Друштво, Србија

Сведе ли Србија број службених аутомобила на ниво Шведске – имаће новца да заустави егзодус

МЛАДИ ОДЛАЗЕ У ЕМИГРАЦИЈУ, СРБИЈА ПРОПАДА – ИМА ЛИ ИСЕЉАВАЊУ КРАЈА (1)
  • Из Србије се у периоду од 2007. до 2014. године иселило око 300.000 претежно младих људи! А током последње три године још најмање 100.000 младих и људи у најбољим годинама
  • Владимир ПЕТРОНИЈЕВИЋ, директор Групе 484: Људи су незадовољни квалитетом живота у Србији и у неком дубљем, суштинском смислу. Пре свега су незадовољни системом вредности. Младима смета што виде да протекција, родитељске везе или партијска припадност одлучују о запошљавању, нечијој каријери, а не стручност и знање
  • Економиста Милан КОВАЧЕВИЋ: У Србији је политика испред професије и многима је то мотив за одлазак из земље. У неким секторима, попут медицине из које је велики број одлазака у Немачку, имате кадровска постављења која изазивају револт код запослених, јер није реч о стручњацима који су у врху своје професије. Све се то може убројити у разлоге за одлазак“
  • Професор Владимир ГРЕЧИЋ, редовни члан Академије економских наука: „ Мотивација младих да емигрирају је скоро у потпуности економска (81,9 одсто). Они желе побољшање животног стандарда, лакше запослење, боље услове за покретање сопственог посла, боље образовање и слично. Најпривлачније земље-дестинације за емиграцију су земаља ЕУ (готово код четвртине испитаника), посебно Немачка и Аустрија, а од прекоокеанских – САД и Канада. БДП по становнику у Србији је само 35 одсто просека у 28 земаља ЕУ“

Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

 

ШТА Србија извози у бели свет више од малина?

Памет, лепоту, младост, таленте, снагу – једном речју Србија троши своју будућност!

У 2014. емигрирало је 57.000 углавном младих особа, да би 2015. тај број достигао рекордних 60.000. Ни 2016. и прошле, 2017. стање није боље! Тиме је Србија, на ранг листи 50 земаља у свету са најбројнијом емиграцијом! И заузима незавидно 31 место.

Да не идемо у даљу прошлост, евидентно је да све власти од 2000. године нису успеле да Србију учине бољим местом за живот, местом које би нудило перспективан и квалитетан живот младим људима.

И на овом пољу су показале огроман неуспех, тачније дебакл, а то је један од најважнијих задатака сваке владе, власти у целини и свих државних органа.

Зато се млади свих нивоа и образовних профила и данас масовно исељавају и углавном се не враћају у своју отаџбину. Нема међу њима много повратника, јер у Србији за њих нема ни данас посла!

Незапосленост је реално огромна, а статистички показатељи о томе да се незапосленост значајно смањила, будимо поштени, чиста су лаж!

Уз то, месечна примања већине су у просеку од 200-300 евра (статистика каже да је просек 400 евра). Од тог новца ни самац, или самица не могу да пристојно живе, а камоли да се формира породица и рађају деца!

За десет година земљу напустило 400.000 младих

        Уједињене нације кажу да су главни узрок смањења броја становништва масовне миграције, јер се смањује број становника који би требало да рађају.

И да завршимо са поразним подацима из статистике: из Србије се у периоду од 2007. до 2014. године, према објављеним подацима, иселило око 300.000 претежно младих људи! Значи, додамо ли и последње три године тај број исељених за десет година је већи од 400.000 младих и људи у најбољим годинама!

Немамо, дакле, само проблем са исељавањем, већ је један од главних проблема што у печалбу иду махом младих људи, који су између осталог и главни репродуктивни потенцијал земље, али и потенцијал за привредни раст.

Млади одлазе и зато што државни апарат троши раскалашно

На жалост, већина младих једину извесност за бољи живот види у иностранству. У таквим околностима, тешко је очекивати повећање наталитета, јер једноставно нема довољно жена у фертилном периоду које би на свет доносиле бебе. То значи да се сва државна моћ и снага, памет и знање морају ангажовати да млади људи добију пристојне, перспективне и стабилне послове, солидна примања и квалитетне услове за живот и подизање потомства.

Да би и мање одлазили у туђину.

Има ли држава Србија за то услове, могућности?

Има! Ако се не би расипао новац, на пример, на један од највећих и најскупљих возних паркова државних институција и службеника у Европи. Свака српска општина, па и она најзабаченија и најсиромашнија има више службених лимузина него цела богата држава Шведска!

Кад би Србија број службених аутомобила – са више десетина хиљада свела не неколико десетина, као на пример Шведска – имала би сасвим довољно новца, милионе евра да уложи у изградњу станова за младе, њихово стручно усавршавање и добро плаћене послове. (Успут, још једна добит: шофера, искусних возача, у којима сада оскудевамо у јавном саобраћају имали бисмо довољно).

Наравно, навели смо само једну област могуће уштеде. Овде је главни проблем у расипничком менталитету власти и буразерској економији власти. Нема домаћинског пословања и бриге за опште добро, о чему власти у Србији последњих деценија скоро ништа не знају и чиме се озбиљно ни не баве.

Зашто људи одлазе из Србије?

        Мале плате, лош стандард, људи траже бољи живот… То су предвидљиви одговори на питање зашто се људи исељавају из Србије. Али таква објашњења ипак нису довољна да објасне феномен емиграције у развијеније земље. Свакако да су економски мотиви доминантни када је реч о емиграцији у западне земље, али постоји читав низ додатних мотива.

Трбухом за хлебом: углавном је то пут без повратка

Владимир Петронијевић, директор Групе 484, оцењује:

„Људи су незадовољни квалитетом живота у Србији у неком дубљем, суштинском смислу. Пре свега су незадовољни системом вредности који се не мења на овим просторима, а наметнут је још деведесетих година, када су многе ствари – које би требало да буду на дну – испливале на површину. Једноставно, људи траже један уређен систем у коме се живот одвија на један нормалан начин“.

Младима смета што виде да протекција, родитељске везе или партијска припадност одлучују о запошљавању, нечијој каријери, а не стручност и знање. Друго, примања су ниска да би се млади брачни пар одлучио за брак и добијање потомства. На то утиче наравно и недостатак стамбеног простора, немање стана. Треће, млади виде да се у јавности и медијима не афирмишу рад, стручност, савесност и поштење, већ да се промовишу, „гурају“, афирмишу фолк певачи, старлете, спонзоруше, људи из криминалног миљеа. Добијају публицитет у медијима, њихове примитивне и простачке изјаве и понашања се стално објављују. Са свакодневним бомбардовањем ријалити програма нема нигде речи о нашим најбољим ђацима, талентима, студентима, проналазачима, младим уметницима… А ни о угледним професорима, научницима, инжењерима, архитектама…

„Шунд и кич нас убише“, каже једна матуранткиња.

Могло би се рећи да је људима преко главе јурњаве за везом и познанствима поводом сваког животног проблема – од уписа детета у вртић до лечења. На све то се наслања наопак систем вредности у ономе што је у Србији остало од културе, а на крају читавог тог ланца се налази напредовање по политичкој линији, или просто један партократски систем у коме је животни и професионални успех везан искључиво за партијску припадност.

На тај моменат пажњу скреће и економиста Милан Kовачевић, који каже да је у Србији политика испред професије и да је многима то мотив за одлазак из земље:

„Таква ситуација је пре свега у јавном сектору, иако тога има и у приватном сектору који је настао из процеса приватизације. У неким секторима, попут медицине из које је велики број одлазака у Немачку, имате кадровска постављења која изазивају револт код запослених, јер није реч о стручњацима који су у врху своје професије. Све се то може убројити у разлоге за одлазак“.

Одлазе тамо где могу да пристојно живе од свог рада

Последице су погубне: богатије и развијеније земље на овај начин добијају високо образовану радну снагу или једноставно потребне кадрове, али тај процес миграција с друге стране свакако оставља негативне демографске и социјалне последице у Србији.

Напори државе Србије да утиче на тај процес и да евентуално смањи број одлазака, нису довољне. А нису велике ни могућности, јер је просечна плата, чак и ако бисмо поверовали статистици, тек око 400 евра.

При садашњем стању ствари, горка је истина: миграције су просто неминован процес и није могуће једноставно забранити некоме да оде тамо где постоји потреба за његовим знањем и способностима, а домаћих „магнета“ – нема.

Професор Владимир Гречић, редовни члан Академије економских наука, оцењује:

„Мотивација младих да емигрирају је скоро у потпуности економска (81,9 одсто). Они желе побољшање животног стандарда, лакше запослење, боље услове за покретање сопственог посла, боље образовање и слично. Најпривлачније земље-дестинације за емиграцију су земаља ЕУ (готово код четвртине испитаника), посебно Немачка и Аустрија, а од прекоокеанских – САД и Канада. Ништа то није нелогично. Србија у економском погледу много заостаје за земљама ЕУ. Извештај Европске комисије о напретку Србије, на пример, у 2015. показује да се БДП по становнику у Србији налази на нивоу од само 35 одсто просека у 28 земаља ЕУ заједно узетих“.

(следи наставак: Зашто две трећине младих желе да се исели и зашто се мало ко враћа?)

 

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of