Руси, Срби и Колективни запад

Рушење западног и српског света

  • Колективни запад данас управља не само владајућим елитама већине европских држава, него управља и опозицијом
  • Није тешко увидети да су и Срби, као и Руси били жртве тешког и погубног, али вештачки генерисаног и диригованог историјског епилога.
  • Европске државе жртвују властиту будућност уништавајући сопствену економију не зато што грађани то од њих траже, напротив, већ због тога што то одговара мистериозној управљачкој руци Колективног запада

Пише: Славко Живанов

Сабирајући четврт века догађаја након тзв. демократских промена у Србији поприлично је јасно куда наш брод плови. Велике силе, Колективни запад заправо, с нама никада није имао добронамеран план. Наша “демократизација” у суштини је прилагођавање, уподобљавање ропској, колонијалној мисији и пуком служењу Англосаксонцима.

Управљачима Колективног запада Балкан је степеник преко којег је требало да прегазе обезбеђујући нове вазале, проширујући окупиране територије и повећавајући експоататорски капацитет. Тај процес мање-више меке окупације еуфемистички је назван глобализацијом. У првој фази примењивали су силу, а кад су ступили ногом на овдашње тле, прилагођавали су својим потребама наш правни систем, институције, образовање, здравство, финансије, привреду… У последњој фази раде на убијању здравог разума и успостављању процесâ контроле мишљења прилагођавајући наш вредносни систем и културни образац својим потребама.

У Србији свака наредна власт била је гора од претходне, стање у друштву, а особито државни послови и степен суверености државе пратио је ту тенденцију, па смо данас на крају тог преображаја. На путу у Ништа.

Садашња власт разликује се од свих претходних по снази којом „решава“ српско национално питање, по немерљивој осионости, бизарној бахатости и безосећајном злочинству с којима кида српско државно, социјално и духовно ткиво и разара државотворну супстанцу српског народа. Тако им запало да највише окрваве руке и целу продају душу, а све уз већинску подршку народа коју ниједна пређашња власт, у оволикој мери, није имала.

На првом месту реч је о Косову и Метохији и о велеиздајничкој политици ове власти која је учинила безмало све да потпомогне заокруживање косовске независности. Предала је државну имовину, надлежности, индиректно и директно признала све државне атрибуције тзв. државе Косово, покривајући тај велеиздајнички процес обећањем да неће прихватити улазак Косова у Уједињене нације као крунским доказом да се не одриче српске територије, државног суверенитета и територијалног интегритета. Тим мајушним смоквиним листом ова власт прекрила је читаву планину срамне колаборације декларативно, преко строго контролисаних (свих) медија, заклињући се родољубљем.

Продубљивањем задуживања државе, крчмљењем стратешких ресурса, продајом рудника у бесцење, тровањем и биолошким затирањем становништва крунисањем архетровача Рио Тинта, али и мноштва других, не мање отровних корпорација, наставља се припомоћ српског режима колонизаторском походу Колективног запада.

Међутим, трагика и дубина понора овога процеса није дефинисана чињењем и праксом напредњачке власти, већ непостојањем довољно снажне политичке, или макар душтвене алтернативе том процесу. Да неким случајем аутодеструкцију и унутрашње разарање Србије и Српства не спроводи Вучић са својом полупородичном фирмом, учинили би то његови политички противници. Разлику чине само бројеви приватних рачуна вршилаца државних функција.

Колективни запад данас управља не само владајућим елитама већине европских држава, него управља и опозицијом. Штавише, његове управљачке команде задиру дубоко у политичке процесе формирања и грађења политичких структура које ће им лојално служити. Тзв. демократски процеси, избори, политички системи служе само као инструмент за освајање власти и симулацију спровођења политикâ у општем и јавном интересу. Истинска политика спроводи се искључиво у интересу одређене, али јавности непознате групе људи која је тешком злоупотребом и намештањем избора подобних политичара узурпирала механизме доношења политичких одлука. Немачки министар спољних послова Аналена Бербок, рецимо, то језгровито доказује јавно изреченом тврдњом да ће доносити мере и водити политику без обзира шта о томе мисле немачки бирачи. Ако то није доказ потпуне отуђености власти од бирачке воље и типичан показатељ злоупотребâ политичких процеса, шта јесте?!

Украјина

Трагичан пример Украјине симулацију демократије огољује и демаркира. Војнички су постројене скоро све западне државе у подршци и финансирању украјинског рата без обзира на ставове тамошњих јавних мњења. Европске државе жртвују властиту будућност уништавајући сопствену економију не зато што грађани то од њих траже, напротив, већ због тога што то одговара мистериозној управљачкој руци Колективног запада која управља марионетама, премијерима, председницима и парламентима.

Украјинска трагика у већој је вези са југословенском драмом него што се то наизглед чини. Она указује на образац, нуди прегршт аналогија и помаже свима који хоће да виде шта је Колективни запад спремио Словенима, православним Словенима. Али, још важније је то што је сада видљиво да Колективни запад није настао након пада Берлинског зида нити после окончања Хладног рата. Он тада само добија то (ново) име. Та интересна структура моћи постоји дуго, а последице њеног деловања сада јасније видимо. Структура коју називамо Колективним западом настала је најкасније крајем ХIХ века.

Наиме, данас имамо превише историјских доказа да је комунистичка идеологија вешто подметнута свему што Колективни запад није колонизовао. Лењин и његова братија били су део тактике подметања кукавичијег јајета из којег је требало да се излежи аутодеструктивни потенцијал разарања националног бића великих словенских народа, да се раздробљавањем матичног националног бића створи мноштво измишљених, али супротстављених етничких ентитета које би, у другој фази окупације, Колективни запад присвојио, комадајући матично национално биће, али и територије на којој оно живи. Бољшевички СССР створио је Украјину поклањајући јој традиционалне руске територије, створио је украјински народ као посебан народ, затим се уз подршку Запада такав СССР распао, а Украјина осамосталила у бољшевичким границама и са територијама које су одувек припадале Русији. Запад је ушао у такву Украјину и од ње створио војника који ратује против Русије, а за рачун Запада.

Бољшевичка власт у Југославији створила је републике углавном од српских територија, поцепала српски етнички простор преименујући Србе преко ноћи у Муслимане, Македонце, Црногорце, ослањајући се на нешто старији процес немачко-аустријско-угарско-ватиканске метаморфозе Срба у Хрвате. Тај стари римокатолички пројекат стварања хрватског народа усавршен је брозовљевским инжењерингом у другој половини ХХ века стварањем нових етно-измишљотина од српског националног корпуса, и још се није завршио.

Као и руске територије у Украјини, српске територије су отргнуте од Србије и дате Хрватској (Барања), а део Рашке области припојен измишљеној покрајини КиМ. Као и након распада СССР, тако и након распада СФРЈ све републике остале су у својим границама изузев Србије. Као и у Украјини  тако и у Југославији колатерални корисник тзв. националног самоосвешћивања био је Колективни запад са својим структурама. Како се који “народ” “освешћивао” и схватао да заправо није српски, тако је прилазио Колективном западу и улазио у НАТО. Исто би се десило и са Украјином да Русија није рекла – “Доста”.

Није тешко увидети да су и Срби, као и Руси били жртве тешког и погубног, али вештачки генерисаног и диригованог историјског епилога.

С друге стране, није тешко увидети да се ни “освешћени народи” нису овајдили од сопствених идентитетских терапија. Профитирале су политичке елите које су се, гле случајности, све обогатиле и масно тајкунизовале. Све до једне, новоформиране државе не могу да достигну економске параметре које су имале док су биле у старим, разореним државама које су напустиле због незадовољства и наводног угњетавања. Грађани су изгубили мир, имовину, здравље и будућност. Руско и српско национално ткиво је обогаљено без шансе да се обнови. Словени на Балкану и Украјини плаћају крвљу своје политичке утопије, а једини корисник ове несреће је Колективни запад.

Рачун без крчмара

Кад је реч о Србији посао је приведен скоро до краја. Кад је реч о Русији ствари не стоје тако. Колективни запад се на Украјини проиграо, загризао је много више него што може да прогута и сад се гуши залогајем. Структура Колективног запада се распада, команда спроводи реструктурирање и цела Европа постаје талац Англосаксонаца. Губећи утицај широм Планете, Англосаксонци западну Европу троше у рату са Русијом, а Европа се послушно самоубија.

Жртвујући се на новом источном фронту европске државе финансирају америчку војну индустрију надакнађујући јој профит који Америка губи кретањима своје унутрашње економије ка рецесији и слабљењем колонизаторског потенцијала у Азији, Африци, Јужној Америци и Блиском истоку. Ово је први цинични парадокс модуса операнди Колективног запада. Други цинични парадокс видимо у пракси Англосаксонаца да радикализују украјински сукоб очевидно рачунајући на хуманост и одговорност Русије према Планети и човечанству. Да је ситуација обрнута, сасвим је извесно да би Англосаксонци већ употребили тактичко нуклеарно оружје. Неки каубој или крикет играч не би трепнули притискајући прекидач за апсолутно (нуклеарно) гашење Земље и њеног живог света. Али, то им не смета да рачунају с тим да други неће урадити оно што би они сами лако учинили. Отуда њихово непрестано подизање ýлога и проширивање арсенала оруђа. Од артиљеријске муниције, преко тенкова, далекометних ракетних бацача, граната од радиоактивних материјала, до авијације и најновијих најава о отвореном учешћу сопствених трупа на територији Украјине.

Становници држава Колективног запада (још) не гину. Они спонзоришу рат, баве се логистиком и дотурају оружје, али у рату гину Украјинци и Руси, као што су у неким ранијим “пројектима” гинули становници Ирака, Либије, Вијетнама, Сирије, Јемена, Сомалије, Пакистана, Авганистана, СФРЈ, Судана, Кувајта, Панаме, Ирана, Никарагве, Ел Салвадора, Либанона, Гренаде, Гватемале, Камбоџе, Лаоса, Конга, Кубе, Индонезије, Кореје и Кине.

Међутим, крњи се и Колективни запад, а унутар њега, европски део плаћа највећу цену.

Очевидно је да релативно мали број моћних лудака спроводи давно утврђену стратегију покушавајући да разори непоћудне словенске народе и окупира територију на којима они живе и сасвим је јасно да их у томе не покреће искључиво материјални интерес и наутажива жеђ за профитом.

Наиме, да хоће да привређују, Англосаксонци би могли да се нагоде, да признају туђе интересе и да развијају економски потенцијал у широком фронту привлачећи капитал, робу, услуге. Као и досад могли би да користе мекши начин експлоатације и да не жртвују своје вазале ризикујући и сопствену будућност. Та, у неку руку хазардерска тактика Колективног запада, произлази из чињенице да знатан простор његове покретачке енергије чини концентрована мржња према свему што не могу да контролишу. Концентрована мржња у тоталитету према свему руском (држави, народу, култури, духу…), српском, кинеском, иранском… Мржња која је добила још гори вид од украјинске драме – геноцид Јевреја над Палестинцима пред очима целог света и под заштитом Колективног запада. Да ли Англосаксонци управљају Израелом, или јеврејски потенцијал командује Колективним западом није пресудно важно. Ако нису исто, они су на истој страни и интензивније врше све бизарније, крвавије и отвореније геноциде над Другачијима. Они Другачијима одричу право на државу, ресурсе и живот. А Другачији су (коначно) схватили да је време за самоодбрану. Срби су у тој битки позобани као предјело, а на осталима ће Колективни запад сломити зубе.

Related posts

Због чега се тако успешно умире после вакцинације, понекад чак успешније него пре ње

Gost autor

Степић: Зашто Вашингтон и Брисел непрестано помињу “малигни утицај Русије”

Prenosimo

Слабљење Европе могући ратни циљ САД у сукобу у Украјини

Prenosimo