Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Књиге, Култура, Политика, Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Србе предводе они које од стида нису могли ни гледати

Судије Хашког суда уређују српске уџбенике из историје

Закони за разарање дечје психе:  удар на природни поредак

  • Ни природни закони не могу важити ако нека оштећена памет умисли да их може мењати.
  • Оно што је вазда вредело као најприроднија истина (рецимо – да се пол носи међу ногама) даље не може важити и да новорођенчад по том обележју више не могу бити уписивана у матичне књиге
  • Све се јединке рађају или као мушке или као женске и никаквим накнадним „интервенцијама“ и интерпретацијама те се чињенице не могу променити.
  • Половином прошлог века се схватило да такви представници „хумане врсте“ – „људски обележени“ могу бити успешно искоришћени као средство за разарање цивилизације – а и сада за разарање омладине.
  • Деца се уче да немају природни пол, тј. да га могу мењати као што мењају чарапе, школски системи уређени су тако да се права родитеља за бригу о понашању деце све изразитије ограничавају
  • У Приручнику, који је издало Министаратво просвете констатује се: »Људи се не рађају као мушко или женско, већ уче да буду дечаци или девојчице који ће одрасти и постати мушкарци и жене«. Створени су услови да мама испрати ћерку у школу, да ћерка без сагласности родитеља промени пол и да се из школе врати као син родитеља 1 и родитеља 2.
  • Срби су се нашли пред оним пред чим нису никад у својој историји – да их предводе они које од стида нису могли ни гледати.
  • Разарачки удар на српско школство припремљен је, како се показује, и прорачунато и темељито, најпре тиме што је уништен Завод за уџбенике као најважнија српска национална институција, а потом и Национални просветни савет као последњи белег националне памети

 Пише: др Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта

 Ових дана једна Српкиња из Немачке обавестила нас је да је морала платити 260 евра казне зато што је одбила да свог синчића пошаље у школу обученог онако како се облаче девојчице. И најавила да ће се вратити у Србију јер ће овамо, вели, живети – у слободи. Око тога подигло се много прашине у неким медијима.

Та је згодица макар индикативна: оно што је средином прошлог века најављено да ће разарање омладине послужити као пречица за разарање цивилизације – у Немачкој је, изгледа, одмакло врло далеко и то се огледа у чињеници да више ни природни закони не могу важити ако нека оштећена памет умисли да их може мењати. И себе огласи „надлежном“ да то чини.

У Немачкој то је већ сасвим конкретизовано: школа је одлучила да више неће имати ученике и ученице, а имаће нешто што неће бити ни једно ни друго; и да они неће имати ни оца ни мајку, а имаће „родитеља 1“ и „родитеља 2“; и свима ће бити наређено да је оно што је вазда вредело као најприроднија истина (рецимо – да се пол носи међу ногама) даље не може важити и да новорођенчад по том обележју више не могу бити уписивана у матичне књиге (тако је то, према многим назнакама, уређено и у другим „западним демократијама“, али у којим се облицима тамо све то чини – потписнику ових редова није познато).

Хоће ли нама почети да управља генетска грешка

Назначене појединости послужиће нам као полазиште за целовитије разматрање назначеног проблемског комплекса, при чему се може рећи да се у његовом средишту налази непомерив Највиши Природни Поредак: сва се бића у природи рађају као јединке којима су „уграђени“ механизми репродукције и тиме су и међу њиховим „словесним“ и међу „бесловесним“ представницима успостављени односи који се заснивају на битним полним карактеристикама, одн. на њиховој „мушкости“ или „женскости“, тј. све се јединке рађају или као мушке или као женске и никаквим накнадним „интервенцијама“ и интерпретацијама те се чињенице не могу променити. При чему томе треба додати једну битну напомену: то важи за 98-99% хумане врсте, а онај остатак од 1-2 процента обележен је „генетском грешком“, тј. таквима се „природа поиграла“, а међу Србима остала реч да је на њих „пао (пра)родитељски грех“, тј. да их је „Бог обележио“.

Тако су се пред нама сложиле све чињенице из којих проистиче оно што је усмерено на „ново тумачење“ односа међу половима и на шта треба гледати као на „удар на Природни Поредак“. Људи су увек знали да се међу њима може наћи покоји такав „обележеник“, према њима изграђивали су односе у складу с њиховим понашањем: штитили их, настојали да њихове настраности сузбију и ограниче на најужи („домаћи“) простор, „заклањали их“ и од њих самих и од околине, једном речју – држали су их под контролом и пазили да се „не отму“ и да заједници не учине неку озбиљнију штету.

И тако се, увек, суочавало оних 98-99% „нормалних“ представника са својих 1-2% „обележених“ сродника, при чему овима другим никад и нигде није било дозвољено да у било ком својству и у било ком смислу утичу на судбину својих нормалних поредника. За такав однос разлози су били врло прости и све се сводили на то да је „обележеност“ оне мањине била изузетно разноврсна и ниједно од њихових својстава није било „позитивно“, нека су од њих била у нескладу с усвојеним моралним нормама, некима су назначаване особине које не заслужују поштовање, а на неке се, напросто, гледало као на болест (такав је случај, рецимо, с хомосексуализмом и педофилијом (медицина је после показала да „мозгови хомосексуалаца реагују сличније мозговима педофила на стимулусе“ и зато се о тим девијацијама може говорити као „о психичким последицама можданих промена“).

Тражи се да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година

Прве назнаке да се на „људску обележеност“ може гледати и друкчије појавиле су половином прошлог века кад се схватило да такви представници „хумане врсте“ могу бити успешно искоришћени као средство за разарање цивилизацијеје – што је тада, колико знам, први пут јасно назначено и разарање омладине одређемо као пречица у остваривању тих наума („ми ћемо уложити све што имамо… на обраду и заглупљивање људи…

Бавићемо се људима од дечач­ких, младићких година, увек ће нам глав­на ставка бити младеж, разараћемо је, чинити неморалном, исква­рити“). Трагом те идеје касније је кренуо Кинси са својим педофилским пројектима „дефинишући“, рецимо, вриштање силованог двомесечног детета као његову оргазмичку манифестацију, после је Америчка психијатријска асоцијација (АПА) „утврдила“ да хомосексуализам нема медицинске основе (1973).

Министарство просете уводи и одобрава све промеме у наставним програмима и уџбеницима

А двадесетак година касније томе додала и педофилију и садизам и тиме омогућила да се ти „немедицински феномени“ медицински легитимизују и да њихови носиоци, између осталога, „затраже“ да се законски уреди да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година, а у наше дане педофили из Светске здравствене организације (СЗО/WHO) томе додали и „наук“ да децу од рођења треба навикавати на мастурбацију…

Тако је припреман терен за све ово што се данас дешава и у свету и код нас, Бајден је ЛГБТНЗ дефинисао „као саму срж демократије“ и натурио схватање супротно нормалном људском поимању. И то је данас постало „мера и светске и српске памети“: деца се уче да немају природни пол, тј. да га могу мењати као што мењају чарапе, школски системи уређени су тако да се права родитеља за бригу о  понашању деце све изразитије ограничавају (а понекад се могу одредити и као „противзаконита“).

Видели смо како то изгледа у немачкој школи, а већ подуго сличне појаве можемо пратити и „у својој кући“ и за неке општије увиде у ту проблематику Срби морају бити захвални угледној адвокатској канцеларији јер је „сабрала“ чињенице које о томе најбоље сведоче. Поменућемо међу њима две најкрупније, али се показује да су и оне чудно „преплетене“.

У састављању уџбеника историје учествују и тужиоци Хашког суда

Прва је она да је „усвојен Закон о основама образовања и васпитања“ и њиме „најважнија овлашћења Националног просветног савета пренета на Министра просвете. Завод за издавање уџбеника се маргинализује, а у састављању уџбеника историје учествују и тужиоци Хашког суда итд.“ док је „прошлогодишњу најаву да се идентитетски уџбеници (историје, српског језика, ликовног, географије…) у Србији и Републици Српској посебно праве и издају код Завода за уџбенике Влада зауставила маја прошле године“

Друга је тек у ситним појединостима само конкретизује: „Завод за унапређивање образовања и васпитања утврдио је стандарде који су обавезни за све ауторе и издаваче уџбеника и другог школског материјала. Сада се само чека потпис Министра просвете (Бранка Ружића) да се ове измене објаве у Службеном гласнику, и након тога из оптицаја повуку сви уџбеници ради замене уџбеницима писаним на родно осетљивом језику (без речника, без граматике и без правописа)“, чиме ће српски језик бити протеран из школе и на његово место уведено нешто што ће „знати“ једино они који такав „језик приређују“.

Лезбејско Удружење Лабрис уређује школски систем Србије, мења садржај уџбеника!

Уз разарање школе, српска је Влада била успешна и у ономе што се одређује као  „промена наше свести и идентитета“ (што је Председник још 2013. најавио као „најтежи посао“ пред којим се власт нашла), али ни ту, по свему судећи, резултати нису изостали: „Стављен је ван снаге Закон о равноправности полова, који је изједначавао мушкарце и жене као биолошке појмове. Истовремено је усвојен Закон о родној равноправности, који такође обухвата равноправност мушкараца и жена, али не по основу биолошких разлика и независно од тога како је ко уписан у матичне књиге. У Приручнику, који је издало Министаратво просвете на стотинак страна, констатује се: »Људи се не рађају као мушко или женско, већ уче да буду дечаци или девојчице који ће одрасти и постати мушкарци и жене«. Створени су услови да мама испрати ћерку у школу, да ћерка без сагласности родитеља промени пол и да се из школе врати као син родитеља 1 и родитеља 2. Судећи по ставу Министарства просвете, питање је дана када ће престати примена закона који обавезује матичаре да у матичну књигу уписују пол рођеног детета.“

Људи се не рађају као мушко или женско, већ уче да буду дечаци или девојчице

Уз оно што је горе назначено као пут за разарање српскога језика, ово се већ може разумети као удар на Србе уопште, на српски етос и на све оно на чему је српски идентитет и утемељиван и изграђиван. А као његови разарачи истакли се представници оне „оштећене врсте“ која, како рекосмо, није имала право ни да се међу Србима појави, а камоли да о њиховој судбини одлучује, при чему су одлучујућу реч у томе преузеле неке жене којима се не зна ни адреса нити чиме су ту част заслужиле: једна се међу њима хвали чињеницом да је генетски оштећена, друга има дете, али нема адресу, више је оних које немају ни деце ни адресе, неке још не умеју ни читати, а камоли нешто сувисло усмено саопштити.

И кад се све то има на уму, посматрачу се мора наметнути чудан утисак: изгледа да у српској власти представници нормалне памети, пред заглушујућим хуком оштећених, не могу ни доћи до речи нити схватити шта се са њима догађа: Срби су се нашли пред оним пред чим нису никад у својој историји – да их предводе они које од стида нису могли ни гледати.

Завод за уџбенике је маргинализован у образовном процесу

А који су се сад нашли у ситуацији да одлучују о свему ономе о чему не знају ништа или да мењају и оно на шта нико никад није ни у бунилу могао ни помислити да би се могло променити. Такви, рецимо, не знају шта је језик, али законом прописују да он мора бити „родно осетљив“ и тиме нормалне носиоце језика доводе до тога да погађају како све њихове безмозгице треба разумети и које све бесмислене аспекте оне још могу имати, као што није јасан ни смисао чињенице да су „у свим градовима у Србији већ основани савети за родну равноправност“ и да се за „координацију“ и ширење такве памети специјализовала она жена која, како рекосмо, „има дете, али не и адресу“, а своје тровачке капацитете, осим у језику, потврђује и тиме што доводи и негује и такве троваче какви су Рио Тинто, Зиђин, Данди и седамдесетак сличних – после којих Србије више неће бити.

Оштећених представника хумане врсте има 1-2%  и они међу Србима нису имали право ни да се појаве, а камоли право на реч

Рекосмо напред да оштећених представника хумане врсте има 1-2%  и да они међу Србима нису имали право ни да се појаве, а камоли право на реч. Ако им је „ново време“ укинуло те рестрикције, мора се поставити питање како се у склад с оним процентом може довести чињеница да на ЛГБТНЗ-парадама учествује пет министара из српске Владе и да макар још толико њих (ако не и који више) није успело да обезбеди сталну адресу па се не зна ни како се они уопште окупљају ни како им се „позовке шаљу“ – ако ни они сами не знају у ком ће се кревету пробудити.

А знају да треба да донесу Закон о забрани дискриминације, али не и онај о забрани пљачкања српског буџета и Србије; знају да треба да донесу Закон о истополним заједницама, али не и Декларацију (Смиље Тишме) о усташком (ја бих додао – и комунистичком) геноциду над Србима; знају да треба мењати „свест људи у правцу остваривања равноправности, промени мишљења, ставова, понашања, сузбијању друштвених и културних образаца, обичаја итд.“, али не и то да би те људе требало најпре заштитити од њихових оштећених заштитника, а потом и од свих окупатора које су им довели и пустошењу и сатирању их изложили; они једино знају да слушају налоге (све који су усмерени против памети и морала, па и оне „Еуропрајда 2022“), али њихову чемерну памет не треба искушавати захтевима да разумеју оно што раде нити да схвате смисао свега онога о чему одлучују.

Све је спремно за идиотизацију школског система и несметано сатирање деце и омладине по ЛГБТНЗ-правилима

Имајући на уму све наведене појединости, могли бисмо рећи да смо стигли до суштине проблема о коме говоримо: наши „оштећени“ поредници немају децу, неће децу, а она њихова педофилска врста, како смо видели, тражи једино да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод 10 година. И на ту памет пристала и српска Влада, и њено Министарство просвете, науке и технолошког развоја, и његов Завод за уништавање васпитања и образовања, између осталога и тиме што су уништили Завод за уџбенике (и довели злочиначки Клет и његове ждерић-жужулске усташке прирепке), а потом прогнали и Национални просветни савет као једину – колико-толико стручну – инстанцу за процењивање српске националне памети (све су његове ингеренције „пренесене“ на, пословично – необавештеног и неквалификованог, министра и његове секретарице и курире). И тиме потпуно рашчистили простор за идиотизацију школског система и несметано сатирање деце и омладине по напред назначеним ЛГБТНЗ-правилима.

Шта и и колико знају ђаци по новим упуствима о половима, родној равноправности…

Да према нашим садашњим разарачима школства и памети не бисмо били „неправедни“, мора им се признати да они нису заслужни за све о чему говоримо: њима је припао у део само последњи удар на српску националну памет и на брисање Србије с балканске етноисторијске мапе. Потписник ових редова, наиме, има привилегију да се сматра „првоборцем“ у овим пословима будући да је, тек коју годину пошто је разарање школе и омладине најављено, заједно са својим другаром Жиком, „поучавао“ свога старог професора Драгојлова о томе како треба предавати српску историју, после тога седам деценија пратио „реформе српскога школства“ и дочекао да види њихов крај у ономе што данас потписује министар Ружић, по налогу српске Владе и њенога „Еуропрајда 2022“.

Насиља у школама има много више него у кафанама

И уз сву скромност, сматра себе најупорнијим сведоком пропадања српског школства од половине прошлог века до јутрошњег расвита и о томе бележи тек две занимљиве „паралеле“.

По првој: „у његово време“, ученик са пет слабих оцена „завршавао је школовање“ већ на првом полугодишту – данашњи ђаци са „тарабама јединица“ преводе се кроз све разреде и тешко је рећи по чему је њихов третман различит од онога који, рецимо, имају „вуковци“.

Друга је повезана с претходном: у школи није било „вршњачког насиља“ и сви су такви инциденти решавани одмах и радикално тако што је за сваки тежи преступ школа била „последња инстанца“ која је о томе одлучивала: „грешник“ је искључиван из школе (а у случају да накнадно покуша да „истерује правду“ – он је прелазио у надлежност „сивог дома); данас, међутим, насиља у школама има много више него у кафанама (па се, „покадшто“, завршавају и „смртним исходима“).

Шта све ново чека ученике у долазећој школској години

Све је то, разуме се, последица чињенице да су деца „заштићена“ и од родитељског васпитања, и од оштрије дедине речи, и од прутића којим ће бака „помиловати унуче по дупенцету“: деца излазе из школе као и из сваке друге јазбине и израстају, дивље и неконтролисано, у нешто што се по свим мерама одређује као оно што је Далс имао на уму кад је најавио да ће омладину „разарати и чинити је неморалном“, у нас су их, такве, преузели Лабрис, Инцест-траума центар и слични педофилски уобличитељи српскога школског система (заједно са оним ЗУОВ-ом и његовим министарским подупирачима).

Тако се школа разара по највишим државним налозима и за то је „овлашћен“ онај српски морални и интелектуални [НВО?] с[л]ој који је за те послове квалификован једино тиме што „зна путеве до оних светских разарачких адреса“, који најбоље разуме упутства која отуд стижу и „зна путеве“ до доларских извора којима се речена упутства богато подржавају.

Разарачки удар на српско школство припремљен је, како се показује, и прорачунато и темељито, најпре тиме што је уништен Завод за уџбенике као најважнија српска национална институција, а потом и Национални просветни савет као последњи белег националне памети и тиме отворен пут „клет-жужул-ждерићким“ зликовцима да са Србима доврше оно што је промакло њиховим нацистичким и усташким претходницима: ти су зликовци у целини преузели српско школство, корумпирали српски уџбенички простор и свели га на јединствен просветно-педагошки бордел. (А своју разарачку стратегију промотори те памети више и не прикривају: српским ђацима они приређују уџбеничко ђубре, при чему им више није ни битно какве ће им бити рецензије за те „уџбенике“: ако су негативне, они ће мењати рецензенте све док не нађу најјевтиније – и сад се показује да ће бити једино важно да уџбеник буде писан „родно осетљивим језиком“, тј. да и српска школа и српски језик морају бити макар двоструко осрамоћени.

* * * * * * *

Разарању српског језика придружује се и разарање науке, при чему то „у нашем случају“ улази у ред свеопштег пропадања и не може се знати колико је повезано с оним што се догађа „у свету“, тј. на глобалном нивоу. Извесно је, наиме, да се „тамо“ научна истраживања изводе са различитим задацима и „на различитим колосецима“ и о њиховим резултатима обавештавају се само неки експерти који истраживања осмишљавају и, узгред, воде рачуна о томе да се истраживачки тимови не сретну и да се не заинтересују за то како се резултати једних, евентуално, уграђују у истраживања других и за шта ће све бити употребљени. На почецима тих послова то се још могло пратити и циљеви се нису прикривали и о томе као добар пример може послужити Рокфелер: кад је он, као нафтни магнат, одлучио да „убије“ традиционалну медицину, он је могао финансирати потрагу за лековитим супстанцама у свему ономе што се у народној медицини сматрало лековитим, и то је чинио с јединим циљем да произведе нешто „слично“ (али никако идентично), да то патентира као лек и да се представи као утемељитељ „модерне фармакологије“.

Срби много успешније умиру него што се рађају

Иза те памети касније су се постројавала и друга мање јасна истраживања, па међу њима и она која су нам донела вештачку памет, ХААРП (и механизме за зауздавање атмосферских прилика), ковид, сиду, грипове и друге демократске епидемије, па сад нико не зна колико таквих „научних центара“ постоји у свету, као што се не зна да ли се у њима испитује ишта друго мимо онога што је замишљено као средство за уништење света (досад је таквих „центара“ само у Украјини откривено стотинак, а веле да их се и код нас нашло макар неколико), при чему постаје извесно да се наука сматра науком једино уколико успева да покаже да њени налази могу бити употребљени као средство за разарање света, али не и за разумевање и обезбеђивање људске позиције у томе свету.

Основци су најугроженији од промена програма и “нових знања”

Да би се то потврдило, довољан нам је само један податак: кад је постало извесно како ће се завршити Други св. рат, сви немачки научници који су припремали „некаква тајна оружја“ били су пресељени у Америку (заједно са њиховим тајним „подупирачима“) и тамо помогли да се над Јапаном, врло брзо потом, провере досези њихове научне памети. (Једини проналазач-зликовац који се „покајао“ био је Нобел: кад је схватио које ће несреће човечанству донети његово откриће динамита, све што је на томе „зарадио“ тестаментом је завештао као награду онима чија ће открића пре призивати живот него оно за шта се динамит – најчешће употребљава.)

Разуме се да све то не треба посебно доводити у везу са Србима, они су одавно осакаћени и обеспућени, само у прошлом веку изгубили су четири или пет милиона својих сународника, ти се губици у наше дане само увећавају и нема изгледа да би се могли макар зауставити: витални његов део „одлази у свет“, а остају само комунисти, напредњаци, демократе и слични богаљи (на субнорце се ваљда већ може гледати као на „изумрлу врсту“).

 Срби много успешније умиру него што се рађају (прошле године умрло је 30.000 пензионера више него годину дана раније), српски безизлази потврђују се гашењем основних и средњих школа по Шумадији и Поморављу и њиховим превођењем у „Београд На Води“. И све је то праћено отварањем високих и виших школа („на свакој аутобуској станици и на свакој трећој раскрсници“) и тиме се показује и дефинитиван распад и српског школства, и српске науке и српске националне памети.

Срби више неће имати прилику ни да се опру на ноге, могу рачунати једино на дефинитиван нестанак

Све су дијагнозе о српским стањима, дакле, потписане и сад би се томе могло додати тек подсећање да је тиме само потврђена реч давнашњег комунистичког моћника да ће они универзитет „разорити изнутра“ (и ваља им признати да су се они разарањима једино и бавили), при чему ће се показати да су сви ти трговачки факултети кројени по истом моделу: диплома се „стиче“ пошто се уплати последња рата школарине (о томе имам чудно сведочење: кад је на испиту из страног језика професор други пут уписао негативну оцену кандидату који није знао ни азбуку језика који је полагао, декан га је позвао и саопштио му ту појединост, а заборавио сам ко се коме после тога „захвалио на сарадњи“ – да ли професор декану или обрнуто).

Велим да је то тако би[ва]ло на трговачки факултетима, али имам и нека сазнања о чудним дешавањима и на озбиљним државним универзитетима када је приликом избора у наставна звања неспорно слабијим кандидатима давана предност над бољима или је извођење наставе на неким курсевима/предметима поверавано кандидатима са квалификацијама које су се лако могле макар проблематизовати, ако не и потпуно оспорити. Све такве појединости, мора се то рећи, бледе пред чињеницом да Срби више неће имати прилику ни да се опру на ноге, а камоли да се надају опоравку: свакоруко опустошени, они могу рачунати једино на оно до чега их је и (генетски) „оштећена“, и некомпетентна, и корумпирана власт довела – на дефинитиван нестанак.

А светска „наука“ приредила им је за то и врло ефикасну пречицу: уз потпуну окупацију земље којој су изложени и пред силом међународних ултиматума који јој се испоручују, она ће бити осуђена на то да заврши под баналним рачунарским „кликом“: кад се искључи готовинско плаћање, њихова будућност бесповратно ће се „изгубити“ у неким рачунарима и они остати осуђени на умирање – од глади.

И, тако, од приче о законима за разарање дечје психе стижемо до тога да ће и деци и њиховим родитељима преостати једино – заједничко умирање.

А она Српкиња коју поменусмо на почетку овога казивања тешко да може знати где јој је, и какво, страдање извесније…

…………………………

Подели:

5 2 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments