Гост Аутор, Друштво, Истраживања-Досије, Политика, Слободе, Србија

Проблематично деловање и радње актуелне ректорке Поповић

 Фото: Игор Павићевић

Иванку Поповић нипошто не би требало поново изабрати за ректора Београдског Универзитета јер су резултати њеног рада очевидно мизерни (1)

  • Једно сам ипак сигуран, на основу свега што рекох и написах: Универзитет у Београду заслужује бољег ректора и бољу екипу проректора од старих окошталих кадрова Ректората који на крају свог мандата, кроз неубедљив и без идеја наступ старе ректорке Иванке Поповић, затражише још један трогодишњи мандат
  • Поповић је лош, немоћан и неспособан ректор-политичар, што је показала у свом недавном излагању (23. марта) на Наставно-научном већу ТМФ. То њено предавање је неинтересантно, слабо припремљено, безсадржајно, бирократско излагање
  • Покварена радна и општа атмосфера по факултетима и институтима је довела за време њеног мандата до пада Београдског универзитета за сто места на Шангајској листи, са изгледима да ускоро потоне још више
  • Мислим да је Иванка Поповић демонстрирала суштински недостатак осећаја мере када је поново истакла своју кандидатуру, уз њену констатацију, « како би се вратило добрим делом изгубљено поверење у Универзитет којем је управо она била на челу последње три године»…
  • За Поповићку, дугогодишњег функционера на Београдском универзитету, уређеност финасија, добри услови студирања на дипломским, мастер и докторским студијама, висококвалитетни предавачки кадрови и још квалитетнији истраживачи по институтима БУ би били најбоља и једина права препорука за продужење мандата.На жалост то није тако, супротно је!
  • Поповићка хвали болоњско ре формисање Универзитета иако “Болоња” није остварила ни један обећани циљ?!

Пише: др Филип Раке Вукајловић, научни саветник Института «Винча» у пензији

Трка за ректора Универзитета у Београду (УБ) улази у узбудљив финиш у коме се такмиче два кандидата: актуелни ректор Иванка Поповић и декан Архитектонског факултета Владан Ђокић. Место је престижно и добро плаћено, повлачи за собом награде, одликовања и путовања, а и политички је веома важно и осетљиво. Оштра борба ‘булдога’ два супростављена лобија се дешава и на јавној сцени и, још оштрија, ‘под тепихом’. 

Сенат Универзитета у Београду је 12. маја гласао о новом ректору. Иванка Поповић, актуелна ректорка и декан Архитектонског факултета проф. Владан Ђокић добили си довољан број гласова чланова Сената УБ и тако се “пласирали” у други круг, па ће коначна одлука о новом ректору бити донета на седници Савета Универзитета 25. маја.

Од 46 чланова Сената, за професорку Поповић гласало је 27 чланова, а за проф. Ђокића њих 17, два гласачка листића била су неважећа, а за даљи “пласман” било је потребно освојити најмање трећину гласова чланова УБ односно 16 гласова. Ректор Универзитета у Београду се бира на мандат од три године.

Напомена: Овај материјал је достављен члановима Сената и Савета БУ

Последњих десетак година сам се доста бавио проблемима финасирања, организовања  и фунционисања научних истраживања и високог школства у нашој земљи. Стално инсистирање на реформама започетим у зору новог века, ускоро је почело да се догађа под девизом: “мењајмо да све остане исто” и да избацује на челне позиције, по факултетима и у институтима УБ, углавном људе умрежених кланова устермљених на максимизацију финансијске добити истих и људе  веште у сваковрсним манипулацијама и многобројним симулацијама бурне околонаучне делатности.

Поповићка пола радног века на руководећим положајима на БУ са никаквим резултатима

Таквима је брига за опште добро и стварни напредак Државе увек била последња рупа на свирали. Ако је до неких промена и долазило, онда су такве промене обезбеђивале још повлашћенији положаја мањини, за рачун све лошијег и тежег живота већине истраживача и предавача у оквиру БУ.

Предложена екипа сарадника  Владимира Ђокића, кандидата за Ректора делује компетентније од старог тима проректора који су помагали у раду садашњој ректорки Иванки Поповић

Од 2018. године сам пажњу посветио раду ректора Иванке Поповић. Више детаља о њеном раду, квалитетима и њеним најближим сарадницима са Технолошко-металуршког факултета (ТМФ) и из Иновационог центра ТМФ, прикупих с пролећа 2020. године  приликом писања књиге о ПРОМИС конкурсу Фонда за науку Републике Србије за изузетне пројекте наводно младих истраживача на почетку каријере. Заокружену и потпуну представу о овом кандидату за ректора стекох, тек крајем марта ове године, послушавши седницу Изборног већа ТМФ (које је њу поново предложило за ректора) и њено излагање на тој седници. Даље стављам на увид неколико релевантних чињеница, за које сматрам да би било вредно да их имају на уму они који ће доносити одлуку о новом ректору:

Све за власт, власт ни за шта!
  1. Иванка Поповић се у академске руководиоце уписала у својој 45 (четрдесет петој) години када је постала продекан на ТМФ. После тога следе њени ‘дублови’: два мандата на месту декана ТМФ и два мандата на месту проректора УБ. Сада је у шанси да постигне и ‘припл-дабл’ ако је изаберу за ректора по други пут. Скоро половину свог радног века проф. Поповић је провела на административно управљачким позицијама на свом факултету и у Ректорату УБ без конкретних позитивних резултата.

Следствено томе за њу би:  уређеност финасија, добри услови студирања на дипломским и даље на мастер и докторским студијама, висококвалитетни предавачки кадрови и још квалитетнији истраживачи по институтима у саставу УБ, били најбоља и једина права препорука за продужење мандата. Мандата започетог у октобру 2018. године. И, наравно, испуњена обећања из раније понуђеног и прихваћеног програма допуњена новим идејама и предлозима за још брже кретање напред.

Ректоркин мото је да урадиш све што можеш, а није важан резултат. Таквим резоном се не напредује
  1. И. Поповић: “Сваки наставник м о р а да буде на страни студената, то не значи само по себи да се ви слажете са оним што студенти заступају.” Садашњи ректор је највише својих јавних иступања имао у вези са контроверзним догађајима око оптужби за плагијат Синише Малог и, у вези с тим, око упада неколико десетина студентских активиста протеста “1 од 5 милиона” у зграду Ректората чиме је на неко време био блокиран његов рад. Ова чисто политичка акција студената у организацији посвађаних политичких противника тадашње власти, невешто је разрешена на начин који је ректору Иванки Поповић обезбедио  «трајну љубав» и подршку већине добро знаних и увек и свакој опозицији  наклоњених медија. Кулминација љубави ових медија према проф. Иванки Поповић наступила је 12. децембра 2019. године када је Сенат Универзитета у Београду, на њен предлог а после скоро шест година, коначно поништио докторат министра Синише Малог. Ову одлуку сам детаљно коментарисао с пролећа 2020. године и  у вези с њом написао:
Избегавање решавања проблема непотизма, узурпације власти, НАТО пројеката, корупције

“Стиче се утисак да је доношење одлуке за Синишу Малог смишљено успоравано и одлагано да би се избегла расправа о одговорности научних власти за потпуно урушавање науке и образовања на факултетима и институтима Универзитета у Београду. И да се не расправља о непотизму, узурпацији власти, НАТО пројектима, симулацијама бурне делатности, аутошовинизму и малограђанштини која прожима све поре тзв. академске заједнице и садашње САНУ, која с овим руководством све више личи на трговинско предузећа групе грађана. И да се не говори о примењивању коруптивних шема, уграђених у важеће законе, које омогућавају да финансијски-обилне пројекте на државним конкурсима добијају унапред договорене особе блиске владајућим клановима у академији и администрацији.”

Коруптивне шеме кланова су обележје научне мафије у Србији
Пандорина кутија неподопштина у научној и академској заједници
  1. Ракурс за Иванку. Најбољи угао (ракурс) за сликање и адекватно представљање рада Иванке Поповић нашао сам у вези са провером добитника пројеката на ПРОМИС конкурсу. Анализирајући пажљиво пројектe и њихове руководиоце нађох да су они у већини додељивани слабо квалификованим и релативно оцвалим докторима наука који су веома често били у директној, или немушто прикривеној посредној, вези са члановима Научног савета и Управног одбора Фонда за науку, академицима САНУ, истакнутим представницима познатих научних кланова и тадашњих или скорашњих ‘научника бирократа’ из Министарства просвете и науке.

Завиривање у функционисање Фонда за науку, упознавање са добитним ПРОМИС пројектима, и мало касније са списковима свих учесника на тим пројектима, отворило је праву Пандорину кутију неподопштина које се догађају у научној и академској заједници. (О овоме сам написао књигу која је доступна на интернету на порталу ZENODO. Иако су у књизи која је објављена пре скоро годину дана: „ПРОМИСк-19: Тешке паре за лаку науку“ (ИСБН: 978-86-902336-0-1; Филип Раке, Београд 2020). У књизи су поименично описани многи примери недостојног и неетичког понашања људи са УБ и Универзитета у Новом Саду, неки чак са елементима “друмског разбојништва”, нико од надлежних чувара и заштитника “академског достојанства” ових универзитета није до сада предузео ништа да провери, или оповргне, објављене тешке оптужбе.

Недостојно и неетичко понашање Ђорђа Јанаћковића, најближег сарадника ректорке Поповић
Неакадемско понашање Ђорђа Јанаћковића, блиског сарадника и пријатеља ректорке Поповић,  се понавља у више наврата и нико то не санкционише

У књизи је, између осталих, веома детаљно писано о тадашњем члану Научног савета Фонда за науку и најближем сараднику проф. Иванке Поповић, редовном професору Ђорђу Јанаћковићу, човеку који је био продекан ТМФ за време њеног ‘декановања’, да би после њеног одласка у Ректорат УБ на њиховом заједничком факултету и он ‘декановао’ два мандата (2012-2018).

Јанаћковић-декан, у то време са две године старом хипотеком оптужбе за неакадемско понашање, је 23. 03. 2018. године потписао Одлуку Изборног већа ТМФ да се тадашњи проректор Иванка Поповић евидентира као кандидат за ректора УБ. Тиме је Јанаћковић само делимично вратио услугу Иванки Поповић за то што му је она 20. 05. 2010. године, заједно са тада државним секретаром (Милош Недељковић) и директором Пословно-технолошког инкубатора техничких факултета (Гордана Даниловић Грковић), оверила њему и његовој 80 (осамдесетогодишњој) мами Даници Јанаћковић да раде једногодишњи иновациони пројект вредан преко 4 милиона динара (тада скоро 40.000,00 евра)!!!

Кланови,кланови, у црно нас завили
  1. О припадницима, условно речено, технолошког-клана и незаслуженим добитницима ПРОМИС пројеката у вези с њим, међу којима је и др Павле Спасојевић, блиски сарадник и вишеструки коаутор Иванке Поповић већ сам писао. Ако се једном буде писала Анатомија неморала ‘академске заједнице’ не сумњам да ће, о поменутом пројекту фирме Мама & Син Јанаћковић, као и о змијском колоплету превараната окупљених у и око Фонда за науку РС, имати још много лошег да се напише.
В. Матић вероватно зна зашто је И. Поповић добила награду

Ипак, нећу одустати од даљег осветљавања неких дела, веза и спојница проф. Иванке Поповић, које су ми постале познате почетком децембра 2020. године, када је председавајући Комитета за доделу награде Веран Матић, објавио да је она постала трећи добитник награде Хемофарм фондације за изузетност за 2020. годину (https://www.youtube.com/watch?v=3YjBkUsYZ_o).

Пре ње су ту награду, која износи  10.000 евра и која би према почетној замисли Компаније Хемофарм и Хемофарм фондације: “требало да представља-описно говорећи- неку локализовану верзију Нобелове награде”, добили Вигор Мајић (директор Истраживачке станице “Петница”) и проф. др Елка Стефанова неуролог (оснивач Центра за поремећаје памћења и деменције при Клиничком центру Србије).

Нека ми буде дозвољено да приметим,  успут, да су штедљиви и увек својим интересима посвећени немачки власници Хемофарма, веома тачно одмерили “српског нобела” тривијалним коришћењем скале бруто националног дохотка (немачки БДП је 75 пута већи од српског) и да су вероватно у свом најбољем интересу бирали и све досадашње добитнике. Због даљих разматрања различитих ‘конекција’, приметићу и то да је проф. др Елка Стефанова веома блиски сарадник председника САНУ Владимира С. Костића.

На Web of Science се може наћи да су њих двоје заједно потписани на 181-ом раду који остварују/показују h=21 (индекс Хирша) и који су цитирани 1.219 пута (без само цитата). Вероватно у улози пријатеља Хемофарм фондације Владимир С. Костић је следећим речима поздравио прошлогодишњег лауреата:

“Драга Иванка, после свих ових година не треба да те убеђујем са колико искрености желим да ти честитам ово лепо признање и да те замолим да останеш непромењена у начину резоновања, у начину поступања и у одлучности са којом си умела да се ухватиш у коштац тамо где мудрост није изостајала, где су сметале неке друге ствари – ти си очигледно попунила извесне празнине.”

Директна саботажа истраге од стране ректорке Поповић

Настављајући и сам са попуњавањем празнина у нашем заједничком подухвату сагледавања главних проблема науке, образовања и упознавања људи који су на челним позицијама главних институција задужених за бригу о унапређењу ових делатности, скренућу пажњу на део обраћања ректора Иванке Поповић, као лауреата “српског нобела”, који је био посвећен њеној омиљеној теми –  академској честитости. Она том приликом  изјави:

“Непримерено понашање једног члана академске заједнице баца сенку на целу заједницу. Много времена смо утрошили последњих година да се установе процедуре које би такве нежељене појаве свеле на минимум.”

Много нимало случајних коинциденција и заташкавања афера и плагијата сарадника ректорке Поповић

Углавном не сумњајући у тачност тврдње да су на Универзитету “много времена утрошили последњих година да установе процедуре којима би се утврђивали случајеви нарушавања академске честитости”, нека ми буде дозвољено да изложим одређене сумње у искреност жеља да се са таквим “нежељеним” појавама започне борба са кажњавањем њихових носилаца. Поготово, ако су кандидати према којима би требало да се примене установљене процедуре за утврђивање неакадемског понашања, и касније ригорозне санкције, у блиским пословним или пријатељким односима са челницима институција које би по дефинцији морали да буду у првим редовима борбе за заштиту академске части и поштења. На следећим карактеристичним примерима покушаћу да опишем начин на који се врши дрска и неприкривена саботажа веома поткрепљених и опасних оптужби за нарушавање Кодекса академске честитости.

За саботирање је директно одговорна ректорка Иванка Поповић који неприкривено примењује познату максиму дугогодишњег шпанског ‘каудиља’ (генералисимуса Франциско Франко): “За пријатеље све, за непријатеље закон»!

Годинама Јанаћковић скрива грубе плагијате и незаконитости у раду Добрице Стојановића
Циганину црн образ, ал пуна торба
  1. Парадигма звана Ђорђе Јанаћковић и академска честитост. Проф. Јанаћковић је најдуже и најтешње повезан са ректором проф. Иванком Поповић коју је, вероватно као најбољи и њој насличнији, наследио на месту декана ТМФ и потписао јој прву кандидатуру за ректора. Овај део мог есеја се односи на оптужбе, с почетка августа месеца 2016. године, када су објављени докази о плагирању и аутоплагирању монографије Ђорђа Јанаћковића: “Керамички материјали у систему Аl2О3-MgО-SiО2”, 1 део, која је објављена на ТМФ 2004. године.
  2. И Звездана Којић годинама ћути о неправилностима и плагијату

    Тада је такође достављен  и доказни материјал о плагирању докторске дисертације Добрице Стојановића под насловом: “In vitro и in vivo истраживање биокомпатибилности керамичких материјала на бази калцијум фосфата”, одбрањеној на УБ 2009. године под менторством проф. Ђорђа Јанаћковића и проф. Звездане Којић са Медицинског факултета УБ. До дана данашњег по овим питањима није учињено скоро ништа, а сви докази су послати и ТМФ-у и Универзитету у оквиру чијих докторских студија је одбрањена Стојановићева дисертација.

Др Бојан Јокић, ванредни професор Факултета примењених уметности у Београду, је и лично недавно доставио два дописа Одбору за професионалну етику Универзитета у Београду 26. новембра 2019. и 21. фебруара 2020.

Утемељене анализе неакадемског понашања које је са доказима приложио др Бојан Јокић још се не решавају

          Први допис се односио на поновну доставу захтева за утврђивање неакадемског понашања који је он поднео Етичкој комисији ТМФ 10. септембра 2019, а други допис је био захтев за доставу информација о поступању одбора по жалби која је претходно поднета одбору због непоступања Етичке комисије ТМФ по захтеву од 10. 9. 2019. године. Правећи се невешти, а у великој жељи да бесконачно одлажу поступак, надлежни из Одбора за професионалну етику УБ су пријаву против др Добрице Стојановића проследили Етичкој комисији Института за мултидисциплинарна истраживања, иако су морали знати да је и магистарска теза и докторска дисертација овог кандидата брањена у оквиру одговарајућих студија при Универзитету у Београду, што недвосмислено указује на постојање чврсте намере да се поступци везани за Јанаћковићево име што је могуће више одуговлаче, или бар док не прође скори избор за ректора УБ.

Скривање плагијата Стојановића од стране  Јанаћковића

Као резиме овог случаја, користићу изводе из подробне хронологије и убедљивих аргумената које ми је, на моју молбу, недавно доставио проф. Јокић. Из тог материјала  цитирам следеће:

” Јанаћковић је, злоупотребљавајући поверење студената и сарадника, радне и коначне верзије писаних радова које су му као ментору, на његово инсистирање, у електронској форми достављали студенти основних и постдипломских студија, без знања и сагласности аутора, уступао трећим лицима, која су потом исте радове плагирали у „својим“ радовима и на основу тако плагираних радова стицали магистарске и докторске титуле.

Да ли ће актуелна ректорка коначно покренути поступак против свог миљеника Јанаћковића

Непосредно након што је проф. др Бојан Јокић поднео тужбу против др Добрице Стојановића, због повреде ауторских права проф. Јанаћковић, који је Добрици Стојановићу био ментор и на магистарском раду и приликом израде докторске дисертације, је из библиотеке Технолошко-металуршког факултета у Београду узео већи број дипломски радова, које је као ментор и члан комисије за одбрану истих већ поседовао у својој личној библиотеци, покушавајући тако да прикрије доказе о свом учешћу у плагирању магистарског рада и докторске дисертације др Добрице Стојановића на којој је проф. Јанаћковић наведен као ментор.

Наведене писане радове који су настали као резултат најтежих повреда етичких правила у наставном и научном раду, професор Јанаћковић је у својој биографији наводио као референце приликом избора у највиша наставна звања.

Јанаћковић саучесник у изради плагијата изабран за члана Етичког одбора БУ

Права потврда тога да је проф. Ђорђе Јанаћковић саучесник у изради наведених плагијата недвосмислено следи из чињенице да се проф. Јанаћковић до данас није оградио од наведених неакадемских поступака др Добрице Стојановића нити је против истог покренуо поступак за утврђивање неакадемског понашања и повреду Кодекса професионалне етике.”

Ово, још незабележено у академској заједници Србије неакадемско понашање проф. др Ђорђа Јанаћковића, је додатно забрињавајуће због чињенице да се ради о професору који је у два мандата био продекан на ТМФ тадашњем декану, а садашњем ректору Универзитета у Београду проф. др Иванки Поповић. Након тога у два мандата обављао функцију декана ТМФ када је, гле чуда невиђеног, изабран и за члана Етичког одбора УБ (другостепени орган за поступање по жалбама за утврђивање неакадемског понашања) коју дужност је обављао све до објављивања информација о његовом неакадемском понашању. Био је Јанаћковић и члан чак две радне групе за доделу скоро 30 милиона евра вредне опреме, коју је требало набавити по основу кредита од 420 милиона евра подигнутог за науку, а најмање за њу утрошеног (уз мук потпуно одсутне и индолентне ‘академске заједнице’).

Да ли чланови Сената БУ, декани факултета знају за махинације сарадника Иванке Поповић и заштиту коју им  она пружа

Ђорђе Јанаћковић је актуелни директор Иновационог центра ТМФ и дописни члан Академије инжењерских наука Србије (АИНС), а у априлу месецу ове године разрешен је дужности члана Научног савета Фонда за науку Републике Србије. Надам се да је моје писање о свакојаким неподопштинма у раду Фонда у вези са ПРОМИС конкурсом и детаљном опису Јанаћковић-Чолић комбинација бар трунку допринело њиховом удаљавању из Научног савета Фонда за науку.

На крају, бих још само потсетио да је овакав научни лумен, заузимао многе лукративне позиције које су вукле значајне синекурне приходе. Однедавно се увукао и у ‘предсобље’ САНУ. Један је од 15-так чланова Академијског одбора за материјале. Сви јавно доступни приходи за 2018. годину проф. др Ђорђа Јанаћковића износе “скромних” 413.981,00 динара месечно!? Да ли ће “академска заједница” са свим својим етичким комисијама дозволити да све остане на оној народној: “Циганину црн образ, ал пуна торба!”

Други наставак у петак:  Универзитет у Београду заслужује бољег ректора и бољу екипу проректора

Подели:

5 2 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Gorcanin
Gorcanin
1 месец раније

Ivanka Popović je najveće zlo u naučnoj zajednici u Srbiji. Iako na mnogim fakultetima BU vlada pravi haos, Ivanka Popović ne preduzima ništa kako bi se makar malo situacija dovela u red. Pri tome svi su izgubili iz vida da je i nečinjenje takođe krivično delo. Sve oblike nepotizma i korupcije Ivanka Popović pravda lošim međuljudskim odnosima, gde Univerzitet ne ntreba da učestvuje. A na tom istom BU se dešavaju sledeće stvari: Biraju nastavnici na osnovu izmišljenih referenci (radovi nikada nisu bili napisani, a prikazani su kao da jesu); Biraju se nastavnici na osnovu pogrešno kategorisanih referenci; Donose i primenjuju… Учитај још »