Руско-кинеска антанта и ропац америчке хегемоније

Стратешка промена са великим последицама

  • Током читаве једне генерације, одвајање Русије од Кине било је најосновнији амерички циљ – који је изворно описао Збигњев Бжежински. Руско-кинеска „антанта“ за њих је горка пилула
  • Америке нема за столом на којем се праве договори о настајућем мултиполарном свету

Пише: Алистер Крук*

Током растанка са Владимиром Путином, Си Ђинпинг је рекао руском председнику: „Долази промена каква се није одиграла током последњих сто година – а ту промену ми покрећемо заједно.“

„Антанта“ је запечаћена током вишечасовног разговора током два дана, и усред мноштва потписаних докумената. Две моћне државе су формирале дуалитет који обједињавањем огромне производне базе са изванредним извором сировина, напредном војном технологијом и дипломатским умећем Русије, засењује САД. Америке нема за столом на којем се праве договори о настајућем мултиполарном свету, свеједно да ли због тога што је тако вољно изабрала или због немогућности да промисли радикалну транзицију међународног поретка.

Док су САД у хегемонистичком ропцу, настанак света раздељеног на три дела готово је неизбежан – што подразумева и три одвојене сфере трговинског рата; 1) Евроазија, предвођена Русијом и Кином; 2) Глобални Југ са превасходним утицајем Индије; 3) САД које доминирају над Европском унијом и „Англосфером“.

Али ово није суштина онога што председник Си подразумева под „променом“: трговина, војна размена и промена монетарног система покренуте су раније. Оно што су Си и Путин сугерисали јесте да морамо одбацити спектакле западног оријентализма, кроз који смо научили да посматрамо свет, и научити да размишљамо на различите и разнолике начине.

Промена никада није лака. Како ће реаговати америчка политичка класа? Она се понаша као слон у стакларској радњи. Дубоко је застрашена манифестацијом ове нове антанте. Узвратила је, по обичају, изливима пропаганде: Путин је добио мало од Сијеве посете, помпу и церемоније; Сијева посета је обилазак пацијента у болесничкој постељи; Русија је понижена тако што је постала кинеска ресурсна колонија – и поврх свега, састанак није успео да пронађе решење ситуације у Украјини.

Сва ова пропаганда је, наравно, бесмислица. То је пуцањ у празно. Вашингтон разуме колико је уверљив кинески наратив: Кина тежи хармонији, миру и смисленом начину живота за све. Америка, међутим, настоји да оствари доминацију, да изазове поделу и да обуздава друге – као и да води бескрајне, колонијалне вечите ратове.

Сијев наратив је привлачан – не само у делу света који одбија да се сврста, већ, што је значајно, и у „Другој Америци“. Он чак одјекује и у ушима иначе наглувих Европљана.

Овде је проблем што ове „две Америке“ – повлашћена Олигархија и „Друга Америка“ – једноставно нису способне да разговарају једна са другом, и повукле су се у одвојене сфере: западне технолошке платформе (као што је Твитер) управо су онако устројене да не слушају „Другу Америку“. И да искључе, односно ускрате платформу, супротстављеним гласовима.

Данашња антируска шема је још једно исходиште психологије усмеравања, која је изворно тестирана током пандемијских закључавања. Тадашња „Наука“ (која је прописана одлукама влада) давала је јавности осећај „извесности“, истовремено подстичући страхове да било какво несагласје са владиним правилима може водити у смрт.

Морална извесност (за коју се тврдило да проистиче из „Науке“) дала је оправдање да се просуђује оштро и да се одбацују ставови људи који на било који начин преиспитују Закључавање (Lockdown). Данашњи геополитички психолошки колоплет – дериват локдаунског преседана – подразумева трансплантацију у геополитичку сферу позиције „побуђености“ (wokeism) са нултом толеранцијом према преиспитивању наводних принципа „који су ненарушиви“ (попут људских права). Такође, шема се користи наративом „неупитности“ руске „илегалне, неиспровоциране и злочиначке инвазије на Украјину“ како би дала западном јавном мњењу самозадовољни осећај правичности нужан да се пресуђује оштро, избацује са посла и да се јавно омаловажавају они који исказују подршку Русији.

Ово се посматра као обавештајни успех, пошто доприноси циљу одржавања „подједнаке расподеле терета“ унутар НАТО-а – и зато што осигурава свеобухватно западно „морално згражавање“ према свему руском.

Морална завеса

Западни „колоплет извесности“ можда је до сада радио, по томе што је преварно изазивао морални бес у великом делу јавног мњења. Ипак, он би исто тако могао бити и замка – тако што распаљује емотивно набијену пропаганду чија снага касније сузбија расположиве опције за деловање (у време када су се околности рата у Украјини знатно промениле у односу на оно што се очекивало). Западу су сада везане руке чињеницом да његово јавно мњење сваки компромис који не подразумева потпуну руску капитулацију посматра као нарушавање „неповредивих принципа“.

Појам излагања различитих аспеката сукоба, који је у сржи сваког покушаја посредовања, како би се сагледале различите перспективе, постаје неприхватљив када је суочен са „црно-белом“ праведношћу. Си и Путин се у западним медијима приказују као толико морално неприхватљиви да многи страхују да ће бити презрени уколико се нађу са погрешне стране „моралне“ завесе по тако важном питању.

Оно што је значајно јесте да овај колоплет не делује у остатку света, где „идеологија побуђености“ има мало утицаја.

Међутим, постоји основа за бригу владајуће класе у овој техници обмањивања. Намећу се два реална питања: прво, може ли Америка да преживе без хегемоније Сједињених Држава? Које везе, које национално значење, која визија може да обједињује овако разнолику нацију? Да ли замисао о „модерности као победнику историје“ делује убедљиво у контексту савремене културне дегенерације? Уколико данашња пречишћена „модерност“ долази по цену личне усамљености и губитка самопоуздања (што су признати симптоми отуђења проистеклог из прекида веза са коренима и заједницом), да ли је технолошка „модерност“ нешто за шта вреди живети? Или да ли повратак неким ранијим вредностима може бити усмеравајући предуслов према другачијим облицима модерности? – оним који делују заједно, а не супротстављено културној укорењености.

Ово је кључно питање које су поставили председници Си и Путин (кроз концепт цивилизацијске националне државе).

Која је цена?

Осим тога, САД су од војног хегемона суштински постале рентијерски монетизовани хегемон. Коју ће цену платити дугорочни амерички пословни просперитет уколико амерички долар изгуби хегемонистички положај? „Привилегованост“ долара је дуго одржавала амерички просперитет. Али америчке санкције, заплене имовине и нови монетарни аранжмани постављају питање: да ли се глобални поредак толико променио да доларска хегемонија, изван САД и од ње зависних држава, више није одржива?

Западне владајуће класе су уверене да знају одговор: политичка и доларска хегемонија су узајамно повезане. Одржавање моћи, обогаћивање „златне милијарде“ зависи од обе [хегемоније] – иако елите белодано виде да амерички наратив губи пријемчивост у свету, као и да се државе реоријентишу на нове трговинске блокове.

„Друга Америка“ није више толико сигурна да ли су покољи повезани са бескрајним америчким интервенцијама вредни њене подршке. Такође постоји један притајени ток мисли који је сумњичав према томе да је финансијски систем, завистан од све више и све већих „поправки“ финансијским стимулансима, или здрав (у стварању неједнакости) или да је његова „пирамидална структура“ одржива на дужи рок.

Пре неколико година када је Нејтан Гарделс разговарао са сингапурским државником Ли Гуангјаом, потоњи је рекао: „За Америку би замена… азијским народом који је дуго презирала и одбацивала ниподаштавајући га као декадентан, слаб, корумпиран и неспособан, била нешто што је веома тешко емотивно прихватити“. Гуангјао је предвиђао: „Амерички осећај културне надмоћности учиниће ово прилагођавање много тежим.“

Исто тако, за Кину, која има дугу и континуирану историју као велика сила, неподношљиво је да буде ограничавана „придошлицама ниоткуда“.

Горка пипула

„Антанта“ је горка пилула за Запад. Током читаве једне генерације, одвајање Русије од Кине било је најосновнији амерички циљ – као што га је изворно описао Збигњев Бжежински: обуздавање и Русије и Кине кроз заоштравање регионалних спорова (Украјина, Тајван) било је игра нултог збира, где је Русија прва мета (како би се приморала да се врати назад на Запад кроз економску имплозију), а онда би се прешло на обуздавање Кине – и само Кине. (Уистину, неки су на Западу веровали да је руско окретање Западу изводљиво).

Некадашњи амерички помоћник државног секретара Вес Мичел написао је у часопису Нешенел Интерест„Како би спречили Кину да зграби Тајван – Зауставите Русију у Украјини!“ Једноставно речено, Мичелова порука је била: „Уколико САД нанесу довољно губитака Путину због његовог ризичног потеза у Украјини“, онда ће Си имплицитно бити обуздан.

Стога је обуздавање Русије путем Украјине била „права ствар“: „Уколико САД уведу санкције са катастрофалним последицама Русији због Украјине, онда је боље да оне заиста буду катастрофалне, јер је у игри кредибилитет финансијског система под америчким вођством да казни агресију великих размера“, упозоравао је Мичел. „Сједињене Државе имаће само једну шансу да демонстрирају овај кредибилитет – и Украјина је та шанса“.

Мичел наставља:

„Добра вест у свему овоме јесте да је Украјина обезбедила Америци тренутни и пролазни прозор могућности за деловање одлучно, не само у вези разрешења ситуације у Украјини – већ и ради одвраћања од потеза против Тајвана… Утицај Путинове бруталности у подстицању Европљана да прихвате свој део бремена је донео суштинску промену америчкој глобалној стратегији. Са Немачком која у наредним годинама троши више на одбрану од Русије (110 милијарди долара наспрам 62 милијарде долара), САД ће бити способне да више усредсреде своје конвенционалне снаге против Кине“.

„Пролазни моменат?“ Овде се крије колосални промашај: САД су играле на карту „краткотрајног тренутка“ док се Русија припремала за дуготрајан рат. Финансијске санкције нису радиле; није дошло до изолације Русије; и стратегија обуздавања пре је допринела дестабилизацији глобалног финансијског система на штету Запада.

Ратни рикошет

Бајденова администрација ставила је све на карту стратегије обуздавања са наумом да избегне рат на два фронта – међутим, та стратегија није деловала онако како се очекивало. Поврх тога, обарање кинеског балона и последични антикинески борбени покличи са свих страна спектра америчке јавности уверили су Кинезе да њихов ранији, новембарски покушај детанта са Америком и Европом на састанку Г20 на Балију нема никаквих изгледа.

Кина се престројила; и припрема се за рат. (Или у минималном случају, за санкциони Хладни рат, али на крају и за „Врући рат“). Пуном паром напред ка Антанти. Стратегија Бжежинског „подели па владај“ пробушена је и наставља да тоне.

Запад је зафарбан у ћошак. Не може да одржава вођење рата и против Русије и против Кине, али његова претерана манипулација јавним мњењем са циљем стварања западног „јединства“ учинила је деескалацију готово немогућом.

Јавност у САД и Европи сада види Русију и Кину у најтамнијим нијансама манихејског Демијурга. У више наврата им је понављано како је Русија на ивици тоталног колапса, и да Украјина „побеђује“. Већина Американаца и већина Европљана верује у ово. Многи су омрзнули своје нове непријатеље.

Америчка предводничка класа не може да иступи. А ипак, не располаже средствима да води рат на два фронта. Замка потиче из пропаганде која допире из раније „локдауновске“ шеме која је осмишљена да уплаши и дезинформише јавност. Главни циљ је да сумња и скептичност делују морално неодговорним у јавном дискурсу. Ова „извесност“ значи да би било морално неодговорно повући се из рата – чак и из оног који је изгубљен. Рат сада мора да се настави до пораза украјинског режима – што је исход који је много више понижавајући од окончања рата преговорима. Али, јавно мњење неће прихватити ништа мање од Путиновог понижења. Запад је заробљен између јавног осећања које је измислио [и наметнуо] и реалности на терену.

У овом погледу, Запад је сам упао у своју „замку извесности“.

*Аутор је бивши британски дипломата и бивши функционер обавештајне службе МИ6

Извор: Искра

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Снага православне вере јача у сваком појединцу после посете Светој земљи и то доноси мир и спокој души

Јово

Масовни егзодус Албанаца са Косова

Prenosimo

Цена Србије расте ако постане део руског безбедносног система

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x