Гост Аутор, Друштво, Косово и Метохија, Репортаже, Србија

Све је отишло на мржњу

ДАЛЕКО ЈЕ ДРЕНИЦА

 

  • Прича о београдским Шиптарима (Селману и Фејзи Бећиру) због које нико не би требало да се стиди

 

  • Време када је „од Дренице до Призрена мачка могла да стигне скачући с крова на кров српских кућа“

 

  • Селман Бећири прича да почетком осамдесетих, у Дреници није затекао ниједног староседеоца. Ни у свом селу Нековцу. У Журу, рече, више није било чак ни Шиптара, већ једино Албанаца. Све се изметнуло на зло, а нека мржња се увукла међу људе.

 

  • Селман Бећир: Имам жену Браниславу, ћерку Јасмину, сина Фејзу и њега – показао је Селман главом за малишаном (унуком).  Имам и овај стан, двајес два квадрата. Ма, шупа, ал моја.

 

  • Фејзи Бећир: Увек има добрих људи .Мој тата је веровао у доброту, ја сам се мало колебао. Њему је у личној карти писало да је Шиптар, а знам да некима смета што сам његов син. Али, ја сам пре свега Београђанин…

Пише: Милош Лазић*

Пре десетак година у редакцију „Илустроване политике“ је упао грађанин Д. П. (име му је било заштићено тада новим Законом о информисању) како би уложио протест јер смо фотографисали на приватном поседу (његовом)! Уз гласан протест, пала је и претња тужбицом (што је био изузетан допринос слободи новинарства), наводно по препоруци адвоката?!

Желели смо само да напишемо причу о Београђанину Фејзи Бећиру, очигледно Шиптару по пореклу, који је рођен и до тада већ педесет година живео на поседу који је однедавно власништво тог грађанина Д. П.

А, како је у називу наших новина писало да значајан део поруке коју шаље читаоцима чине и илустрације, господин Бећир је фотографисан испред његовог стана, што грађанин Д. П. сматра повредом својих права јер је управо покушавао да тог свог наслеђеног станара најури, исели, избаци из тог “стана”, тачније шупе…

И шта да се ради: суд је суд, па смо читаоце ускратили за адресу.

Али, данас сме да се спомене да је то, ипак, била репортажа о нашим комшијама из Старе Србије који су од памтивека настањивали и престоницу. Њен почетак био је знатно старији.

                                                Шиптари, Шиптари

Причао сам са Селманом Бећиром (оцем Фејзе) пре скоро четрдесетак година, почетком осамдесетих у његовој тесној изби на бившој београдској периферији: старац ми се јадао због оног што се ваљало његовим родним Косметом, а ја, беспомоћан, могао сам само да прибележим њихову муку. Сећања су му сезала далеко, до времена када је од Дренице до Призрена мачка могла да стигне скачући с крова на кров српских кућа.

Селман је пристигао у Београд три године пре него што је у Марсељу 1934. године убијен краљ Александар Карађорђевић. Последњи пут био је у Нековцу, сеоцу крај Дренице, 1980. године. (1)

Посетио је родну кућу, гробље и темеље прастаре православне цркве који су се још назирали. Због заборава и печалбе то црквиште је одавно утонуло у плодну дреничку земљу, а када су и њему одржали џеназу, ишчилело је сасвим из сећања и Србима и Шиптарима. Да је друкчије време, отишао би поново: срце га је вукло, али, испречио се разум.

– Не знам шта бих тамо радио, с ким разговарао – причао ми је. – Јер, моји су одавно помрли, а ови млади више и не маре за нас, старце. Тај џумбус доле раздире ме, сузе ми потеку док слушам…

Српско село Бање са око 200 становника у општини Дреница

Кошчатом руком прекрио је усахле очи као да отире сузе, па пробрао прстима по табакери да би из ње извадио смеђу цигарету. Одбијао је димове ћутке, ваљда тражећи нешто по сећањима дугим готово читав век. Као да је заборавио на госта. А онда се пренуо.

– Право да ти велим, стид ме је. А некада… поносио сам се што сам Шиптар. Упиши тако, Шиптар, а не Албанац. Тако ми стоји и у личној карти. Албанци су тамо, у Албанији, до границе. Само, има их и овде код нас, на Косову и Метохији. Ех, те луде главе.

Сркутали смо преслатку кафу коју је ненаметљиво принела Бранислава, Селманова жена. Кроз периферијску авлију долазио је дечак и дозивао деду машући неком свешчицом и богорадећи. Селман га је погледао тобож строго, а онда му се лицем развукао осмех миља.  Дечкић је желео да му деда Селман прегледа исписане ретке и да га похвали: шћућурио се крај њега, вири кришом безуспешно покушавајући да сакрије радозналост. Бака Бранислава га је, ипак, извела напоље, да не смета одраслима у разговору.

– Имам Браниславу, ћерку, сина и њега – показао је Селман главом за малишаном. – Имам и овај стан, двајес два квадрата. Ма, шупа, ал моја. Имам и пензију, а стекао сам је у “Јанку Лисјаку”. Имам и пријатеље, али их је све мање. Године сустигле, умире се. Док сам још видео, обилазили смо се, а сад једва и до капије да дођем… Код берберина ме воде, син или унук. Некада ми је ова улица била к’о сокак, а сада се одужила, тешко бих и до чошка, ако ми не помогну.

Учинило се да му се искидала нит, јер је причу окренуо на време када је чауш по селу тражио дезертере. Имао је тада само петнаест година, али је чувао стадо од педесетак оваца. Породица Бећир била је међу најбогатијим у Нековцу, можда су само Митровићи били имућнији. По двадесет пластова давали су беговима за порез.

Онда су заређали ратови: прво с Турцима, па с Бугарима, коначно и са Немцима.

– Пушку никад нисам узео у руку. Оно, био сам с војском, и јуришао и бежао с њом, ал да убијам, јок.

Протутњао је Први рат кроз Нековце. Митровићи су отишли за војском, расули се и Бећири широм света.

Село Дреница где одавно нема Срба, а изгледа ни Шиптара

Селман се обрео у Скопљу, одатле оде за Струмицу, па у Демир Капију. Све за послом, стигао је и у Београд. Запослио се у зимовнику на Ади Циганлији, оданде је прешао у “Јанко Лисјак”. Каже, није био баш оснивач предузећа, али задесио се у “Лисјаку” у том тренутку, тако је добио плакету.

– Право да ти велим, моро сам да идем, јер за сиротињу власт је власт. Зашто? Па, када су отишли Турци, упамтио сам само заставе и празновања, виорила се читава јужна Србија, све до Ђевђелије. Маћедонија, како је сада зову. После нам је изашло на исто: није више било бегова, али остало нам по двајест пластова пореза. И ето како сам постао радник. Стеко сам и пензију. Инвалидску, додуше, али поштено зарађену. Само, није да се жалим, свега ми. Ослепео сам од старости, а не од неке несреће.

Уздахнуо је, замислио се.

– Била онда Зетска, Вардарска, ова или она бановина, па републике, шест комада. Море, требало је само једна да буде! Југославија! Али, то онда ником ниси смео да кажеш, и сад те гледају попреко ако се изланеш. И види где нас је то довело, да се стидим у деведесетим…

Где одоше Дреничани

Причао је да недавно, почетком осамдесетих,  у Дреници није затекао ниједног староседеоца. Ни у Нековцу. У Журу, рече, више није било чак ни Шиптара, већ једино Албанаца. Све се изметнуло на зло, а нека мржња се увукла међу људе.

– Ја да ти кажем како стоји ствар с тим Албанцима. Када сам овог сина пратио у војску, у Љубљану, поносио сам се ко нико мој. Једном ти ја обучем одело и одем у Љубљану да га посетим. Вере ми, од десет речи једну ако сам разумео. Добро, нисам неки учен човек, ал тако је било. Е. тако ти је и с овим Албанцима: колико сам разумео Словенца, толико сам разумео и Албанца. А види сада?! Па нека ми неко каже да лажем…

У потрази за одговорима, поделио је свет на “нас” и “њих”, па кад би одређивао кривца за какву глупост увек би га откривао међу “њима”, док је “нас” сводио на мале и безначајне. Не мири се с тим да се људи деле на Србе и Шиптаре.

– Никада нисам имао бриге због тога што сам Шиптар, али како су они кренули да кроје земљу и политику, право да ти велим, није ми баш свеједно. Видећеш, изаћи ће ово на велико зло!

Матор сам и слеп, људи ми не замерају, али види овог мог сина Фејзу… Што њега да гледају попреко? За оволики век научи човек пуно тога, ал нико да му каже, па баш све мора да претури преко својих леђа. Паметни уче од других, а не од сопствене муке.

Хтео је ономад да води и Фејзу у Дреницу и да му покаже Нековац, гробље и темеље цркве, можда и родну кућу, ако је нису срушили, да тако бар нешто сачува од заборава. Боље што није.

– Све је отишло на мржњу, а ја да мрзим, не могу. Стар сам, могу само да тугујем.

Селман се упокојио фебруара 1990. Прегурао је деведесет четири лета. Сахрањен је на београдском гробљу Лешће; само пет година касније ту је покопана и његова Бранислава.

Напомена: Пронашли смо ових дана на интернету документ (у прилогу) који констатује да су Селаман и Бранислава Бећир сахрањени на гробљу Лешће (парцела 23) и да је надгробни споменик нестабилан

Извод из документа

ГРОБЉЕ ЛЕШЋЕ          ПАРЦЕЛА 23
                                 НЕСТАБИЛНИ НАДГРОБНИ СПОМЕНИЦИ
редни САХРАЊЕНО ЛИЦЕ БРОЈ ГРОБНОГ МЕСТА НОСИЛАЦ ПРАВА КОРИШЋЕЊА
број ПРЕЗИМЕ ИМЕ
4 Бећир Селман 42 Краснић Јасмина
5 Бећир Бранислава 42

  Црни Фејза

          Јасмина се удала (ново презиме Краснић) одавно и отишла, а у тесној шупи у дну авлије остао је Фејза. Сестра и зет му помажу колико могу, и сам се прихвати посла, ако га има и кад наиђе. Иначе, ништа. Туга и јад.

Некада је продавао новине код хотела “Балкан”. И то тада проказану омладинску штампу. Извесни “хулигани” су га напали насред Теразија и крвнички претукли. Наводно зато што су због имена и презимена утврдили да је Шиптар, иако нису тражили да се претходно легитимише?!

 

После Селманове смрти радио је код неког водоинсталатера, али га је газда преварио за три плате и најурио. Зато што је мајстор био „патриота“, шта ли, а његов злосрећни радник Шиптар.

Можда би, да се представљао као Албанац, прошао бар мало боље?! Уосталом, на београдском Новом гробљу, у главној алеји, повише храма Светог Николе, налази се неколико породичних гробница „наших Албанаца“, а једна припада фамилији Ашику: на њој пише да су пореклом из Скадра и искрени пријатељи Срба и Србије. На српском, и ћирилицом! Познато је да их је, управо зато, тих дана устоличени краљ Зогу прогањао и протеривао, а краљ Александар примао. Али, оба краља су одавно положила рачуне Оном Горе и не могу се више покајати: ни за оно што су учинили, нити за оно што су пропустили.

Те, 1981, када су запаљени конаци Пећке патријаршије, Фејза Бећир имао је само двадесет две године. До тада ниједном није био на Косову и Метохији, од тада више није имао разлога да оде тамо. Све се променило, а понајвише људи.

Фејза никада овде није био: Необичан железнички теснац ка Дреници

– Што сам до тад стекао од пријатеља, то ми је све. Највише их је одавде, из краја. Ја шиптарски не знам, јер смо у кући одувек причали на српском, ваљда зато што ми је мама Српкиња родом из Краљева, али су ме пријатељи стално зезали с оним “мердита”. То сам прво прихватио као шалу, а доцније као инат, па, ево, и данас, поздрављам и познате и непознате са – “мердита”.

Најтеже му је било кад је остао сам. А на ту самоћу, дошла је и глад: мизерна Селманова инвалидска пензија коју је Бранислава наследила давала је бар неку сигурност, али с њеним одласком све је нестало.

А онда, по оном људском усуду да несрећа никада не долази сама, почело је да се ниже.

Стара власница тог периферијског дворишта са нанизаним собама и кујнама, са чесмом у средини и клозетима у дну, отишла је истим путем за својим кирајџијама.

Дошао је нови власник. Онај с почетка приче. Упињао се већ годинама да свом “заштићеном подстанару” види леђа. Тужба је тужбу стизала, пријава на пријаву: за ово или оно. Као последњу меру, исекао му је струју, па је Фејза живео у мраку два и по месеца. Затворио му је, успут, и воду, али је то процењено као драстичан вид притиска, па је поново укључио. Претпоследња мера је била захтев за психијатријско вештачење: Фејзи је одузета пословна способност, па га од је тада заступала сестра Јасмина Краснић. Ово је за последицу имало – социјалну пензију, па је Фејза Бећир од тада примао 10.800 динара месечно.

Кад је видео да је ђаво однео шалу, отишао је код адвоката. Овај га је примио, саслушао његову причу и прекрстио се у чуду. И данас га иста та адвокатска канцеларија заступа “про боно”. Бесплатно. Друкчије и не може.

– Увек има добрих људи – каже Фејза. – Мој тата је веровао у доброту, ја сам се мало колебао. Њему је у личној карти писало да је Шиптар, а знам да некима смета што сам његов син. Али, ја сам пре свега Београђанин, и немам куда одавде.

……………………..

  1.  Према истраживању Атанасија Урошевића у књизи „Насеља и порекло становништва на Косову и Метохији“, (САНУ, Научно дело 1965). на подручју Дренице у периоду 1934-1937. године у селу Нековац живело је 13 арбанашких родова са 79 кућа. Већ тада Срба у том крају није било

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of