Србија је после смрти патријарха Павла добила и „дубоку Цркву“
- Патријарх Павле (Стојчевић), 44. поглавар СПЦ, преминуо је 15. новембра 2009. на ВМА. Пре деценију и по плус један дан. Његова сахрана била је један од најмасовнијх догађаја у престоници Србије у 21. веку. Почива у манастиру Раковица.
Пише: Јелена Тасић
Управљао је СПЦ безмало 19 година током којих се крваво распала некадашња СФР Југославија, њена наследница СРЈ преживела НАТО бомбадовање, смењен режим Слободана Милошевића, а на Косову и Метохији, на коме је као епископ службовао 33 године, уведен је 1999. протекторат УН под којим је прогнано више од 250 хиљада Срба, број убијених и отетих ни после четврт века није прецизно утврђен, док је готово 150 српских светиња уништено и оскрнављено.
Иако су му поједина браћа архијереји повремено пребацивала то што је 1. децембра 1990. на трон Светог Саве дошао још за живота свог претходника оболелог патријарха Германа (Ђорића), што црквени Устав не познаје, његово управљање Црквом било је пример данас недостижне саборности, црквене демократије и слободе. Током његовог патријаршког стажа чинило се могуће да се СПЦ опорави од насилне послератне атеизације, контроле и утицаја комунистичких власти, али за деценију и по његови наследици „црквени брод“ не само да су заокренули већ је, на слику и прилику напредњачке државе, добио и „дубоку Цркву“.
Патријарах Павле је, како се прича, на чело СПЦ дошао из „деветог круга“ гласања кад је имао 76 година, што је СПЦ, упркос његовом ауторитету, држало у некој врсти сталне предизборне кампање. Ипак, пред избор његовог наследника у круговима блиским тадашњој ДС-СПС коалицији спекулисало се да само тадашњи председник Србије Борис Тадић зна ко ће бити 45. поглавар СПЦ, тако да се за његов кабинет везује избор тихог, штедљвог владике нишког Иринеја (Гавриловића).
Иако се очекивало да ће бити доследан настављач дела патријарха Павла, који је упркос свим унутарњим несугласицама држао Сабор на окупу, патријарх Иринеј је после само неколико недеља после избора извршио „удар“ у Епархији рашко-призренској (ЕРП), најугроженијем делу СПЦ на простору који је даље „ратна зона“. Синод је тврдио да је реч о финансијским проневерама у ЕРП, али је случај смењеног владике Артемија (Радосављевића) показао дубљу политичко-црквену позадину и био први у низу канонски спорних смена у Сабору СПЦ под патријархом Иринејем. Тај потрес који је довео до стварња ЕРП у егзилу, данас са 45 „катакомби“ широм Србије и света, у СПЦ траје већ 14 година, о чему сведочи и последњих недеља све видљивији притисак Патријаршије на „егзил“.
Патријарх Иринеј је са Тадићевом влашћу водио „тихи рат“ око црквене имовине. Са доласком напредњака на чело Србије вратио је у неку руку модел црквеног понашања из турског доба – без јавног замерања и отпора, мада га је у почетку било, али и без гушења основних црквених правила и критичких ставова према Вучићевој власти унутар СПЦ. Да ли је таква „тактика“ дошла главе патријаху Иринеју у војној ковид болници на Карабурми? То само бог зна, као и кад су у питању такорећи серијске „корона смрти“ међу српским владикама током пандемије о којима се и изван СПЦ и то не само у црквеним круговима испредају свакојаке теорије.
Још за живота патријарха Иринеја навелико се причало да се као „државни пројекат“ за његовог наследника припрема тадашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије (Перић) који је то више пута јавно негирао. Он је заиста и дошао на трон Светог Саве 18, фебруара 2021. уз спекулације о куповини црквених гласова, притисцима и уценама, причама о рођачким везама са Вучићем по „женској“ линији, које ни председник Србије, а ни актуелни патријарх нису јавно оспорили.
Кад му је „белу пану“ на устоличењу у београдској Саборној цркви уместо званичног „чувара трона“ на главу ставио контроверзни трговац црквеним одеждама ипођакон Дејан Накић, бивши лични сектар патријарха Иринеја, наводно „нокат и прст“ са Вучићевом екипом и „чувар“ црквених рачуна, нови 46. поглавар СПЦ скрушено је најавио да ће „ићи стазама својих претходника – патријараха Германа, Павла и Иринеја“. Једно време виђан је како иде пешице по Београду, по угледу на патријарха Павла. И то је све.
Избором патријарха Порфирија превласт у СПЦ и званично је преузела струја његовог духовног оца епископа бачког Иринеја, за коју се на поједним црвеним порталима чак тврди да је од „црквеног клана“ сад наводно постала „главни ток српског православља“. Иако су били конкуретни на последњим изборима у СПЦ 2021, актуелни поглавар и његов „тата“, како их у патријаршијским изворима називају, сматрају се главним „креаторима“ црквене политике коју су обојица прилепила као „смрт-лепком“ за Андрићев венац. Многи процењују да из односа у троуглу између Вучића, патријарха Порфија и његовог „тате“ треба тумачати садашње понашње врха СПЦ – поглавара и сабора епископа који је се понаша као да је дефинитивно спустио „белу заставу“ пред Синодом који, по природи начина састављања и (мало)бројности чланова црквене владе, власт може лакше и ефикасније да контролише.
Модел управљања пренет из Новог Сада на Архиепископију београдско-карловачку за коју је надлежан – „увртање руку“ свештенству под фирмом црквене дисциплине и поретка, патријарх Пофирије „буразерски“ спроводи и међу епископима. Незапамћено у новијој историји, Сабор ћути о КиМ, спорним и штетним политичким одлукама и споразума актуелне Вучићеве власти о „светој српској земљи“, па и тамошњој црквеној имовини, а да се не зна ко га је у СПЦ за то овластио.
Има ли и унутар Сабора суптилних метода „ућуткивања“ како би патријарх Порфирије оправдао то наводно „довођење“ на светосавски трон како би КиМ било пуштено низ воду без јавног отпора Цркве? Црквена историја ће вероватно једног дана обелоданити шта се све догађало на саборским заседањима која је из Патријаршијског двора актуелни патријарх изместио у подземну загробну капелу Светосавског храма на Врачару у којој је изабран за 46. поглавара СПЦ. Сазнаће се и како је за неколико сати на Сабору 2022. донета канонски спорна одлука о аутокефалности Македонске православне цркве посла пола века раскола, чиме је суспедована јурисдикција СПЦ на делу територије дефинисаном црквеним Уставом и Томосом Васељенске патријашије из 1920. године.
На страну што патријарх Порфирије сматра нормалним да молебан служи само за једног човека, председника Србије, чији је врхунац дипломатске вештине увијање у државну заставу пред камерама у УН, да се од верника у храмовима штити уличним оградама против демонстраната, избегава било какве контакте са јавношћу осим преко поједних медија, које бира као и малобројне београдске цркве у којима служи. Он се силно труди да изјавама и понашањем у јавности о себи створили слику модерног патријарха који „воли све што воле млади“, у шта неки чак и верују, али реално СПЦ је срамно свео на једну странку и двојицу политичара – Александра Вучића и Милорада Додика…
Коме треба такав „свесрпски тријумвират“? Зашто је усред свеопштег српског националног, државног, економском, егзистенцијалног и сваког другог јада, одлучио да на последњем мајском Сабору, како је сам рекао „на добро народа“ српске владике „окити“ новим титулама, без икаквог упоришта у Уставу и званичном устројству СПЦ? У Гласнику, службеном листу СПЦ, та саборска одлука није објављена, али јесу само синодска именовања, тако да Сабор сада, на основу радног стажа и доброг владања архијереја, има 24 митрополита и 26 архиепископа. Незапамћено, не само од упокојења патријарх Павла, него у историји СПЦ!
Нове титуле стара памет
Владика бачки Иринеј, према новоуведеном титулисању унутар црквене јерархије, сада је митрополит и архиепископ. То није довело промене у његовом понашању и оданости свакој, сада СНС власти. Иако су и он и патријарх Порфирије били у Новом Саду на дан трагедије која је на Железничкој станици однела 14 људских живота, тамо се нису појавили. Огласили су се изјавама саучешћа, а Епархија бачка је одмах после немира 5. новембра у Новим Саду осудила „политички мотивисане насилне протесте и нереде“ позивајући на „мир и сваку осуду насиља“. Ово саопшење одмах је постављено и на званични сајт СПЦ, међу вестима о патријарховим активностима.
Izvor: Danas
