О Т А Џ Б И Н О
Коме си допала шака Србијо,
ко ли ти скраћује реке, сливове и токове,
какав то чујем одзвук страшне јеке,
које ли то оплакујеш болове?
Србијо на странпутици,
некада раскршћа земљо,
Отаџбино моја на низбрдици,
мирису прастари мемло.
Зацели рано земље моје,
Србијо прени се из сна,
не дај да други судбину ти кроје,
не падај ниже од свакога дна.
Врати се Србијо себи,
буди бар на тренутак оно што си била,
ускликни свима да не би,
будућност своју од прошлости крила.
Боривој Рашуо, Београд, април 1993.
