Руси и Пољаци ће на крају морати да нађу заједнички језик

Пољска: Гешталт Пјаста и нова геополитика

  • Добошински је уз одбацивање комунистичке идеологије тврдио да економске трансформације и земљишна реформа комуниста представљају корак ка хришћанском систему
  • За Пољску је сматрао спасоносним ослонац на католичанство, залагање за интелектуалну и духовну обнову вјере и изградњу будућности засноване на хришћанским вриједностима

Пише: Александар Бовдунов

Традиционално, уобичајено је да се пољске идеје о сопственој геополитичкој мисији дијеле на двије области: Јагелонску идеју и Пјастову идеју. Свака се односи на двије ере у историји Пољске и двије династије: Пјасти, који су основали пољску државу и водили активну спољну политику у западном правцу (Њемачка, Чешка, Мађарска), и Јагелоне, који су ујединили Пољску са Литванијом, што је тежиште пољске спољне политике помјерило на исток.

Јагелонска геополитика претпоставља визију Пољске као браниоца западног хришћанства од Русије; Пољске, као носиоца мисије унапређења западне цивилизације ка Истоку. Ово је симболичан позив на вријеме Комонвелта, геополитичко и идеолошко насљеђе Пилсудског (национални конзервативизам), сарматизам, племство, концепте „Интермариум“, „Прометеизам“, УЛБ (Украјина, Литванија, Бјелорусија) Гиедроиетс- Мерошевског. Ово је модерна геополитика Пољске.

Насупрот томе, идеју Пјаста увијек је карактерисао нагласак на опозицији њемачком Западу. Пјастова парадигма била је карактеристична за Романа Дмовског и националдемократе, противнике Пилсудског на „десници“. Симболизам који се односи на античко доба Пјаста логично су користили националисти и националдемократе (симбол „мач храбрих“), сељачке странке („Пољска сељачка партија „Пјаст““).

Пјасти су постали, с једне стране, симбол аутентичности, „пољскости” (па се још у вријеме Комонвелта кандидат за краљевски трон пољског, а не страног поријекла називао „пијаст”). С друге стране, позивање на баштину Пјаста постало је и симбол повезаности са земљом и имало је сељачку димензију, дјелимично супротстављену „џемској“, „јагелонској“ димензији пољског национализма, према којој су сељаци били сумњичави. Није случајно да су, како је примијетио први премијер независне Пољске Витос Винценти, оснивач партије Пјаст, сељаци 1918. са забринутошћу примили вијест о обнови Пољске, плашећи се повратка старог феудалног система[1].

Важно је напоменути да је на крају Другог свјетског рата Винценти постао један од потпредсједника Крајове Рада Народова, просовјетске владе Пољске, која је 1944. предузела велику аграрну реформу која је уништила посљедње остатке „паншчине“ [2] на пољским земљама.

Пољски комунисти, међу којима су, за разлику од многе њихове браће у Коминтерни, традиционално јака лијево-националистичка осећања, доласком на власт, почели су да граде социјализам не само са пољским, већ и са „пјастинским лицем“. Симболичке референце конкретно на Пјаст, а не на Јагелонско доба сугеришу апел на народ и сељаштво, етничку укоријењеност (умјесто мултиетничког федерализма Комонвелта), али и антизападну спољну политику у блоку са СССР, правдајући помјерање граница Пољске ка Западу као повратак „Пјастског насљеђа“.

Према ријечима пољског историчара Адама Замојског, режим се „представљао као социјалистичка верзија средњовековног Пјастовог краљевства“[3]. Симболично позивање на насљеђе „Пјаста” одвијало се на свим нивоима: од истицања у званичним документима да је пољски грб „Пјасти орао”, до пропагандних плаката, гдје су древни словенски краљеви са задовољством гледали у раст територија на Западу. Стварање Варшавског пакта, усмјереног на супротстављање Западу, гдје је Пољска била друга војна сила послије СССР-а, може се посматрати као врхунац пољске геополитике „Пјаста” у 20. вијеку.

У савременом званичном историјском дискурсу Пољске, по правилу, носили су и лијево-националистички карактер ППР у првим годинама њеног постојања и након повратка Владислава Гомулке на власт 1956. и масовне подршке сељачкој реформи истих комуниста, обично се игноришу.

Репресије и учешће совјетских безбједносних агенција у њима, масовно незадовољство совјетским војним покровитељством, отуђена природа марксистичке идеологије – све то доприноси демонизацији наслеђа и искуства ППР у савременој Пољској, а у много чему је то била разлог опадања ППР-а као својеврсног „национал-бољшевичког“ пројекта.

Истовремено, и геополитички и друштвени и историозофски аспекти реконструкције „Пјастског краљевства“ у социјалистичкој љусци убједљиво свједоче да је овај облик у многоме био супротан комунистичкој ортодоксији и да је постао израз унутрашњих пољских друштвених и политичких тенденција, прије свега опозиција „јагелонској“ Пољској Пилсудског. Ово може објаснити сарадњу са комунистима Витоса Винценте или Болеслава Пјасецког, вође конзервативно-револуционарног националног покрета Фаланга, који је постао шеф католичког удружења ПАКС у новој Пољској[4]. Други лидери национално-демократског табора који су подржали низ реформи у новој Пољској су писац Владислав Грабски (син премијера Пољске) и саборац Романа Дмовског, историчар Станислав Козитски.

Занимљив и трагичан примјер је судбина још једне истакнуте личности националне демократије, Адама Добошинског. Категоричан противник бољшевизма и марксизма, међутим, вратио се 1947. у Пољску. Не прихватајући комунистички режим, тражио је везе са наоружаним подземљем, покушавајући да им докаже да капиталистички Запад неће притећи у помоћ пољским националистима. Истовремено, Добошински је, уз све одбацивање комунистичке идеологије, позитивно оцијенио помјерање граница на запад и национализацију предузећа и тврдио да економске трансформације, а посебно земљишна реформа комуниста „представљају корак ка хришћанском систему, а не ка марксизму“[5].

Добошински је у својој недовршеној књизи „На пола пута“ примијетио да „ни побједа основног капитализма Сједињених Држава, ни тоталитарни марксизам Совјета“ у „хладном рату“ који се одвија, неће довести човјечанство до изљечења. Напротив, по његовом мишљењу, брзи развој технологије и пад вјерских и моралних вриједности наговјештавају „апокалиптични сценарио“ из којег ће после низа ратова и катастрофа изаћи ново човјечанство.

За Пољску је сматрао спасоносним ослонац на католичанство, залагање за интелектуалну (неотомизам) и духовну обнову вјере и изградњу у будућности новог политичког, друштвеног и економског система заснованог на хришћанским вриједностима и широком народном самоуправљању. Истовремено, Добошински је завјештао да не одбацује цјелокупно насљеђе времена социјализма, чувајући оно што је у корелацији са хришћанским антикапиталистичким духом, покушавајући да промјени социјалистички систем изнутра.

Године 1949. Адам Добошински је погубљен у Варшави. Послије пада социјализма, његова воља није испуњена. Пољска је кренула путем тржишних реформи и „шок терапије” у неолибералном духу.

Положај и животни пут Адама Добошинског и низа других пољских националдемократа у посљератним годинама сличан је оном кроз који су двије деценије прије њега прошли руски евроазијци и националбољшевици. Они су се такође оштро противили идеологији марксизма, али су вјеровали да би многе антибуржоаске трансформације у Совјетској Русији могле послужити циљу националног препорода. Попут Добошинског, многи евроазијци и националбољшевички идеолог Николај Устрјалов посјетили су СССР и ослањали се на унутрашње промјене у систему или на његово подривање од стране група патриота изнутра. Као и Устрјалов, Добошински је животом платио повратак у домовину.

С једне стране, репресије или маргинализација присталица „националбољшевизације“ реалног социјализма могу послужити као аргументи у прилог неуспјеха њихових пројеката, неспособности марксистичког система да укоријени дегенерацију у нео-популистичком духу. С друге стране, само њихово постојање, као и „популистичке“, неортодоксне одлике у реалном социјализму, не дозвољавају да ову појаву сматрамо случајном или неважном.

У пољском случају, гдје се у симболичким референцама националиста на популарну компоненту официјелности ППР и сељачких снага на фигуру „Пјаста“, континенталистичка геополитика, антибуржоазност, аутохтонизам, аутентичност, позивају на сељачки хоризонт и словенску народну димензију пољског идентитета који су органски спојени, не може се говорити само о симболу, већ и о „Пјаст Гешталту“.

„Гешталт“ се у овом случају схвата у најопштијем смислу овог германског појма као интегрална структура, која није изведена из њених саставних компоненти, већ им претходи, стоји иза њих. Гешталт није вјештачки конструисано јединство, већ пронађени интегритет, који се изражава у контексту различитих идеологија, сија кроз поступке, изјаве и размишљања појединаца.

„Гешталт Пјаст“ – соларни славенски краљ-орач који чврсто стоји на својој земљи, оснивач прве историјске династије пољских краљева – то је димензија пољског идентитета, на чије се позивање може развити само другачије разумијевање геополитичке улоге и будућност Пољске од онога што јој се сада нуди.

Ово је изузетно важно за Русију у садашњим историјским околностима, када је управо Пољска постала један од најважнијих бастиона атлантизма и русофобије, када се преко Пољске у великој мјери снабдјева кијевски режим који се супротставља Русији. Ипак, и Руси и Пољаци ће на крају морати да нађу заједнички језик и на неки начин коегзистирају на евроазијском простору. Садашња псеудоконзервативна идеологија пољске владајуће партије Право и правда уопште не подразумијева такав суживот, што Варшаву води, ако не у геополитичко самоубиство, онда у тешку кризу. Алтернатива се може наћи ако се иде даље од историозофских клишеа сталног непријатељства и окрене се идејама, фигурама и симболима повезаним са „Пјаст Гешталтом“.

Апел на „Гешталт Пјаста” као семантичко јединство у коме се откривају геополитика, идеологија, историозофија је револуционарни гест, јер захтјева одбацивање савремене пољске геополитике и национално-романтичке традиције која стоји иза ње као норме или саморазумљиви императив. Али то је такође наглашено конзервативан гест, јер значи позивање на најстарије и најдубље аспекте пољског словенског идентитета.

Заједничко словенско и хришћанско јединство, традиције народне словенске демократије и самоуправљања, обраћање сељачком хоризонту важне су области истраживања у оквиру геозофске и ноолошке анализе[6]. Они се такође могу прецизно повезати са Пјаст Гешталтом.

Развој и разумијевање Пјаст Гешталта такође би могло да постане важна компонента и пољско-руског дијалога и истраживања у духу Четврте политичке теорије[7]. На руској страни ова тема захтијева изузетну деликатност, разумијевање пољског контекста, емпатију и поштовање саговорника, као и одбацивање совјетских и постсовјетских идеолошких клишеа.

Умјесто да дјелује као послушно оруђе евроатлантског Запада у његовој борби са Русијом и тражи освету за увреде и поразе из прошлости, на крају промовише Истоку вриједности које нису у складу ни са католичким хришћанима ни са народним -Хришћанска димензија пољског идентитета, Варшава би могла да постане упориште традиције. Прави изазов пољскости није Исток, већ дехристијанизовани Запад. Али то такође захтијева преиспитивање сарматске и јемтске компоненте пољске националне идеје, што је прерогатив самих Пољака.

Више детаља о геополитици односа Русије и Пољске може се наћи у књизи А. Л. Бовдунова „Велика Источна Европа: Геополитика. Геозофија. Трећи традиционализам.

____________________________________

[1]    So how did the peasants become Poles?. URL:https://whereispoland.com/en/who-was-polish/7

[2]    Миколай Глиньский. Колониализм по-польски, или длинная тень панщины URL: https://culture.pl/ru/article/kolonializm-po-polski-ili-dlinnaya-ten-panshchiny

[3]    Kozdra, J. R. (2017). “What sort of communists are you?” The struggle between nationalism and ideology in Poland between 1944 and 1956. https://ro.ecu.edu.au/theses/1955

[4]    Engelgard. J. Bolesław Piasecki 1939-1956. Wydawnictwo Myśl Polska, Warszawa 2015

[5]    Doboszyński А.  W pół drogi cz. III. URL: https://dzienniknarodowy.pl/adam-doboszynski-pol-drogi-cz-iii/

[6]    Дугин А.Г. Ноомахия: войны ума. Восточная Европа. Славянский Логос: балканская Навь и сарматский стиль. — М.: Академический проект, 2018.

[7]    Дугин А.Г. Четвёртая политическая теория. М.:2009, Дугин А.Г. Четвертый Путь. Введение в Четвертую Политическую Теорию. М.: 2014.

(Извор: Геополитика и https://etos.press/post/7528)

 

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Сви послови Емирата у Србији: Од Београда на води до Меркатора

Prenosimo

Одзвонило и Милу

Славко

Срби ово Хилу неће заборавити као што памте и бомбардовање 1999.

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x