Последњи злочин над српском школом

Од разарања школе до уништења цивилизације

  • Постоје ли министарске мере за дубину слома српске националне памети и за срамоћење српског учитеља?
  • Сва је прилика, наиме, да ускоро неће бити ни школа ни Срба

Пише: Драгољуб Петровић

Јављају новине да је објављен нови Правилник о оцењивању у основним и средњим школама и да ће по њему родитељима бити призната последња реч у полицијским истрагама против криминалаца-почетника. А разлози су за то и педагошки и психолошки: не сме се дозволити да једна невина душица буде трауматизована и онемогућена да испољи све своје „таленте и капацитете“ по сличном обрасцу по коме и „мали Коста“ 3. маја.

Тако – ако хоћемо да се шегачимо. А ако ћемо озбиљно – остало нам је једино да се смрзнемо од стида: министрача за осмуђену српску памет нашла је још једну прилику да се „развеже“ и над српском школом и над српским учитељима: овластила је родитеље који су изродили глупу децу да за то одговорнима прогласе учитеље и да их натерају да они поправљају оно што су родитељи „погрешно направили“. Тиме је наша министруша успела да покаже да се дубина до које се могу ружити и Срби и српски учитељ никад не може одредити јер ће се увек наћи неко ко ће моћи – и дубље и бесловесније.

Срби су били народ док су имали учитеља. На самом почетку њиховог успона – то је био Свети Сава, на почетку новога времена – Доситеј, на почетку српскога слома – Митра Митровић, а на његовом крају – буљук министарских трговаца, замлата и незналица који су школу кројили по мерама сопствене сужене свести и довели је до тога да се увек не може знати хоће ли њени полазници пре проблејати или овце проговорити.

Срби су били народ док су ђаци са тарабама јединица завршавали школовање већ на првом полугодишту. И одлазили да буду добри земљорадници, виноградари, сточари, дрводеље, каменоресци, градитељи или угледне пијандуре, протуве, батинаши, тј. сви се бавили пословима за које им нису били неопходни ни правопис ни таблица множења. И није школа проглашавана дужном да „(на)прави план оцењивања“ за батинаша који је у уличној тучи налетео на нож или за мамину стриптизетицу којој се после абортуса нешто искомпликовало па обоје били „оправдано одсутни од наставе 11 до 15 дана у континуитету“. Школа у таквим случајевима једино може прихватити отпусне листе и „кандидатима“ приредити годишњи испит и никакве јој друге обавезе не могу бити натурене. Нити се она може мешати у надлежност других служби (полиције – рецимо).

Слом српске школе дефинитиван је и неопозив као и слом српског народа и то су му обезбедили они који су са тарабама јединица „превођени“ кроз основну и средњу школу, а после куповали дипломе на факултетима на којима се студира „до последње рате“ и довели школу до тога да су из ње протерани учитељи (а од оних што су још остали више од три петине баталило би струку којој су посветили живот ако би им неко понудио други посао који не би био слабије плаћен. Сва је прилика, наиме, да ускоро неће бити ни школа ни Срба, ови потоњи одлазе или из земље или у земљу, а школе ће опустети једнако као и хиљаде села о којима нам сведочи докони „мали пољопривредни произвођач“ – који нема другога посла па чита статистичке годишњаке: „У Србији постоји 4.712 насељених места, од којих у 475 нема ниједног детета, у 55 ниједне жене, а у 545 ниједне жене у фертилном периоду од 15. до 34. године. До половине 21. века прети потпуни нестанак чак 3.193 села“. И сад ће Бранкица-повереникца тамо да насељава Арапе (таман као да су они за то заинтересовани).

Искусни пратиоци страдања српске школе сведоче да је то почело некако у оно време кад су се у школама намножили педагози и психолози (не знам кад је та зараза кренула, али памтим да их „у моје време“ није било) и кад су, заједно с њима, српску памет почеле да моделирају неке педофилске асоцијације, какве су Лабрис, Инцест траума центар (а има и повише сличних) и сви они врло успешно уређују српски школски систем тиме што из српских школа избацују уџбенике у којима, на прави начин „и афирмативно“, није објашњено да хомосексуализам (од 1973) и педофилија (од 1992) нису генетски ексцес (до тада су били), да свако има право да буде „оштећен“, али да само Бајденови ЛГБТНЗ-демократи имају право на то да својих 98-99% нормалних поредника „упреподобљују по својим мерама“.

У исти чвор са страдањем српске школе увезано је и страдање науке о српском језику. О томе шта се догађа у другим наукама не могу говорити, али је прилика да се осврнем на један суд Александра Липковског о томе да се и у „његовој“ математици догађа штошта слично ономе што бележим и у „сопственом еснафу“.  Њега је, наиме, незнавени министар сменио с положаја председника Националног просветног савета зато што је поштовао став Одбора за стандардизацију српског језика да „босанског језика“ нема ни у Сарајеву а камоли у средишту немањићке државе, а овде га помињем због једнога важног увида до којег је дошао. Трагајући, наиме, за разлозима све слабијег знања с којим студенти долазе на његова предавања из Линеарне алгебре, Липковски је „прошао“ и кроз средњу и кроз основну школу и утврдио да ђаци у нижим разредима основне школе не знају „ни сва слова ни таблицу множења“, а без те „две најважније компетенције“ не треба очекивати напредак ни у другим дисциплинама. Дефинитиван слом науке, међутим, десио се кад јој је наметнут „болоњски образац“ и кад је струка са десетак фундаменталних предмета „исфронцлана“ на преко педесет научних репова и била протерана и из науке и из памети. (Наишао сам на податак да је почетком прошлог века у струци у којој сам потрошио живот полагано укупно три испита, а пре неку годину, на неком другом факултету, студент ми је „признао“ да их је положио 72. И за пропаст – превише!).

Док су Срби имали школу, у њој није било ни педагога, ни психолога, ни педофила. ни ЛГБТНЗ-демократа, а родитељи су могли доћи једино на родитељски састанак или да оправдају дечји изостанак с наставе, али не и да учитеље вуку за уши и да их поучавају како да оцењују њихове мудроње и мудрице.

*

Српска власт је аутистична: до ње ове чињенице никако не допиру. Она је својих 20.000 возача отерала у свет, а сад хоће да их увезе из Индије иако не зна ни шта ће ни кога превозити. Она хоће да гради аутопут од Новог Пазара до Сарајева да би Рашку брже изручила Босни и Турској. Она гради аутопут по најплоднијим западноморавским ораницама, а истовремено Рио Тинту потписује налог да може потровати и доње Подриње, и оба Поморавља, и доње Посавље (и „Београд на Води“ унапредити у „Београд на Отрованој Води“). И доње Подунавље – заједно с Црним морем. А председникца српске Владе загрцнуто кликује да ће 2024. донети „највеће промене од настанка човечанства“ јер до њене свести не може допрети могућност да је „вештачка интелигенција“ једнако плод злочиначке науке као и онај који је под контролу ставио и временске прилике или они који, у стотинама лабораторија по свету, приређују ковид-пошасти којима ће смакнути девет десетина светске популације, а онај остатак унапредити у бесловесно робље.

Велики светски злочинци зауздали су науку и претворили је у средство за уништење цилилизације. Они се, при том, не оптерећују питањем да ли се на њу може гледати онако како „учи“ Дарвин или као на „Божју Творевину“ (како „учи“ Хришћанство):  они су се, увек и једино, бавили злочинима (и у друкчије се подухвате нису упуштали) па се, као њихова творевина, и вештачка интелигенција мора свести на најтежи облик зла, тј. на памет без душе.

Један њен облик, у најновије време, означава се као дигитализација, а њен смисао могао би се упоредити с оним што се у 17–18. веку десило са сабирањем докумената о Илирима: тада су, по налогу Ватикана, три генерације католичких попова из свих цркава, архива, библиотека, скупљали такве документе, пренели их у Музеј Илирика у Болоњи – и тамо им се изгубио сваки траг. У поређењу с тим, на дигитализацију се може гледати као на најгори злочин који је сатанска памет могла уобличити: њоме с планира да се сав свет и све у свету сведе на шифру, да се све то нађе у једном „серверу“, да се он искључи и да се никад не сазна ни где се налазио, а да се сва светска богатства нађу на једном месту – тамо где једино злочиначки ум може „планирати да се нађу“.

Вештачка интелигенција, засад, оставља без посла десетине хиљада оних који су је створили (она све ради и боље и брже од својих непосредних твораца), злочиначки ум намислио је да она преузме сва људска занимања и да човека преведе у неупотребљив планетарни отпад.

Ваља се надати да ће се таква памет брзо „отети“ и својим творцима. И испратити их на исти – отпад. Јер ће и иза вештачке интелигенције, као и иза Великих Злочина[ца], остати једнако – Велико Ништа.

5 2 votes
Article Rating

Related posts

ЗАКОН ЗА ЗАШТИТУ НЕДОВРШЕНИХ ЖЕНА

Gost autor

„Украјински Мосад“ је спреман да убија Русе широм света

Prenosimo

А за животну средину кога брига

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x