„Програм за Србију“

Оно што се са Србијом дешавало и довело је – довде

  • Срба више нема ни у Хрватској, ни у Босни, ни на Косову и Метохији, а сведоци смо да су прогнати из Македоније, Мило Ђукановић забранио их у Црној Гори, Вучић и његов министар просвете прогоне српски језик из Рашке

Пише: Драгољуб Петровић

„Програм за Србију“ који потписује Archibald Reiss Institute заслужује сваку похвалу и само један приговор: закаснио је макар стотинак година.

Ово што се сада са Србима догађа почело је много давно: Ги Метан вели – пре дванаест векова, после Великог Раскола Ватикан је против православља покренуо петнестак (углавном – пљачкашких) крсташких ратова, после турске најезде Срби више векова представљали „предзиђе Хришћанства“, а кад је постало извесно да је турска опасност прошла – Ватикан и његови подупирачи продужили тамо где су се у XIV веку зауставили: Черчил је то најавио 1913. кад је из Скадра протерао Србе после Првог балканског рата обећавајући им да ће им, ако се буду нећкали, довести своју флоту и да ће она најбоље подупрети његове демократске налоге (тиме је потврђена она ранија Његошева реч да „Енглези под српском гушом држе мртву турску руку“). Потом су, тек коју годину касније, Черчил и Вилсон Русима делегирали Троцког и Лењина (тамо се после нашао и Стаљин) и они, „за свога вакта“, скратили Русе за шездесетак милиона (бољих) глава; та је лепота Србима мало прикаснила и Брозу пружила прилику да сâм дода макар онолико српских глава колико су их, током друге деценије прошлог века, смакли сви суседи заједно. За то можемо узети само једну „меру“: Грци су, уз помоћ Бугара, после Првога балканског рата смакли – „преко милион“, Аустрија „и савезници“ током Великог рата — 1.360.000, а Други рат, „братске чарке 90-их“ и „Милосрдни анђео“, уз исте „савезнике“ и жестоку подршку комуниста и демократа, макар за којих стотинак хиљада били су успешнији од својих претходника.

Оно што је преживело Брозову демократију у Хрватској, Босни и на Косову и Метохији после рата остављено је под камом ратних кољача и систематски касније прогањано, с циљем да се смањи број Срба који су тамо остали и да се приреди ово што се пред њима сада налази: нема их у Хрватској (и тиме реализован налог загребачког Католичког конгреса 1900. да Србе тамо треба истребити до краја века и миленијума); из БХ-Фед. сад се исељавају последњи од оних 40-ак хиљада Срба који су преживели Алијину муџахединску демократију (при чему ваља знати да су они 1945. у Босни чинили већину, а пред крај XIX века били једини народ и сви говорили српски); Косово и Метохију Броз је је обећао Енверу Хоџи још 1943. на Бујанској конференцији, 1945. забранио повратак онима који су отуд прогнати за време рата, а кад је убрзо после рата Енвер дошао у Београд с циљем да „Косово“ пренесе у Арбанију, „посао је пропао“ због једног баналног инцидента: власт је позвала министра за аграрну реформу и колонизацију Сретена Вукосављевића да потпише декрет о исељавању последњих Срба с Косова и Метохије, али је он одбио да то учини, он зна како је после тога сачувао главу, Енвер се вратио празних руку, али су злочини над Србима тамо настављени и сад Курти завршава оно што су Черчил и Киченер 1913. започели под Скадром (а Броз у Бујану оснажио 30 година касније): Срба више нема ни у Хрватској, ни у Босни, ни на Косову и Метохији, а сведоци смо да су прогнати из Македоније, Мило Ђукановић забранио их у Црној Гори, Вучић и његов министар просвете прогоне српски језик из Рашке (министар-незналица сменио проф. Липковског с места председника Националног просветног савета зато што је поштовао став Одбора за стандардизацију српскога језика да се језик именује према носиоцима, а не према држави). И тако натурио босански језик место бошњачког – мада су оба једнако сакати и бесмислени. То министру није сметало да надлежним за трговину дипломама за наставу тога „језика“ прогласи шалтер Бошњачког националног вијећа, а томе додао и усмени налог да су „босански“ и „црногорски“ језик „службени језици држава с којима Србија одржава редовне дипломатске односе“, да се дипломе за наставу тих језика набављају на оним факултетима на којима се студира „до последње рате“ и код најјевтинијег учитеља, а дипломе се нострификују у свакој трећој крчми – „иза шанка лево“.

Држава која је на најодговорније позиције истурала „државнике мале памети“ и/ли „министре сужене свести и проширеног желуца“ није могла имати извеснију будућност од оне пред којом се данас нашла Србија. Зато Рајсов Институт више нема о чему бринути: Клаус Кинкел је најавио да ће Србија бити сведена на „безначајну балканску енклаву“, да је за њу предвиђена „насилна промена демографске структуре становништва, Нови светски поредак је Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; пут којим ће се то остварити обично се представља као регионализација и она предвиђа да се Арбанасима, уз Косово, прикључи и прешевски регион, Босни и Турској – Рашка област. Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији; Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони, а у Шумадију ће бити пресељени сви европски Цигани и Рио Тинто овлашћен да их потрује с последњим Србима – кад „Београд на Води“ унапреди у „Београд на Отрованој Води“.

Archibald Reiss Institute може прогласити да је пребринуо све српске бриге: неке су силе одлучиле да Срби морају нестати. И да они који смишљају начине на које ће их „нестати“ хоће да преузму темеље европске цивилизације успостављене Лепенским Виром и Винчом (и мноштвом других ситн[иј]их „Вирова и Винчи“ расутих по свему Хелмском / Илиричком / Балканском полуострву). И да такви покушавају да европску духовну сиротињу унапреде у творца те цивилизације и поред тога што је Харман приредио неке карте на којима се види да се она простирала једино тамо где и Срби и да се за Европу сазнало много касније (можда тек „који дан“, рецимо, пре него за Бугарску). И да се словенски налази у основи свих европских језика (осим арбанашког, мађарског и финског).

Велим словенски, али бих мање погрешио да сам рекао – српски.

И то оној сиротињи уписано и у језику и у генетском коду: Томецоли је за италијански језик утврдио да је уобличен тек пре пет векова, други ће нам зналци рећи колико су „стари“ енглески, француски, немачки (и ини европски језици)?

Или шта је Левек имао на уму кад је записао да су грчки, латински и немачки настали из српског, а шта Робер кад је рекао да су Срби „народ-мајка“, а српски – „језик-мајка“?

И тако даље – до бесмисла и натраг. Или до тренутка кад нам они који све знају, одговоре макар на неко од оних питања која су напред постављена.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Место великог српског страдања, Возућа под Озрен планином

Prenosimo

Наваљни – суманути пројекат

Gost autor

Вучић ће убрзо расписати парламентарне изборе

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x