„Паланачка“ филозофска памет

Оглед о српској духовној сиротињи

  • Паланка је једнако српска реч као и сунце и снег и она је много старија од ширења Турака и по Малој Азији, а камоли по Балкану
  • Другосрбијанска паланачка памет потписује ону „агенду“ по којој треба продужити тамо где се Броз зауставио
  • Срби представљају 0,1% светске популације, а међу десет најзначајнијих умова у историји светске цивилизације налазе се два Србина

Пише: Драгољуб Петровић

Спор Зорана Ћирјаковића и Бранислава Јаковљевића о паланачкој филозофској памети Рад. Константиновића помогао ми је да схватим зашто ту много „оговарану“ књигу нисам могао читати у време кад се појавила: покушавао сам, листао је, али – „није ишло“. Сад схватам: Р. К. је кренуо за Брозом, да поравнава његове злочине, да им нађе дубљи, „филозофски“ смисао и да их оправда[ва] пружајући се од недосегнутих „оријенталних (злочиначких) атавизама“ до Марксовог „наука“ да би Србију (кад би то „технички“ било могуће) требало извести на Атлантик и потопити („зарад чистије Европе“). И додати му као „извођаче“ Вилсона, Троцког, Лењина, Черчила, Хитлера. Силина којом се „брани“ схватање о „махнитом шовинистичком злу“ којим су Срби обележени ниједном се речју не потврђује и тиме се само показује да се сој оних који су „томе злу стали на црту“ ни по чему не разликује од онога који се потврђивао у Брозовом рату и много година после њега. Константиновићева умовања темељито су потонула на ставу да је Србија простор „који је историја заобишла“ [курзив – ДП], који је „мимо света и ван времена, баш као и исламски свет у радовима данас презрених оријенталиста“.

Када се о томе говори, биће ипак много извесније да су Константиновића  заобишле многе чињенице о проблемима о којима тако неопозиво суди, а ја ћу од њих поменути тек две. Нека прва буде она да реч паланка потиче из турског језика и да „српски паланачки дух“ Константиновићу служи као разлог да стане у ред поменутих „извођача“ Марксовог пројекта, његова памет притврђује да се у италијанском језику та реч одомаћила као palanca (из латинског phalanx, преко грч. φάλαγξ, отуд и фаланга), да је у енглеском преузета из српског као the palanka, а у француском се преобличила у la palanque. Да би у томе умовању штошта могло бити сумњиво, показаће друга чињеница коју имам на уму: у многим европским језицима срећу се речи које чудно подсећају на српске. Покажимо то називима оних реалија које „греју“ и „расхлађују“ све Европљане, а које у српском језику имају ликове сунце и снег. Прва од тих речи у словенским језицима има гласове [с-л-н] и они се најчешће сви чувају (тек у покојем од тих језика једино се место [л] може појавити „нешто друго“) док се у европским језицима, редовно, губе или [л] или [н]. Погледајмо сада како се српска реч сунце „чује“ у тим језицима: дански-шведски-норвешки-португалски – sol, исландски – sól, латински – solis, италијански – sole, француски – soleil, грчки – ἥλιος, летонски-литвански – saule, румунски – soare, немачки – Sonne, енглески – sun, холандски – zon, луксембуршки – Sonn (а не знам како се у ирском и шкотском појавило ghrian). С друге стране, оно што Срби именују као снег  у неким европским  језицима такође има занимљиве паралеле: дански – sne, норвешки – snø; шведски – snö; исландски – snjór; летонски – sniegś; литвански – sniego; ирски – sneachta; шкотски – sneachda; италијански-португалски – neve; шпански – nieve; лат. – nix; француски – neige; холандски – sneeuw; немачки – Schnee; фризијски – snie; луксемб. – Schnéi; енглески – snow.

Тако су се две наше чињенице склопиле у једну: паланка је једнако српска реч као и сунце и снег и она је много старија од ширења Турака и по Малој Азији, а камоли по Балкану. И ако та реч постоји у турском лексичком регистру, она је тамо могла бити преузета из српског језика, као што се нашла и у поменутим европским језицима.

Ако, дакле, паланка није турцизам и ако „паланачка духовност није »надлежна« за српску оријенталну крвожедност“, онда и Константиновићу и његовим браниоцима и подражаваоцима остаје да траже друге изворе српским националним патологијама и њиховом „махнитом шовинистичком злу“. А док нам они не „прибаве“ нове основе те своје памети, нама ће остати једино уверење да су они заобишли неке најпростије истине, али да Европа није заобишла – Србе. Показаће се, наиме, да би се могло догодити да се Србија на неки чудан начин „увезала“ у почетке европске историје и њених језика, да то показују етрурски трагови у Италији, баскијски на Пиринејима, српске сродности с келтским у Галији (о којима сведочи Ватмоу) и на Британским острвима, огромни простори на којима су Немци затрли Словене на највећем делу своје садашње територије, генетске сродности скандинавских језика с Балканом. Све се то одређује као „индоевропски језички комплекс“, али постаје све извесније да би се у њему „европски блок“ могао свести на словенску, пре свега балканску, тј српску основу. Назнака за то има мноштво, али се квалификовани српски лингвисти „не мешају у свој посао“, а онима другим (у какве себе убраја и потписник ових редова) остаје једино да помињу неке чињенице и да од оних првих траже одговоре на питања како се оне могу тумачити. Главнину тих проблема и својих недоумица у вези са њима поставио сам на другом месту [Поглед у европске језике. – Летопис Матице српске, Нови Сад, Год. 198, Књ. 510, св. 1–2 (јул–август), 2022, 141–158], а овде ћу поменути само оно што је у њима најбитније: Срби су творци „лепенске културе“ и биће да се они налазе у основи свих староевропских језика (мађарски и арбанашки на своје садашње просторе стигли су тек пре десетак векова и зато их нема у напред поменутим списковима), али ова „нова Европа“ лакше се навикава и на најтеже злочине него на сазнање да у својој основи може имати српски ген и српски језик. Неке би појединости у вези с тим ваљало овде посебно поменути, не знам да ли би се међу њима могла успостављати нека поуздана хијерархија, али ми се намеће могућност да се „та Европа“, у најмању руку, узнемирила чињеницом да би се Балкан, тј. Хелм, тј. Илиричко полуострво, могао показати као колевка европске цивилизације и да се њено свођење на „загонетку подунавске цивилизације“ може разумети као покушај европске духовне сиротиње да покаже да је и она учествовала у њеном обликовању. Тај ће се покушај, међутим, теже доказ[ив]ати јер нам је Харман приредио неке карте на којима се види да се та култура простирала једино тамо где и Срби, а да се за „Европу“ сазнало много касније (можда тек „који дан“, рецимо, пре него за Бугарску).

Из тога проблемског комплекса издваја се, међутим, и један аспект за који се не може рећи колико је рационалан, али га није нимало мудро потпуно искључивати: Лепенски Вир и Винча само су две темељитије истражене тачке на прабалканским просторима, али је негде речено да би се по Србији могло наћи још много сличних „Вирова“ и „Винчи“ (не зна се колико их је још потопљено у Ђердапу), да се неки од њих истражују „тајно“ и да се Србија разара не само с циљем да се у њој уништи православље, него и да се не откривају нови докази о томе да би она заиста могла бити колевка европске цивилизације. А да би језик у томе могао бити употребљен као тешко оборив доказ, могу се за сведоке призвати и неки покушаји инвентаризације „европске“ лексике, тј. онај њен слој који се одређује као „индоевропски“ (ИЕ), а распоредио се „од Индије до Европе“, овде су поменуте три лексичке базе које би на то могле указати, неки истраживачи веле да таквих има 2044, други наводе 656, трећи – 353, а посебно занимљивом може се показати чињеница да су све оне, као санскритске, кренуле с Балкана и, преко руске низије, стигле до Урала и отуд до Индије (при чему се један њихов крак одвојио према Ирану, а други према јужној Арабији и Абисинији. И то је најдаљи домашај ширења балканских „Словена“ према истоку, према западу они су стигли до Британских острва, а према северу до Скандинавије и Исланда. И свуда разнели оне речи које смо означили као индоевропске, али за које се сада испоставља да су „источноиндоевропске“, а „западноевропске“ само утолико што имају – словенску етимологију, као што сви западноевропски језици имају прилично плитку – језичку историју. На ову потоњу појединост указује чињеница да су се ти језици почели уобличавати после распада Римског царства, Томецоли наводи да су се основе италијанског језика стабилизовале на размеђу ХV и ХVI века, тј. „око 1.500. године“ (при чему он тврди да је „вендски језик од њега много старији“), за старину других европских језика остаје нам да се „распитамо“ код њихових проверених познавалаца, неко ће нам разјаснити како су се оне „словенске“ речи гнездиле у њиховим језицима и откуд оних 600 српских речи (а помиње се да их има чак и 4.000) које Ранка Куић налази у велшком језику. (И зашто „Ранка Велшанка“ записује да се у Велсу увек осећа[ла] као и у својој Херцеговини?)

И тиме, коначно, долазимо до онога што је заобишло и Константиновића и све његове промоторе и следбенике и сву другосрбијанску „паланачку (тј. поданичку) фалангу“ која упорно истрајава на Брозовој науци и покушава довршити оно за шта верује да се могло разорити темељитије него што је то њиховом узору пошло за руком. Броз је, наиме, побио макар два и по милиона Срба, издробио српски етнички простор тако што је средишњи део српске немањићке државе превео у „Македонију“, српску западну штокавштину „поделио“ на Хрватску и Босну, Црну Гору превео у Монтенегриње, Косово и Метохију даровао Арбанасима, српски језик исецкао на „хрватски“, „македонски“, „босански / бошњачки“, „монтенегрински“. Другосрбијанска паланачка памет, међутим, потписује ону „агенду“ по којој треба продужити тамо где се Броз зауставио, тј. да Рашку треба предати Турској, Прешевску долину Арнаутлуку, Војводину вратити под хабсбуршку стражњицу, источну Србију даровати Румунима и Бугарима, а у Шумадију превести све европске Цигане – да би Рио Тинто имао још шта тровати. И заталамбасати уз Кинкелову најаву да ће Србија бити „сведена на безначајну балканску енклаву“.

„Константиновићева скица Срба као споја два оријентална зла“ и „нацизма као најмонструознијег производа модерне западне (»европске«) историје“ опет показује да је његову поданичку памет заобишла и она реч да се на нацизам може гледати као на „дечје лице комунизма“ и да је пропустио прилику да се распита, рецимо, о томе од кога су нацисти преузели идеју о концентрационим логорима; или да припита Броза како се могло догодити да он после рата побије тек нешто мало мање источних Срба него што је током рата, заједно са својим усташким савезницима, побио оних западних; или да се распита код Ајзенхауера зашто је председничким декретом забранио комунистичку памет као злочиначку пошто је пре тога на електричну столицу посадио неколико њених најистакнутијих представника (комунизам је, наиме, после рата покушао да се врати својим творцима, али они у њему нису „препознали своје дело“ и признали да је он „добар“ за уништавање других, али да није „за домаћу употребу“).

*

Завршићемо овај оглед двама необичним подацима и једном општијом опсервацијом.

Први је податак који имам на уму онај да Срби представљају 0,1% светске популације, а да се међу десет најзначајнијих умова у историји светске цивилизације налазе два Србина. Други потиче од Непрофитне међународне организације »Проџект имплисит«, која је, „у сарадњи са чувеним и најстаријим америчким универзитетом Харвард из савезне државе Масачусетс, између 2002. и 2015. године, спровела истраживање о расизму у Европи анкетирајући чак 288.076 белаца са Старог континента. И ових дана саопштила: »Резултатима се понајвише могу похвалити Исланд и Србија«“. Мислим да се тим налазима може, пре свега, хвалити Србија будући да су Исланђанима најближи суседи мирољубиви Ескими и поларни медведи, а Срби се нашли поред („бивших Срба“) Хрвата и Бошњака, а потом поред Бугара, Турака, Шиптара, Мађара, Аустријанаца, Немаца, Талијана – којима су српске главе увек би[ва]ле најјевтиније, па потом поред Американаца, Енглеза, Француза и осталих „евроунијатских непоменика“ који су Србе вазда успешно сатирали, а сасвим недавно, под крилима „Милосрдног анђела“, обогатили их и осиромашеним уранијумом.

То нас доводи до оне општије опсервације која је напред поменута: у последњих стотинак година Србе је најжешће сатирао комунизам, тј. она памет коју су Вилсон и Черчил испратили да у Русији „изведе револуцију“, пресече свакоруки руски успон покренут током друге половине ХIХ века и да тиме „убије страх“ пред којим се, по наводима Ги Метана, Запад „тресе“ већ више од дванаест векова.

На Србе се тај „западни страх“ обрушио већ у Великом рату, али се показало да су они тада још били народ и тај су удар издржали, али оно што се касније догађало већ нису могли: комунизам их је поделио на Србе и комунисте, при чему су ови други припадали реду најјевтинијих Срба, тј. оној духовној, моралној и интелектуалној сиротињи уз чију је помоћ Броз једнако успешно сатирао Србе и за време рата и после њега.

А ту памет још увек заобилази вест да су Срби осуђени на нестајање и без подршке „Друге Србије“ и Р. Константиновића. И њихових сиротињских тумача и подупирача. При чему од нестајања неће бити изузети ни први ни потоњи: за биолошко ратовање припремају се вируси који ће једнако успешно убијати и Србе и њихову сиротињу. И све Словене – без обзира на то како се крсте или клањају. Приређивачи и извођачи пројеката о којима говоримо необавештени су, међутим, о многим аспектима својих генетских експеримената, па и о томе да би се могло показати да ће тај вирус „пронаћи“, рецимо, и потомке оних „Немаца“ који су сат[и]р[а]ли Словене на највећем делу своје садашње територије (оно што је од њих преживело Немци одређују као Windische Schweine), али и потомке свих других „Западноевропљана“ — за које рекосмо да их је загревало словенско сунце или расхлађивао словенски снег (једнако као и немачке Schweine).

Чиме би се на најбољи начин потврдило оно о чему смо напред говорили: онима који уређују нестајање Срба „њихов вирус“ могао бу прикључити и незнано који проценат — самих уређивача српске судбине.

Печат, 17.2.2023. године

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Ковид епидемија је највећа биолошка катастрофа у људској историји

Prenosimo

Србима намећу статус вечитог кривца за све ратове и сва зла овог света и улогу нових „нациста“

Prenosimo

Ново незајажљиво богаћење Брнабића и необуздана пљачка државног буџета

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x