Друштво, Идеје, Политика, Преносимо, Слободе, Србија

Погубне последице грађанске опције по политички живот у Србији

Дан државности Србије, 15. фебруар

Ниједна држава у историји није могла егзистирати без патриотског односа њене већинске популације према њој

  • Највећи парадокс у концепцији наводне грађанске опције на делу је у њеном покушају одвајања грађанског од националног усмерења
  • Антипатриотски настројене партије и покрети не могу рачунати на иоле завиднији број гласова, па ни у Србији. Мада су биле најборбенији заступници тезе да улазак у ЕУ нема алтернативу, те снаге, пошто нису имале никаквих изгледа да дођу на власт, практично нису ни учествовале у процесу формалног приближавања наше земље ЕУ.
  • Kључни мотив за обједињавање данашње опозиције у Србији може бити само њена тежња да се постојећи једнопартијски систем на чијем челу је “особа над особама” преиначи, у што краћем року, у адекватан либерално-демократски систем чије ће срце бити правна држава која не почива ни на једном идеолошком погледу на свет

Пише: др Слободан Дивјак, филозоф, писац и преводилац  бројних филозофских књига

  Kод нас је не само међу политичарима већ и међу тзв. интелектуалном елитом присутна конфузија која проистиче из одсуства увида у битну квалитативну разлику између појма грађанске државе, с једне стране, и странака и покрета партиских претензија који могу егзистирати, развијати се и међусобно се надметати за власт унутар његовог оквира, с друге стране.

Не увиђа се наиме да те две ствари припадају разлитим концептуалним равнима, при чему је она прва на далеко апстрактнијем нивоу, те се ни између једне партије или покрета-странке ма какво њихово име било не може ни у ком случају ставити знак једнакости. Другим речима, из појма либерално-демократског поретка не следи нужно ниједан идеолошко-политички програм за решавање било којих конкретних друштвених проблема. Поменути поредак само представља формално-правно-процедурални оквир који омогућује формирање политичких субјеката различитих идеолошко-политичких оријентација на нивоу друштва, под условом да они не крше универзална, за све чланове грађанског друштва важећа формална правила игре дефинисана њиме, тј. датим поретком.

Све демократске политичке опције су и грађанске

Kао систем негативног и нетелеолошког карактера, тј. као систем чисто формалних забрана, он грађанима, уколико поштују ове забране, оставља слободу не само организације властитог живота већ и њиховог удруживања у странке и покрете, који ће, својим позитивно одређеним програмима, настојати да придобију што ширу бирачку базу како би дошли на власт, самостално или у коалицијама, и тако да у оквиру уставом ограниченог рока покушали да успешно управљају друштвом у циљу његовог свестраног развоја.

Назначеној конфузији највише доприносе они политички субјекти који себе, ма колико носили разлиите називе, подводе под грађанску опцију: као да сви политички субјекти који поштују правила игре грађанске државе нису грађански оријентисани, без обзира на њихове разлике у политичким програмима.

У развијеним парламентарним системима партије се разликују према својим идеолошко-политичким оријентацијама (леве и десне, умеренијег или радикалнијег типа, нетрадиционалистичке или конзервативно-традиционалистичке итд.). Ниједна од њих не доводи, бар јавно, грађанске принципе као што су слобода говора, медија, удруживања, вероисповести и слично. Са становишта “грађанске” опције, може се поставити питање да ли онима који гласају за демохришћанске, конзервативне или народне партије треба дати статус грађанина или да ли присталице тзв. грађанске опције треба да имају повлашћени или ексклузивни грађански статус.

Највећи парадокс у концепцији наводне грађанске опције на делу је у њеном покушају одвајања грађанског од националног усмерења. Тај парадокс проистиче из чињенице што најеминентнији светски интерпретатори грађанске државе њену суштину исказују појмом држава-нација, чиме се настоји нагласити да је највећа тековина грађанске државе – изједначавање држављанства и националности, чиме сваки члан такве државне заједнице постаје носилац исте националности без обзира на његово етно-културно порекло.

Стога у грађанској држави, по правилу, нема чисто етничких партија, већ су партије у њој етно-културно и верски хетерогене.

Одбацивањем општеприхваћеног става да су појмови грађанска држава и држава-нација синоними, поклоници грађанске опције настоје да повуку деобну разлику између њих и националиста које, без разлике,  приказују у крајње негативном, антиграђанском смислу. При томе, они испољавају крајњу неукост у погледу чињенице да у либерализованим културама у модерном добу постоји стриктно разликовање између етнонационализма и либералног национализма. Овај последњи национализам (патриотизам) изражава пожељну пристрасност према властитој држави, али не према свакој држави (рецимо, расистичкој, аутократској, тоталитарној, етнонационалистичкој и слично), већ само према оној која свим својим члановима обезбеђује једнака права, без обзира на њихов етниокултурни, расни и верски идентитет.

Радикално крило наше грађанске опције склоно је одбацивању сваког патриотизма као нечега што у крајњој линији има злочиначке последице. Међутим, такав став не може имати никакво утемељење у досадашњој историји, јер ниједна држава у историји није могла егзистирати без патриотског односа њене већинске популације према њој.

Наравно, током светске историје мењали су се облици државе, те у складу с тим и облици патриотизма. Припадници тога крила чак и оне који инсистирају на дипломатској борби за очување територијалног интегритета Србије проскрбију као етнонационалисте, као повампирену ексремну десницу фашистичког типа, што је случај без преседана у модерном добу, јер је поменути принцип конститутивни принцип грађанске државе настао као израз широког консензуса странака, покрета и грађана разлиитих политичких усмерења.

Минорна улога грађанских партија у политичком животу Србије

Досадашње портретисање расплинутог и изнутра контрадикторног пројекта грађанске опције јасно указује на разлоге његове минорне улоге у парламентарном животу Србије. Наиме, ни у једној земљи антипатриотски настројене партије и покрети не могу рачунати на иоле завиднији број гласова, па ни у Србији. Мада су биле најборбенији заступници тезе да улазак у ЕУ нема алтернативу, те снаге, пошто нису имале никаквих изгледа да дођу на власт, практично нису ни учествовале у процесу формалног приближавања наше земље поменутој европској заједници.

Студија о изводљивости добијена је за време Kоштуничине владе, а кандидатура за време владавине Ботиса Тадића који је Ђинђићеву предсмртну тежњу да битно модификује однос Демократске странке према Kосову на својеврстан начин уградио у програм те странке убризгавајући тако у њега инфузију либералног патриотизма.

Kључни мотив за обједињавање данашње опозиције у Србији може бити само њена тежња да се постојећи једнопартијски систем на чијем челу је “особа над особама” преиначи, у што краћем року, у адекватан либерално-демократски систем чије ће срце бити правна држава која не почива ни на једном идеолошком погледу на свет, те тако не уводи априорну  хијерархију по вредности у свет странака, покрета и облика живота, било да су ти облици индивидуалистички или традиционалистички по своме карактеру, јер су грађани у таквој држави слободни да бирају између њих.

Наступала у једној или више међусобно несупростављајућих колона, битно је да се опозиција ослободи наслеђа тзв. грађанске опције чије присталице, будући да су туристички прошле кроз либерализам, шире, уместо легално утемељене конкуренције и толеранције, атмосферу у којој би оне, као аутентична српска елита, биле третиране као Месија чије идеје једино могу да извуку Србију из варварског мрака на светло цивилизације.

Међутим, својом искључивошћу и политичком наивношћу произашлој из необразованости која се настоји застрти идеолошком агресивношћу, она се показује као главна препрека цивилизацијском препороду Србије који не би настао еx нихило, већ који би имао своје укорењење у славним периодима ове државе предвођене интелектуалном елитом којој ова, по саморазумевању месијанска, није ни до чланака.

ЛИНК

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/unutrasnje-kontradikcije-tzv.-gradjanske-opcije-i-njene-pogubne-posledice-po-politicki-zivot-u-srbiji.html

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments