Понекоме и није до Србства

Умањивање броја жртава геноцида

  •  Стварни обим усташких геноцидних рад­њи у Незави­с­ној Држави Хрватској никада није прецизно утврђен, па се зато може и десити да се на разним странама срећемо са најраз­личнијим бројевима којима се иска­зу­ју, примера ради, јасеновачке жртве

Пише: Илија Петровић

Током једнога вишесатног путовања (почетком јануара 1992), Веселин Ђуретић (1933-2020), историчар, каже својим завичајним сапутницима: “Ако те фали неки Њемац или, не дај боже, Хрват -, бјеж’ од њега ка’ од куге”.

Нико тада ништа не рече, али се овај потписник тога присети кад на смедеревском сајту “Стање ствари” прочита шта је извесни Јерко Зовак (1952-2023), “заповједник постројби” усташког Збора народне гарде “на првој црти бојишта”, написао у тексту “Кад епископ српски ушуткује српског епископа због броја жртава у Јасеновцу (2018)”:

“Након што је епископ (у мировини) Јефтић почео говорити о ‘700 хиљада убијених Срба’ у Јасеновцу, Јован Ћулибрк је спонтано узвикнуо: ‘Прекините владико, није их било толико…’ Вјеројатно шокиран императивном упадицом колеге по струци и брата дакако, Јефтић је прекинуо говорити ратнохушкачки”.

Због оних који не знају, “епископ (у мировини)” је пензионисани владика захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (у свету: Зоран Јевтић, 1938-1991-1999-1921), а Јован Ћулибрк (у свету: Невен, 1965), од 2014. године владика пакрачко-славонски.

Овоме другом могло се тако јер му није сметало ни да “у великом интервју, којег је Јутарњи лист објавио 27. вељаче 2016. године под насловом: ‘Комuнистичка оптужница не може бити полазна точка разговора о Степинцу’… реферирајући се на констатацију новинара како је на крају литургије у јасеновачкој цркви патријарх Иринеј говорио о ‘стотинама тисућа’ убијених Срба на подручју логора Јасеновац”, каже:

“Што се тиче бројева страдалих у систему концентрационих и логора смрти Јасеновац, вриједи поновити да конфузија око њих настаје искључиво због тога што социјалистичка Југославија, а ни земље настале њеним распадом, није уложила довољно ни средстава, ни рада ни људи да би се дошло до поузданих научних резултата. Након што су донесене првобитне процјене броја жртава – углавном око 1948. године – нормалне земље су основале или задужиле посебне научне институције да се баве детаљним проучавањем карактеристика Другог свјетског рата, злочина који су се десили у њему, као и броја жртава”.

Зовак је ту изјаву пропратио кратким коментаром да су се “неки великодостојници Српске православне цркве прославили својом изразито великосрпском, а често и ратнохушкачком реториком, док Јован, изгледа, покушава бити вјерски вођа који своје ставове утемељује у знаности, а не у митовима”.

Не само употребљене синтагме (“комунистичка оптужница”, “првобитне процјене броја жртава”, “нормалне земље”, “посебне научне институције”, “детаљно проучавање”, већ и онај “поучни повик” старијем епископском колеги, тек су наговештај онога што ће владика Јован ослоњен на “знање” неких званичних историчара, наредних година саопштавати о србскоме знању и незнању, о србским “заблудама” и “неморалности ауторитативних тврдњи о броју жртава у Јасеновцу”.

Шта то “знају” званични историчари

Никола Самарџић. Десетог децембра 1994. године, у Београду, држи се некакво “национал­но саветовање о уједињењу србских земаља”. Сви говоре еуфорично, про­тив кому­ни­з­ма, против гра­нице на Дрини, помињу Милоше­вића… Аплаузи… Истори­чар Никола Самар­џић (1961), син Радована Самарџића (1922-1994), такође историчара, као ос­нов­ни захтев истиче, беспризивно и самоуверено, да у Србији најпре треба променити режим, па да се тек после тога прича о уједињењу.

А “после тога”, 10. јула 2020. године, ваљда се само у Земљи Србији могло десити да један ре­дов­ни професор Одељења за историју Филозофског факултета у Бе­о­граду, исти тај Никола Самарџић по имену, на “твитеру” “лајкује” об­јаве које је извесни @uggybб666 – са жигом звери – ис­писао 30. ју­на и 1. јула: “Србија је у глибу митоманије свињо­крадице и коњо­кра­дице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, изми­сли­ли Косовски бој, створили Спц, изми­слили светог саву и оста­ле глупости, направили ршум у Цг и Косову, Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора… Ћириличној багри објас­ниш зашто им се мало мало дешава бомбардовање и уништење они те напуше да оправ­даваш то исто. Или су мозак и ћирилица у раскораку или они не контају латиницу”.

Па се Милош Ковић (1869), историчар, професор на истом оном Самарџићевом факултету, пита је ли то “исти онај Никола Самарџић који тражи ‘денаци­фи­ка­ци­ју’ и ‘промену културног кода’ Србије, зато што је у ра­товима из деведесетих ‘геноцид’ био њена ‘званична политика’ (сарајевски Дани, 18. јануар 2008)” и који “исповеда… раси­стичке ставове када пише о… Србима као ‘биолошком отпаду’ који прети да ‘загади Европску унију’ (Пешчаник, 14. септем­бар 2007). И пита се професор Ковић “како се називају они који Аушвиц и данас правдају јеврејским заверама и расним, ге­нетским манама”.

Вељко Ђурић Мишина. Средином јуна 1993, у београдској књижари “Никола Пашић” питам др Вељка Ђурића (1953), ро­дом из Косора До­њих, у Далмацији, историчаром из Бео­гра­да, како се могло десити да, ако је већ знао (или ба­рем наслућивао) ко је Псуњски, аутор још 1944. године забрањене књиге “Хрвати у светлости историске истине”, учествује у пиратском “подухвату” издавачке куће “Ново дело” (и још неких саиздавача) да ту књигу не објави под именом њеног аутора – Велише Раичевића (1903-1972). Пошто је умешан и у припремне послове књижаре “Никола Пашић” да ту књигу и она објави (фототипски), тражим од њега да се то ново из­дање појави под име­ном Велише Раичевића. Да ли због тога што није желео да ремети започети посао, или заиста није знао ко је Псуњски (а прича и пише да је знао), или због неког личног “рачуна”, тек – он је одбио икакву могућност да при­хвати оно што је од њега тражено. Те није сигурно, све је то нагађање, било би ризично да се у том тре­нутку појави једно име да би се касније појавило неко друго…

Као историчар, човек коме би ис­торијска исти­на требало да буде на првом месту, др Ђурић морао је спречити оба издавача да књигу Велише Раичевића Псуњ­ског објаве нему­што, без ауто­ро­вог имена, са јединим циљем да избегну обавезе из ауторских пра­ва и из свега извуку личну ко­рист. Ђурић је пропустио да то учи­ни преузимајући на себе све моралне после­ди­це тога по свему неморалног чина.

Кад се говори о усташком геноциду над србским народом у времену од 1941. до 1945. године, зна се да је Едмунд Глез фон Хор­стенау (1882-1946), немачки опуномоћени генерал у Незави­сној Држави Хрватској (НДХ) задужен да у Загребу заступа ин­тересе Вермахта и по­мо­г­не у формирању Павелићеве војске, писао у свом дневнику (ка­сније објављеном у мемоарима “Из­ме­ђу Хитле­ра и Павели­ћа”) да су “Срби новој држави која се простирала од Јадрана до Дрине и Земуна били приморани да беже јер су им одузета сва гра­ђанска права и отимана им је имовина…. Масакр над Србима десетковао је њихов број… На основу немачких про­цена, до јесени 1941. убијено је приликом погрома и у логорима 200.000 Срба. До краја 1943. посланик др Нојбахер (Херман, 1893-1960, специјални немачки изасланик за Балкан током рат­них година – ИП) процењује број убијених Ср­ба на око 750 000”. Из Хорстенауовог писма Хајнриху Хим­леру (1900-1945), идејном творцу холокауста, једној од најмоћнијих личности у нацистичкој Немачкој, сазнајемо да су не­мачке трупе “неми сведоци бру­талности усташа над Србима, Јев­рејима и Циганима”, те да су та “мјеста ужаса”, створена по узору на ранија енглеска, “досегла врхунац овдје у Хрватској, под По­главником, којег смо ми поставили”.

Но, у складу са сопственим “открићем” да ова два немачка “специјалца” појма немају, др Вељко Ђурић Мишина као шеф у Музеју жртава геноцида у Београду, преузео је сва овлашћења да медитује о србском страдању у Независној Држави Хрва­тској (1941-1945), па се, тако, 6. јуна 2021. године сазнало за његову из­јаву да је Глез фон Хорстенау “прескочио неколико чи­ње­ница битних за разумевање контекста”, а да су Нојбахе­рови “елабора­ти писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког одно­са. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе”.

Ту “нерелевантност” и “непроверљивост”, др Ђурић пошире је “е­ла­борирао” неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав Н1, када је “високоумно открио” да се, без обзира на “процене од 30.000 до 1.400.000” страдалника и бројка “од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у школама… није утемељена ни на каквим научним доказима”, те да се “на основу изјава сведока који су били у Јасеновцу долази до цифре од 98.000 до 208.000 жртава”. Без обзира на све то, он ће “признати” да то није коначан податак, већ слободна про­цена сведока”.

Кaда је реч о сведоцима и њиховој “незваничности”, др Вељко ће навести да је “први незваничан податак дао Јосип Броз Тито који говори од 10.000 највернијих синова Хрватске убијених у Јасенов­цу, Андрија Хебранг говорио о 25.000, меморандум срп­ске цркве о 180.000, влада у Лондону 370.000”. Дода ли томе да “сведок није до краја поуздан”, те да је “игра бројева погодан по­литички моме­нат за манипулацију међународним односима, али и психом наро­да” (за Мишину, “у питању је класично днев­на политичка манипу­лација” којом се “хушка народ”), др Ђу­рић Мишина нагласиће да “комунистичкој власти од 1945. го­ди­не одговара велики број жртава усташког режима – зато да би сакрили… податак о 350.000 људи који су били жртве парти­зана”, те да је “против тога да бројимо жртве и да је за то да пописујемо жртве Јасеновца”. (Приброје ли се цифри партизанских жртава оних 300.000 које Немци признају за “своје”, мора се поставити питање шта да се ради с оним остатком до 1,685,000, колико је службено саопштено послератној Мировној конференцији).

Подразумева се да др Вељку ни на крај памети није било да помене београдску “Дугу” од 22. 2. – 7. 3. 1986, стра­на 6, и њен запис о Потврди команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом “По­тврђу­јемо примитак доку­ме­ната који су били закопа­ни у логору Ја­сеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Ко­манди, а која документа са­држе списак по­бије­них лица у лого­ру Јасеновац” – којих је, према све­дочењу пар­ти­занског по­ручни­ка Иси­дора Левија, било више од ми­ли­о­н.

Сада непостојећи сајт “Балканска геополитика”, 21. јану­ара 2020. године преузео је од београдских “Вечерњих новости” текст Бориса Субашића, под насловом “Срби, народ који је жрт­вован”, настао из разговора са др Вељком. Прекинуо сам читање већ “уласком” у други пасус, пошто је и то било до­вољ­но да се ви­ди како је “српски народ у ратовима у 20. веку пре­трпео страдање које се граничи с геноцидом”(?!), да је “политичка и друштвена елита често доносила погрешне одлуке” због тога што “Срби нису свес­ни колике су жртве поднели”, али и да, по­ред свега тога, проф. др Вељко Ђурић Мишина, у улози в. д. ди­ректора Му­зеја геноцида, уве­рава Србе да ни у Великом рату, ни у њего­вом наставку 1941-1945. године нису доживели гено­цид, чиме оправдава хрватско настоја­ње да докажу како је Ја­се­новац било србско од­ма­ралиште, а бројне бездане јаме по Хр­ватској и Херцеговини (а ни Босна није баш заобиђена или за­борављена) део великог терена за голф.

Таквом својом “науком”, др Вељко Ђурић Мишина овла­стио је хрватске знанственике да узму ствар у своје руке и свету саоп­ште своју “истину” која Србе, по кратком поступку, “прои­з­води” у геноцидан народ.

Па је, тако, хрватски знанственик Стјепан Лозо (1961) чији је “фо­кус бављења повијесним темама на утје­цајима великосрпске иде­о­логије и политике на Хрвате и Хрват­ску”, објавио књижи­цу “И­де­ологија и пропаганда вели­ко­српскога геноцида над Хр­ватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941”, Спљет 2017, на једва 736 страна фор­мата Б5. Како-тако, он је толико своје “умо­вање” сажео у не­колико реченица садржаних у интервјуу за “Сло­бод­ну Далма­цију” (http://shp.bizhat.com/Lozo.html), те се од њега могло сазнати да су Срби у Независној Др­жави Хрватској “проводили геноцид над Хрватима и… постојећа пара­ди­гма о ‘стра­шним’ ус­та­шама на неки на­чи­н творевина је ве­ликосрпске пропа­ган­де. Права је, међутим, ис­ти­на да усташе до љета 1941. и српске по­буне нису чинили ника­кве посебне зло­чине према Србима… те да су функционирали као нека врста народне са­мо­обране од вели­косрпскога геноцида… Оклеветали су Хрвате за геноцид над Ср­би­ма превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу 1941. године, а онда починили ге­ноцид над Хрватима”.

Но, др Вељку Ђурићу треба као олакшавајућу околност узе­ти чињеницу да се он у србску историју уопште не разуме (ону “осталу” да забаталимо). Ако нешто у неком тренутку и “убо­де”, то му је, што би рекле Лале, тек да се нађе у дивану. То је нај­сликовитије показао 18. јуна 1991. године на трибини Свес­рб­ског народног покрета у Новом Саду, када је говорио чита­вих осамде­сет минута, најпре о односу хр­ватског римокатоли­цизма и србског православља упорно инси­стирају­ћи на перфидности хр­ват­ске идеологије упе­ре­не про­тив Срб­ства и на потреби да Срби схва­те какве их опас­но­сти са те стра­не вребају. Када пак говори о Србима, да ли из незнања, да ли да својим “заслуженим местом у струци и науци” допринесе прикривању и, чак, пот­пуном брисању србске прошло­сти и духовности србског народа, наводни долазак Словена, од­носно Срба, на ове просторе, он везује за шести и сед­ми век, ниоткуд, а ар­хе­о­лошке налазе Ми­лоја Васића (1869-1856) о вин­чан­ској кул­тури као претечи србске цивили­за­ције, или открића Ра­дивоја Пе­шића (1931-1993) о винчан­ском писму и ње­говој вези с етрурским и са ћи­ри­ли­цом, сматра “непровереним домишљањем”.

Дејан Ристић. У разговору за “Глас Српске” (“разговорник” му беше Вељко Зељковић, особица представљена као Дејан Ристић (1972), “српски историчар, преводилац, сценариста и стручњак у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем”, биће да је своја “знања” стицала у основној и средњој школи у којој није било понављања и на унезверитету на коме се диплома додељивала уплатом неколико рата.

Друкчије није ни могло бити јер он своје неистомишљенике сврстава у “дилетанте”, онако како је то, по сопственом “знању”, својевремено чинио и његов “превелики” претходник – “отац српске критичке историографије архимандрит Иларион”. Биће да се он, при томе, позива на “мисао” Бошка Петровића, некад председника Матице србске, да се Иларион (у свету: Јован Руварац, 1832-1905) “сваки час разрачунава са глупанима који се баве историјом, исписују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пише, завидети му завишћу бледом и зеленом. Жвалави, бангави, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бранити своје квазипатриотске којештарије, а њега проглашавати отпадником и издајицом српства”.

Можда је Ристић такво своје знање допунио енциклопедијским исказом академика Ђорђа Сп. Радојичића (1905-1970), историчара старе србске књижевности, да је “Руварац својим научним радом допринео веома много да се руше укорењена гледишта на српску прошлост… и да се живот почне посматрати реално. Тим је и нехотице помогао настојањима Светозара Марковића и његових истомишљеника”; Светозара Марковића (1846-1875) који је, према анализама Слободана Јовановића (1869-1958), “без историјског и критичког осећања, понављао за Србију” оно што су страни социјалистички писци “говорили о својим земљама, које нису тако много личиле на Србију”. Такав Светозар Марковић могао је и рећи да му је “свеједно: био у Србији краљ Обреновић… или Фрањо Јосиф”, ваљда “нехотице” научен “научним радом” Илариона Руварца, онога за кога ће академик Чедомир Попов (1936-2012), историчар, рећи да је “у композицији дела несређен, пишући текст небрижљиво, оптерећујући га безбројним цитатима и ди­гре­сијама, грубим, чак неуљудним полемичким насртајима и на личност и на дело противника, некоректан у навођењу, остављао утисак несређене особе и немарног писца”.

Са своје стране, Ристић ће своје “дилетанте” прогласити “скупином” која је “свесно злоупотребила израелског историчара др Гидеона Грајфа који се никада научно није бавио Југославијом, а понајмање страдањем Срба у Другом светском рату. Истурајући га у јавност као своју перјаницу, а сами се вешто кријући, они су вођени својим темељним незнањем и невешто прикривеним политичким амбицијама начинили огромну штету историјској науци, а понајвише српским националним интересима”.

Ни мање, ни више, него у одбрану “српских националних интереса” – причицом да је “епископ Јован… говорио искључиво о појединим ненаучним ставовима доктора Грајфа”, те да је “активним деловањем председника Управног одбора Музеја жртава геноцида епископа Јована, дугогодишњег директора Музеја историчара професора др Вељка Ђурића и читавог стручног тима ове установе културе од националног значаја, на научном и јавном пољу, а у пуном сагласју и координацији са највишим државним органима Србије и Републике Српске”, она већ помињана дилетантска скупина “на време уочена, идентификована и временом потпуно маргинализована”.

Колико има (не)истине у претходном ставу, може се видети из понечега у наставку:

– Др Гидеон Грајф (1931) представљен је на Википедији као “израелски историчар специјализован за изучавање историје холокауста, посебно концентрационог логора Аушвиц”, али је за Ристића прихватљивије мишљење епископа Јована о Грајфовим “појединим ненаучним ставовима”;

– Бесмислена је Ристићева тврдња да се др Грајф “никада научно није бавио Југославијом, а понајмање страдањем Срба у Другом светском рату” јер – објавио је о томе три књиге (Јасеновац : Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности; Усташко коначно решење пре нацистичког коначног решења; Алојзије Степинац усташки викар – Покрсти се или умри : 101 разлог зашто не може бити светац), а њихов издавач пропратио је то текстом чији највећи део гласи:

“Мултидисциплинарна студија и прва компаративна анализа Јасеновца и Аушвица у светској историографији коју је написао проф др Гидеон Грајф, светски признати експерт за Аушвиц уз консултацију са форензичарима из Израела… Јапана, истраживача мировних студија и историчара из Норвешке, Италије и Израела… уз подршку међународне експертске групе ГХ 7- СТОП РЕВИЗИЈИ… (а) на бази прикупљене архивске грађе сачињена је и приказана прва изложба о Јасеновцу на Ист Риверу, у Њујорку, а највећа у историји Уједињених нација са 7 тона опреме и артефаката, поводом међународног дана холокауста 26. јануара 2018. године.

Архивска документа: Збирка докумената из Архива Израела, САД, нацистичких војних дневника из Немачке, војних дневника италијанских фашиста, архива Ватикана, националног архива из Осла, Хрватске, Републике Српске и Србије”.

– На основу доступних чињеница, као сведочења преживелих логораша, “међународна Комисија за истраживање истине о Јасеновцу (чији је председник др Грајф – ИП), састављена од експерата мултидисциплинарних наука свјетског гласа, сачинила је Декларацију о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата, коју је “једногласно усвојила НСРС (Народна скупштина Републике Србске – ИП) 22. октобра 2015, у којој се, на основу доступних података, процјењује да је животе изгубило више од 700.000 Срба, 20.000 Јевреја и 80.000 Рома. У овом документу се јасно указује на то да се никада неће моћи утврдити тачан број, нити сва имена убијених, поготово у примјерима нерођених беба извађених и убијених из утроба својих мајки. Као и у примјеру Српске, ни Уједињене нације немају комплетан списак свих погинулих у Другом свјетском рату, као нити једна земља учесница Другог свјетског рата. Ово наравно не значи да регистровани број побијених људи представља коначан број, напротив”;

– Чињеница да је поменута Декларација усвојена у Скупштини Србске, као и податак да је Председник Србије одликовао др Грајфа златном медаљом за изузетне заслуге, обезвређује Ристићеву тврдњу да су “државни органи Србије и Републике Српске… на време маргинализовале” неку наводну дилетантску скупину…

Имајући у виду све то, Драгана Томашевић, директор Меморијалне фондације Јасеновац и холокауст (ЈХМФ) са седиштем у Лондону, с правом је могла рећи да је Ристићево “умовање” “на линији са хрватским државним наративом када је ријеч о јасеновачким жртвама. У протеклих неколико година овај музеј поново се посветио ревидирању броја страдалих у Јасеновцу… Овакве изјаве г. Ристића су у најмању руку непристојне и веома увредљиве, не само за нас потомке, већ и за још, живе логораше”.

Реаговање др Грајфа свело се на “правдање” да су “подаци који се појављују у књигама Јад Вашема истинити и историјски засновани и нисам имао разлога да сумњам у њихову поузданост или тачност… (а) изузетно је сумњива и чињеница да је логор (Јасеновац – ИП) након рата збрисан са лица земље, као и то што је за вријеме комунизма убрзо нестало интересовања за истраживање злочина почињених у Јасеновцу”. Мимо тога, каже он, “врло је могуће да поједине стране, како тад, тако и сад, нису имале интереса да буде откривена истина о томе шта се дешавало у том логору”.

Остављено је читаоцима да се “досећају” које су то “поједине стране”, а ван сваке сумње мора бити да се међу њима налази и званична историјска наука (и култура) у Срба, чији је један од представника и Музеј геноцида у Београду.

Архијеретички?

У блаженом незнању да ли је правописно архијерејски или архијеретички, наредни редови биће посвећени понечему од онога што је, наводно, за разне портале писао, изговарао или препричавао већ на првој страни овога текстића помињани владика пакрачко-славонски господин Јован, у доколици и председник Управног одбора у Ристићевом (раније: Ђурићевом) Музеју жртава геноцида у Београду.

Кад је већ представљен као “највећи стручњак СПЦ о холокаусту током Другог светског рата” (преузето од “Курира”), “топло” нам је препоручио “да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца”. Баш тако, правдајући своју мисао “сигурношћу” “да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу… О Степинчевој канонизацији искључиво Ватикан одлучује. Но, само формирање овакве комисије је велики корак напред у међусобним односима, и надам се да ће преко ове комисије и наука и богословље имати прилику да дају своје одговоре”.

Што ће рећи: Кад Ватикан прогласи Степинца за светитеља, односи римокатолицизма и србскога православља биће померени за “велики корак напред” на путу у екукуменизам, а званична наука, можда историјска – у Срба, мораће одустати од неких досадашњих тврдњи да је Степинац био ратни злочинац.

Владика Јован је казао и да је неморално износити ауторитативне тврдње о броју жртава у Јасеновцу. “Број није суштински битан али је веома важан (?! – ИП), јер показује димензије злочина. Да је број страдалих у Јасеновцу огроман то знамо, али је проблем који постоји још од почетка осамдесетих, када је почело отвореније да се расправља о Јасеновцу, у томе што ће велики број људи да скочи и пита: а колики је тај број? Овде ћу да поновим оно што говорим стално, а то је да је неморално питати за број страдалих у Јасеновцу. Зашто? Зато што су у већини европских држава до 1948. године извршене процјене броја жртава у Другом свјетском рату и дате су прелиминарне процјене карактера рата; Нирнбершки трибунал је симбол тог времена. 70 година након престанка рада Јасеновца, ми још увијек баратамо с поратним процјенама, и још увијек нам недостаје озбиљан рад на утврђивању броја жртава. Зато, износити ауторитативне тврдње о броју јасеновачких жртава, поготово како се то ради на простору бивше Југославије, јесте неморално”.

У Бијељини, априла 2015. године, он ће рећи “као неко ко је реално упућен у стање науке у том погледу, број жртава Јасеновца у будућим енциклопедијама геноцида и холокауста које се сада спремају за штампу неће бити 600 или 700 хиљада! Биће неки други бројеви, који – то ћу покушати да одговорим… то је физичка граница испод које не може да се иде а то су побројане жртве по имену и презимену, а њих има око 90 хиљада”.

А ту, скоро, 9. августа 2023. године, говорећи на трибини Србског привредног друштва “Привредник” у Загребу, владика Јован рече да је увећавање броја србских жртава – “државни пројекат”, да је “сада случај ревизионизма у Србији и Републици Српској који је масиван с наше стране. То је подршка лажној причи са професором Гидеоном Грајфом који се појавио у Србији. Сви историчари знају ко је он, да је циркус, јер Грајф говори о милион и 400 хиљада жртава Јасеновца… Значи не више 700 хиљада, него милион и 400 хиљада, а струка ћути. Као што је ћутила у другој половини осамдесетих када су песници и новинари отварали кључна питања проблема на подручју бивше Југославије. А Бранко Петрановић велики корифеј пише похвалу за књигу Милана Булајића где он говори о милион и 100 хиљада жртава Јасеновца… Значи, поставља се питање озбиљно етике у струци историчара. Имамо државни пројекат ревизије у Србији, немојмо се заваравати, и струка се понаша као да се то дешава у некој другој држави”.

Свега пет дана касније, владика Јован “признаће” да је данас “најстрашнија истина да не знамо” колико је жртава јасеновачких јер “скоро нисмо ништа урадили да би до тог броја дошли… само зато што су наши историчари потпуно занемаривали проучавање страдања у Другом светском рату. Не постоји докторат на српском универзитету о Јасеновцу или о страдању у Другом светском рату. Не постоји монографија о Јасеновцу коју је написао један српски историчар”. Свему томе додаће да “ни у једном тренутку није постојала актуелна државна политика Србије или Републике Српске да се изврши ревизија било каквих историјских чињеница, али говорим да је постојала парадржавна иницијатива која је на томе настојала. Данас је она, хвала Богу, гурнута на маргину где и припада”.

Не рече о каквој се то “парадржавној иницијативи” радило, не би ли, неким случајем, обезвредио ону пасус “старију” изјаву да је увећавање броја србских жртава – “државни пројекат”.

Владика Јован тако – ни за главу ни за реп, све низ длаку онима које Држава Србија плаћа да, за свој рачун, делују против србских националних интереса – без икакве бојазни да би их иста та Држава са тих позиција могла уклонити.

Ни онај први, ни они други не хају за стварност. Први наступа у име Цркве, а они други у име Државе. Први је један од једнаких у Архијерејском сабору, а други су “продужена рука” мало највиших државних органа, мало највиших научних и стручних институција основаних у државном интересу, али без државног утицаја на њихово деловање.

По претпоставци, онај први јесте Црква, а они други јесу Држава, али је под знаком питања да ли онај први делује за рачун Живе Цркве, односно србских верника, те да ли они други уопште знају шта је интерес србског народа, за ову прилику, по узору на Живу Цркву, названог Жива Држава.

И ономе првом, и онима другим – као да није по вољи да чују нешто што се не уклапа у њихову логику:

– Као награду за истребљење православља у НДХ, било убиствима, било поримљењем србскога света, папа Пије XII (“по­бо­жан”), именом Еуђенио Пачели, загребачком над­бискупу Степинцу доделио је титулу “војног викара хрватских војних снага”, односно хрват­ског усташког покрета; надбискуп се тим признањем сам по­хвалио у свом писму упућеном 20. јануара 1942. године свим хр­ватским би­скупима;

– У Ватикану се добро знало за усташке злочине по Хрватској (и Херцеговини и Босни, и Срему, крајевима који су се налазили у саставу НДХ), али је све то прећуткивано. Кардинал Тисеран, према извештају хрватског посланика у Ватикану (6. марта 1942), “убијање, палежи, раз­бојства, пљачка, на дневном су реду у тим крајевима. Не знам да ли је то све тако, али знам по­зитивно, да су и сами фрањевци, као н. пр. отац Шимић у Книну, узели учешћа код нападаја на право­славни живаљ и на рушење пр­авославне цркве… Знам сигурно, да су се фрањевци у Босни и Херце­го­вини исто тако јадно пони­је­ли”;

– Према сведочењу Ђура Виловића (1889-1958), публициста и римокатолички теолог, језуити су успели да “осигурају столицу загребачког надби­скупа, хрватског метрополите и првака католичке цркве у Хрват­ској, свом фамулусу, свом Делпину Алојзију Степинцу”, човеку ко­ји је био “дојенац језуитског римског Германикума… (човеку) без властите иницијативе, без личности и без свести о одговорно­сти, …с мањкавим знањем, па и оним теолошким”;

– “Сарајевски надбискуп Иван ев. Шарић објавио је у божић-­ним издањима Са­рајевског Новог Листа и загребачке Нове Хр­ват­ске 23. XII 1941. дугу Оду По­глав­нику…након што је Павелић поклао до пола ми­ли­она посве невиних људи Срба православне вере и починио мноштво других јавних смрт­них греха.. и ту оду објављује у максималној могућности усташког публи­цитета”;

– Ако Виловићево писање о хрватским римокатоличким зло­чи­нима схватимо чак и као помало теоријско, ономе о чему сведо­чи председник Међуна­род­не комисије за истину о Јасе­нов­цу (МКИЈ) Србо­љуб Жива­новић (1933), антрополог, један од чланова југословенске комисије која је1964. године истраживала масовне гробнице на подручју јасеновачког логора, таква се замерка не може ставити: “На једном састанку у Њујорку… амерички научник Мајкл Берн­баум, који је био у коми­си­ји за истраживање геноци­да у Руанди, рекао да се у Ср­би­ји и бив­шој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких све­ште­ника, несумњивих почи­ни­лаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1371 католички свеште­ник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ”;

– Србско памћење препознаје Хрвате не само по Јасеновцу, Јадовну и стотинама дру­гих стратишта, већ и по томе што је Хр­ватска била једина земља у свету која је има­ла и дечје концен­трационе логоре. Кроз њих је, под надзором и благословом своје цркве провела 110.000 деце; а не зна се колико их је тамо побијено, (засад су утврђена имена и адресе за 33.000 малих лого­раша);

– Хрватски Поглавник (или Сабор) додељивао је признање “витез србоклања” са златним сатом, а један од добитника био је Петар Брзица, који је у “кољачком натјецању” 29. авгу­ста 1942. го­дине “побиједио”, тј. поклао 1.360 Срба);

– По Степинчевом благослову, сваки је жуп­ник или фратар био овлашћен да даје “опрост” за сваки покољ Ср­ба (“Идите и убијте и српску мачку, па дођите да вам дам оп­рост”). Није случајно што је међу највећим зликовцима било и 1.400 кољача у мантијама, а међу њима и таквих који су се љутили на суди­је што их оптужују да су побили “више стотина дјеце”, кад они мирно тврде да су побили само – шездесет троје. На тај начин, римокатоличка црква у Хрватској извргла се у бес­при­мерну зло­чи­начку заједницу и постала одговорна за смрт, како се проце­њује, “између 30.000 и 1.400.000” људи само на простору НДХ. Она прва цифра коју је “израчунао” Фрањо Туђман (1922-1999), “отац” неоусташке Хрватске, бесмислена је јер их је само у логорима за де­цу (мимо оне страдале на кућном прагу, које помиње и владика Јован) – а Хрват­ска се и тиме уписала у светску исто­ри­ју бешчаш­ћа – побијено макар двоструко више;

– “Основна делатност” НДХ – геноцид над српским народом -, проширена је формирањем спе­ци­јалног Уреда за рушење православних цркава, у Загребу. Мада се, са циљем да се “усташки геноцид по­тисне у заборав”, говорило и писало да су “током осло­бодилачког рата не­мач­ки фа­шистички окупатори уништили 450 православних цр­к­а­ва а оштетили 800… прави однос је следећи: више од 90% срп­ских исто­ријских знаменитости уништили су усташе, а мање од 10% немачке окупаторске јединице, претежно у току ратних су­ко­ба у Срему”;

– Стварни обим усташких геноцидних рад­њи у Незави­с­ној Држави Хрватској никада није прецизно утврђен, па се зато може и десити да се на разним странама срећемо са најраз­личнијим бројевима којима се иска­зу­ју, примера ради, јасеновачке жртве:

а. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина оку­па­тора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, године 1946. известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;

б. Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

в. Израелски Јад-Вашем 700.000;

г. Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

д. Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу сматра да је у Јасеновцу стра­дало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана;

– Србољуб Живановић у интервјуу за београдску Политику од 16. марта 2012. године, саопштава да је оновре­ме­на штампа у Хрват­ској (а њој нису била страна дешавања у “домаћој радиности”) писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба;

– Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије (лат), прво изда­ње Загреб 1960, 467, тврди да “према процјени која се осла­ња на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухва­ћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора, број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

– Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југосла­вије (лат), Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића (1931), каже да “Земаљска комисија Хрватске за утвр­ђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. ЏИ 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500 000 – 600 000, а у лите­ратури се најчешће спомиње око 700 000”.

У интервјуу за Глас Српске (5. марта 2023), на питање “шта стоји иза тих покушаја ревизије историје и зашто се углавном покушава умањити број српских страдалника у Другом свјетском рату, а највише у Јасеновцу”, Антун Милетић одговорио је:

“Зато што је највише Срба убијено у Јасеновцу. Срба је највише било и у партизанима… Гро терета у Другом светском рату су поднели Срби. Српски народ је борбен и енергичан. То су показали у Првом и Другом светском рату. Сада се врши не само ревизија броја жртава него ревизија историје. Сад се више не зна ни ко је победио, ни ко је изгубио рат. То је катастрофа. Нажалост, то раде и државне установе”.

Пре свих, ваљда по “нечијем” задужењу, Музеј жртава геноцида у Београду, а добијене (можда наручене) резултате до сада су потписивали његови директори: Вељко Ђурић Мишина бивши и Дејан Ристић садашњи и председник његовог Управног одбора Невен Ћулибрк, алиас владика пакрачко-славонски Јован.

После свега

На сајту “Стање ствари”, 1. септембра 2023. године могла су се прочитати бар два запажања о хрватском геноциду над Србима:

Први, извесни Никола Жумберчанин пише да “Јован Ћулибрк нема иза себе некакво значајно историјско дело и пројекат је антисрпског ‘невладиног сектора’, кога подржава Ватикан, Енглеска, САД, Немачка, Хрватска и Израел. Он је просто срамота за СПЦ… Ово треба да се једном каже и то јасно и гласно! Његов пример јасно показује какво је јадно и бедно стање у врху Српске православне цркве”;

И други, академик Василије Крестић (1932), у тексту “Београдски ревизионисти историје спремни да прихвате да је у Јасеновцу пострадало највише 90–120 хиљада”, констатује да се, ваљда због (не)србске “научне”, државне и црквене спремности на “опроштајну” заборав, “у Хрватској на више страна истиче да су Срби и Српска православна црква коначно одустали од српског мита од 700.000 српских жртава”.

С(рби) С(ами) С(ебе) С(розавају)!

 

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Имамо пуно право да гледамо и слушамо

Јово

Победићемо, уз минимум фер услова, на превременим изборима

Prenosimo

У Европи све уочљивија рехабилитација нацизма

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
3 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Д. Збиљић
Д. Збиљић
5 месеца раније

С(рби) С(ами) С(ебе) С(розавају)! И оригинално и тачно. То се најбоље, можда, види ан примеру српске ћирилице. Њу су нам окупатори најпре забрањиавли, а онад смо еј сами саасекли са сто одсто наа 10 одсто у писањњу свог језика. Учинили су то заједничким подухватом: лингвисти увођењем у српски правопис, без таквог примера у свету, два писма (своје и туђе), а власт тиме што багателисала народну већинску одлуку да се не раздавјају српски језик и ћириличко писмо задржала стари закон из 1991. године и усвојила још један 2021. године који је још гори од онога из 1991. године јер је међусобно… Учитај још »

Dragan Pavlovic
Dragan Pavlovic
5 месеца раније

Kao što sam na sajtu “Stanje stvari” objavio, kao i u knjizi “Američki pohod na rusiju” (Ćigoja štampa, Beograd 2022), broj žrtava u Jasenovcu nikako nije mogao biti manji od 500.000, a verovatan broj je izmedju 700.000.i 900.000 ili čak više. Ektrapolcija iz kasnijih popisa stanovništva i iz tih velikih brojeva i iz linearnog rasta stanovništva u poslednjih 70 godina to garantuje. Nagadjanja na osnovu kasnijih izveštaja i kasnijih istraživanja su sasvim nepouzdana i garantuju pogrešne procene.
Videti ovde:
https://stanjestvari.com/2023/05/02/dragan-pavlovic-genocid-u-kompleksu-logora-jasenovac/

Драго Машанов
Драго Машанов
5 месеца раније

Срби су остали и без Државе и без Цркве. И без памети која их је водила и у свим историјским олујинама усмеравала и одржавала. И сад им је лако: Патријарх је српско историјско памћење и српски стваралачки геније пренео у надлежност „северномакедонско- арнаутске сиротиње, а његови владике ћулибрци, григорији, лонгини, иринеји, максими и сл. прихватили Степинчеве каме и приредили се да продуже тамо где су им се узори зауставили. И да потврде оно чиме ме је, пре тридесетак година, ошамутио добро обавештени познавалац прилика у самом врху СПЦ: „Међу српским епископима има четири или пет духовника, а сви су остали… Учитај још »

3
0
Would love your thoughts, please comment.x