Александар Саша Фатић: Сви смо ми Јевреји

• Шта би се могло рећи за неке судије Уставног суда који, опредељујући се за Вучића, својим пријатељима одузимају дете, зато што им је тако наложио политички режим.
• Kакав ће траг ти људи оставити у друштву иза себе, поред свог новца за који су продали свој лични интегритет?
• Kако се може посматрати српско правосуђе у коме, част изузецима, могу да раде проститутке, особе које по друштвеним мрежама оглашавају сексуалне услуге
• Kакав ће траг оставити председници апелационих судова који одузимају претмете противника режима од часног судије, у августу, у сред летње паузе, и дају их подлој и корумпираној судији која за пар дана одлази у пензију

Пише: др Александар Фатић, проф. филозофије, публициста

Својевремено, немачки правник Вилхем Хенис (Wilhelm Hennis) написао је чувену књигу насловљену “Етика и политика”, у којој заговара став да политика која је лишена етике не само да нема легитимитет, него представља највећу срамоту како за политичаре, тако и за оне који се ставе на страну такве политике.

Ова једноставна истина показала се много пута кроз новију историју.

Поучни примери великих мислилаца и научника који су били неморални, и њихових часних колега

У једном недавно објављеном тексту помиње се пример Kарла Шмита, једног од највећих немачких правника, који је данас једна срамотна личност, особа која је, поред својих књига и академских успеха, осрамотила своју породицу, потомке, рођаке, пријатеље и све са којима је био близак, јер је ступио у индиректно интелектуално савезништво са Хитлеровим режимом. Недавно сам присуствовао предавању једног познатог италијанског правника, стручњака за Шмита, који је, говорећи о Шмиту, рекао: “али све ово о чему смо говорили као о његовим правним увидима, пада у воду у светлу чињенице да је он као човек био говно” (“having said all this about his legal insights, they are simply nothing compared to the fact that Schmidt was a shit of a person”).

Мартин Хајдегер, један од највећих европских филозофа свих времена, не изучава се на већини факултета у Америци, а и код нас се једва изучава, и прати га стигма због чињенице да се ставио у службу нациста и постао ректор универзитета у време када су прогоњени његови пријатељи. Хајдегер, који је написао Биће и време, епохално дело, много је познатији по томе што је свом пријатељу Едмунду Хусерлу одузео чланство у универзитетској библиотеци зато што је Хусерл био Јевреј.

Шта би се могло рећи за судије једног уставног суда који, опредељујући се за Вучића, својим пријатељима одузимају дете, зато што им је тако наложио политички режим, а не само да нису Хајдегер, него су врло далеко од тога да уопште довољно познају материју којом се баве? Kакав ће траг ти људи оставити у друштву иза себе, поред свог новца за који су продали свој лични интегритет? Хоће ли то бити траг частан, храбар и лојалан, или, као што Андрић једном написа, траг балав, као иза пужа?

Шта се може рећи за хипотетичког наводног правника и процесуалисту, вечитог послушника свих режима, лажног професора правног факултета без иједног међународног рада у референтним страним публикацијама, који се два пута женио студенткињама, који о правној материји којом се наводно бави зна јако мало, а који на обмани гради целу каријеру? Човека који је био у свим правосудним телима свих режима, а који дан данас не испуњава услове ни да буде ванредни професор по важећим критеријумима, док прима огромне плате од режима? Kакав траг ће такав човек оставити?

Kако се може посматрати српско правосуђе у коме, част изузецима, могу да раде проститутке, особе које по друштвеним мрежама оглашавају сексуалне услуге док суде у породичном реферату основног суда, које суде по политичким налозима?

Kаква је судбина правосуђа у коме неписмене снаше са зембиљима, лобирајући преко смешних судијских удружења за режимске измене устава, бивају изабране међу друге исте такве снаше у врховним судовима, које о предметима одлучују по принципима пијаце или провинцијског трачерајског фризераја?

Kакав ће траг оставити председници апелационих судова који одузимају претмете противника режима од часног судије, у августу, у сред летње паузе, и дају их подлој и корумпираној судији која за пар дана одлази у пензију, да пресуди за 2 дана, не читајући предмет, онако како режим каже?

Хајдегер је осрамоћен јер је Хусерлу одузео приступ библиотеци. Није му урадио ништа драстичније од тога. На памет му није пало да Хусерлу одузме дете.

Може ли се ишта добро рећи за судију Уставног суда који свом колеги и пријатељу одузме дете

Шта рећи за судију једног уставног суда, наводног научника, који свом колеги и пријатељу одузме дете, и то тако што лично познаје све актере тог случаја, укључујући и то дете, и тако што је сведок агоније тог човека кога режим годинама прогони и злоставља, уништавајући детињство његовог детета?

У време Светле седмице, непосредно после Васкрса, пригодно је да се подсетимо Христових речи из Новог Завета да ће се све што је скривено открити и “објавити са кровова”.

Хитлеров пропагандиста Гебелс имао је чувену изреку: “кад чујем реч интелектуалац, хватам се за пиштољ”.

Гебелс је овде мислио на оне интелектуалце који су се продали управо његовом режиму. Он је видео нискост тих људи, и знао је колико их је лако купити новцем, привременом моћи и привилегијама.

Али, с друге стране  интелектуалног живота од тог интелектуалног шљама, били су други интелектуалци.

У исто то време, живео је један Kарл Јасперс, чистокрвни Немац, који је одбио да се придружи нацистима.

Јасперс је могао неком  свом пријатељу Јеврејину или политичком противнику Хитлера да одузме и дете, и живот.

Али Јасперс је то одбио да чини.

Ситна корист је привремена, а срамота је вечна

Истовремено, у Швајцарској, у непосредној близини, живео је Kарл Густав Јунг, који је пркосио Хитлеру, писао о њему као о психотичном малом лакеју, а Хитлер је према њему осећао страхопоштовање и није се усуђивао ни речју да га критикује.

У то време живео је и Виктор Франкл, чувени јеврејски психијатар, коме су убили жену и нерођено дете, и обоје старих родитеља, а њега послали у Аушвиц, одакле је он изашао и оставио частан траг насупрот бали која је остала иза оних који су га се одрекли.

И сви ми који смо жртве овог режима смо Јевреји, сви смо ми мали Франкли, Хусерли, неки од нас мали Јунгови.

А они са друге стране, нажалост, нису ни Хајдегери ни Шмитови, него обичан бедни полусвет, дилетанти чије ће се незнање и недостатак академских референци врло брзо открити.

О теткама са зембиљима не вреди ни говорити.

Јер, ситна корист је привремена, а срамота је вечна.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Подели: