Псеудонационалност и идеолошка мимикрија

Југословени: назив за бездушне Србе 21. века

  • Како то да Југословена сада у Србији има 0,4 одсто, а да управљају толиким медијима, факултетима, позориштима, фестивалима?

Пише: Немања Девић

Настала 1918, а под тим именом званично од 1929, Југославија је у старим границама нестала у ратовима 1991-1995, а именом званично 2003. године. Упркос томе, Југословени и даље постоје.

У предвечерју рата 1991, када је извршен и попис становништва, на територији Републике Србије било их је 323.000; нешто више од половине тада их је живело у Војводини, а остатак у Београду и у мањем броју у другим градовима. Заступљени у популацији са 3,3%, Југословени у Србији били су бројнији од Бошњака, Рома и још неких мањинских заједница, а готово да су били изједначени са Мађарима.

Три деценије касније, на попису из 2022, у Србији је број Југословена видно мањи: према недавно предоченим подацима има их нешто више од 27.000. Али упркос томе, Југословена је и даље највише у Србији. У Хрватској, Словенији и Македонији броје се у стотинама, док су у Црној Гори и БиХ заступљени једва у троцифреном броју. То потврђују и статистике о броју “југоносталгичара” у републикама које су се некада налазиле у саставу СФРЈ, где је број таквих особа у Србији убедљиво највећи. Узгред речено, само у Београду постоји и један број институција које су задржале префикс “југословенски”.

Како то да Југословена сада у Србији има 0,4 одсто, а да управљају толиким медијима, факултетима, позориштима, фестивалима?

Постоје две врсте Југословена: романтични Југословени и идеолошки Југословени. Ови први су мање-више безазлени, са свешћу о Југославији као некаквој обећаној земљи (налик на Дембелију) која уистину никад није постојала, понекад и са чежњом за “изгубљеним царством”. Док понављају мантре о Трсту, Јадрану и ЈНА, раји и Плавом оркестру – са неизбежним уздахом за спавањем у парку или шатором који је могао да се размакне где је бескућнику воља – романтични Југословени понашају се као да је у питању не историја, већ фатална љубав. Свог бившег партнера Југословен у нама волео је искрено и страсно, био му је посвећен и испуњавао му све хирове. Кад му није узвратио љубав и жртву, већ напротив побегао на први намиг богатијег и јачег удварача, српски Југословен је био бесан и пожелео је да га згроми; онда је упркос томе што је раскућен брзо пожелео помирење и својски почео да ради на њему.

Напослетку, иако константно понижаван, српски Југословен је очајнички почео да тражи бар мало љубави и пажње бившег/их, па је ако ништа друго бар похитао на море у Хрватску, а ако не то онда бар на концерт Дине Мерлина. Дезоријентисан и неприхваћен, неретко постаје алкохоличар и задовољава се бар тиме да му сину на свадбеном првом плесу засвирају неки хит Нине Бадрић или Петра Граша.

Такви људи најпре заслужују сажаљење, будући да подсећају на трагичне ликове из Кустуричиног “Подземља”, одељене од стварности, а са великим ожиљком на врату. Али ту се поставља питање да ли се у Грчкој данас неко на попису декларише као Византинац/Ромеј, или још пре – да ли у Аустрији има некога ко би се у званичном упитнику изјаснио Аустроугарином? Постоје ли заиста такве групе људи?

Идеолошки Југословен је већ другачији. Он се на попису можда и декларисао као Србин, чешће као неопредељен. Његов мондијализам почиње управо на оној тачки где престаје саосећање и сапатништво са својим народом, где нестаје повезаност са заједницом, њеним митовима и песмама. За њега сусједство (са својим отоцима) представља прозор у свет, тамо осећа физичку близину Запада и већ на загребачком колодвору почиње да осећа да слободније дише. Док му се кожа јежи док слуша о злочинима у Холокаусту, на Јасеновац остаје безмало имун и сматра га, иако неким грозним местом, ипак оруђем српске политичке пропаганде. Док пева Bella ciao маштајући о томе како би 1943. био млади партизан, 2023. равнодушан је на чињеницу да на својој територији има окупаторску војну базу.

Док шета на протесту у корак са муслиманским снајперистом из 1990-их, идеолошком Југословену боде очи мурал са ликом Милоша Обилића, ког сматра симболом хушкања и национализма на Косову – и који је идеолошки надахнуо Милошевића. Благоје Јововић му је терориста. Певање песме “Весели се српски роде” на дочеку спортиста на балкону Старог двора му пара уши, а стих “од Призрена до Румије” не значи ништа друго до агресију и битисање српског народа у наративима прошлости. Изразито је нетолерантан према људима из провинције, сметају му његови акценти, осим ако долазе из Сплита, евентуално Новог Сада. На профилну фотографију на друштвеним мрежама поставља заставу свих земаља које задесе разарања и природне катастрофе, нипошто и Јерменије која се пуни жртвама и избеглима из Нагорно-Карабаха.

Идеолошки Југословен има проблем са свим елементима државности Србије: спорне су му границе његове земље, застава и грб, а поготово химна чији се текст коси са вредностима секуларне државе. Симболично, његове вредности сагледавају се на основу недавног искуства једног београдског глумца.

Наиме, у једној емисији глумац је са презрењем према задриглим Србендама причао о томе како је великодушно халалио усташама које су му у Јасеновцу побиле 28 најближих рођака-предака. Питао се, у исто време, како други Срби не могу да пређу преко смрти ближњих, и окрену се будућности и помирењу. И у томе је деловао искрено. А онда је после само неколико месеци, шетајући пса на забрањеној локацији на сплитској риви, био опоменут од хрватских полицајаца, па пошто је пружио отпор приде и приведен. Вратио се у Београд подвијеног репа, уз изјаве према савременој хрватској држави које су звучале као шовинистичке. Поготово га је заболело што је због прекршаја новчано кажњен (са 1.500 евра), чиме је постао симбол идеолошких Југословена. Убијене дедове и патње ујака рођеног у логору олако би опростили – али своје паре никако.

У данима убрзавања историје, све овакве појаве постају огољеније. А где ће се боље видети, него на Косову.

Почело је са колективним вриштањем идеолошких Југословена када су се по српским градовима на видним местима исписивали стихови песме “Кад се војска на Косово врати”, као када света вода прска демонизованог. Те три тачке звучале су им посебно злокобно, иако је наставак познат чак и основношколским појцима, да та војска треба да пројезди крај Газиместана, и дојезди до славних Дечана, па до Призрена и Грачанице. И то “све у славу Бога великога”, како је народној песми дописао наставак покојни митрополит Амфилохије. Oво је био вишеструки удар на идеолошке Југословене, чији је вирус иначе показао да врло успешно мутира из ригидног комунизма у искључиво европејство и натофилију.

Врхунац се, чини се, испољава управо ових дана, када се, вероватно не само сплетом околности, једна мала косовска битка одиграва у месту једне од кључних личности Косовског завета – Бановић Страхиње. Он је према народном предању потицао управо из “малене Бањске на Косову”, месту где је око 1313. сазидан и један од духовних темеља немањићке Србије, манастир посвећен Светом архиђакону Стефану.

Пошто је Жозеп Борељ изјавио да најоштрије осуђује ”ужасан и кукавички терористички напад”, намах је добио терцу дежурних медијских посленика. Логично је да су се медији у региону утркивали да наоружане и униформисане Србе на северу Косова, који пуцају на албанске полицајце, назову што грђим именима. За сада доминирају два израза: терористи и криминалци. Један сарајевски лист, који се представља као југоносталгичан, донео је сутрадан по сукобу сензационалистички наслов “Терористички напад у Бањској, кад се паравојска на Косово врати”.

О албанским са Косова нећемо посебно трошити хартију; проблем је што је њихове квалификације и изјаве Џелала Свечље некритички пренео и део овдашњих медија (Н1, Нова, Данас) који слове за либералне, а могло би се рећи да су идеолошко-југословенски. Један млади и перспективни домаћи аналитичар окарактерисаће побуњене Србе као “наоружане злочинце” и “аматерску Црну руку”. Други, старији и искуснији, познат по сликама срдачности са Рамушем Харадинајем (у духу братства и јединства?), оцениће и да оваква акција “у овом моменту највише користи пропаганди Путина и Лаврова”.

За 0,4% Југословена који контролишу добар део медијско-културне сфере у Београду, терористи нису они који су окупирали и отели Косово, већ они који су се бранили од хајке и побунили против терора који трпе већ две деценије. На такво лицемерје, несолидарност и бездушност према свом народу, заиста је тешко остати имун; то више није само “различитост мишљења”, већ отворена мржња против свог народа и његово стигматизовање у најтежим моментима у последње две деценије.

Кључ за разумевање оваквог понашања може се наћи само у давно изреченој дефиницији Стевана Сремца: “Кад Србин хоће да буде напредан, он прихвати мишљење својих непријатеља”. То остаје и дефиниција за Југословене – синоним за бездушне Србе 21. столећа.

https://rt.rs/opinion/nemanja-devic/52632-nemanja-devic-jugosloveni-bezdusni-srbi/

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Познати пулмолог др Дејан Жујовић: Вучић да нас учи послу?!

Prenosimo

Никад већа промоција хомосексуализма међу децом

Prenosimo

Бакићева „корпа трулог воћа“

Славко
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x