О годишњицама рођења и смрти Саве Мркаља

Тек да се зна

  • Двадесетак учесника научног скупа о Сави Мркаљу – већином универзитетских професора (неких и у пензији), укратко је представило садржину својих радова који би требало да, крајем ове године, буду објављени у посебном Зборнику

Пише: Илија Петровић

Поводом Светског дана избеглица (22. јун) и Видовдана (28. јун), “Крајишки културно-историјски центар” из Београда, “Матица српска у Дубровнику” из Ветерника, “Биоценеза” из Крушедола и “Завичај” из Руме, уз подршку Светозара Данчуа из Чикага и Петра Ковачевића из Канаде, а са циљем да се обележи 240 година од рођења и 190 година од смрти Саве Мркаља (Сјеничак, Горња Крајина, 1783 – Беч, 1833), учитеља, монаха и филолога, састављача краћег списа посвећеног реформи србскога писма, познатог под насловом “Сало дебелог ера либо Азбукопротрес” (1810), у суботу 24. јуна 2023. године организовали су научни скуп “Сава Мркаљ реформатор ћирилице”.

На скуп су, поред четрдесетак научних и јавних радника који се баве крајишком проблематиком, позвани и представници Матице србске из Новог Сада, новосадског огранка београдске академије наука, Епархије сремске, инђијске, румске, иришке и новосадске општине, Крајишког одбора у Матици србској и “Србскога кола”, информативног гласила Савеза Срба у региону.

Нико са те “представничке” листе није се појавио у Крушедолу, а нико се није ни досетио да јави шта га је у томе омело.

Било како било, овај потписник има оправдање за све њих:

Матица србска

Пчеле отишле да “беру” мед, трут се, по обичају, излежавао, а матица је морала да поспреми кошницу, што није укључивало потребу (још мање обавезу) да њен излог (https://www.maticasrpska.org.rs/en/category/vesti/) познаје нешто што се зове Крајишки одбор.

Новосадски огранак академије наука

Једнако као и његова матична Занатска задруга у београдској улици Књаза Михаила 35, ни овај огранак не бави се србским пословима; ако се и бави, то најчешће чини у корист србске штете, тако да разложним треба сматрати што се није огласио.

Епархија сремска

По прилици, владици сремском као надлежном за Крушедолски намастир, макар и не био митрополит, није било до замерања своме прадавном предшаснику Стефану Стратимировићу (1757-1790-1836) познатог и по томе што “нико није смео ни мислити друкчије од њега”, што укључује и пристанак на немоћни наук да је Вук својим Рјечником “у поток српске литературе убацио стену коју више нико неће моћи уклонити”.

Да све те узрочно-последичне архијерејске везе не би остале “збуњене”, неко од присутних познавалаца србске црквене духовне праксе објаснио је да су чланови Сабора Србске православне цркве обавезни да једне суботе у каријери, по сопственом избору, служе целодневну архијерејску литургију, па је Васке сремски, сасвим случајно, ову СавиноВуковску суботу искористио за испуњење те дужносне обавезе, обавезне дужности, односно дужне безвезе.

А можда се присетио једнога давног заседања Светога архијерејског сабора Србске православне цркве и благослова Његове Свето­сти патријарха србског блаженопочившег Господина Павла (1914-1990-2009) да на Михољдан 2003. године Фрушку гору прогласи Све­том Гором -, али и “свечаног” одустајања од тога чина, не би ли се угодило римокатоличкој цркви, одно­с­но Хрватској ко­ја Срем (чи­ји назив значи исто што и Србија) сматра “хрватском земљом”. Овога пута, ризик се тицао хрватскога труда да присвајају све што је србско, Николу Теслу, између осталог, па се још посигурно не зна да ли су бацили око не само на Саву Мркаља рођеног на подручју данашње брозовске Хрватске, већ и на његов покушај правописне реформе.

Општине

За општине у Инђији, Иригу и Руми било је све крајње проблематично: субота је нерадни дан, можда њихови представници нису знали где се налази Крушедол, а можда им, ако се, неким чудом, изјашњавају као безбожници, није било до свраћања у манастирски простор.

Исте модле држало се и новосадско Градско веће за културу, с тим што је за свога представника именовало једнога слабашног пливача који се није усудио да у Срем пређе Дунавом.

Ипак, за одсуство ових четирију представника, “заслуга” припада народном искуству да у млађега поговора нема: ако већ Држава Србија не признаје да је Србска Крајина уопште постојала (да се не би замерала Хрватима), што да се у којекакве крајишке беспослице меша тамо нека сеоска или градска општина у малочас поменутој Држави Србији.

Крајишки одбор Матице србске

По нечем вамо зна се да је књижевни теоретичар и универзитетски професор у пензији Душан Иванић (1946) председник нечега што се у Матици србској зове Крајишки одбор основан и конституисан 19. фебруара 2019. године. У задатак реченом Одбору стављено је “проучавање и систематизација културноисторијског и савременог стања културне баштине Срба Војне Границе, Славоније, Далмације и Хрватске. Ове планиране активности су усклађене с радом Матице српске као установе посвећене истраживању српског народа у целини, ради обједињавања и унапређивања истраживања свих видова културног наслеђа, историје и геополитичког постојања Срба у наведеним областима”. Поред већ поменутог Председника, “изабрани су и потпредседник, секретар и још деветоро чланова. На састанку су разматрани план рада, као и бројни конкретни предлози, иницијативе и акције којима би Одбор у будућности требало да се бави”.

Лепо и тачно речено: послови “којима би Одбор у будућности требало да се бави”, послови који су неспојиви са крушедолским причама о нечему што се са србским језиком и писмом збивало пре двеста и кусур година.

Уосталом, зашто би се председник Иванић тим и бавио, кад је већ у поговору за “Пјесме” Саве Мркаља, Нови Сад 2018, устврдио да је “1814 – 1817. Мркаљ изгледа на Кордуну (Карловац; учитељ у селу Бовић), одакле шаље дописе Новинама српским (у њима се одриче реформе правописа…)”

А да га баш и не занима шта би неко о србској прошлости причао што је њему већ добро познато, он ће пре седам-осам година, у Српском књижевном друштву говорећи о Стојану Новаковићу (1842-1915), историчару, филологу и политичару, ономе који је годину дана по Берлинском конгресу (1878) “научно” признао да Срба пре Немањића није било, саопштити да речени Стојан “пажљиво прати шта се ради код нас, утврђује рецимо фалсификате МИЛОЈА МИЛОЈЕВИЋА и оштро излази против његових ДИЛЕТАНТСКИХ послова…”

Што ће рећи: о србској прошлости речено је све још док је он, Иванић, био у основној школи, о њој се друкчије не може говорити, још мање друкчије размишљати и друкчије писати.

Уз таквог председника Крајишког одбора – разумљиво је што се и Матица србска, његов оснивач, устручава да на своме сајту помене и некакав Крајишки одбор.

Српско коло

Како је Српско коло, гласило Савеза Срба у региону, остало без пара за даље излажење – можда су потрошене објављивањем небројених фотографија (по једна и по на свакој страни) Миодрага Линте, председника Савеза Срба у региону -, Колском новинарском сараднику није се дало да скокне до Крушедола.

Радни део научног скупа о Сави Мркаљу

Но, било како било, двадесетак учесника научног скупа о Сави Мркаљу – већином универзитетских професора (неких и у пензији), укратко је представило садржину својих радова који би требало да, крајем ове године, буду објављени у посебном Зборнику.

Није било приговора било чему тамо изговореном, а сви су се сагласили с организаторовим предлогом да се радови предају до краја септембра. Прећутан је предлог да се Душан Иванић опозове са челног места у Крајишком одбору, те да се уместо њега тамо нађе неко ко ће се заиста бавити пословима од крајишког интереса. Без иједне речи прошла је и сугестија свима присутним, посебно професорима докторима, да обрате пажњу и на сајтове који свој простор отварају за тумачење најразличнијих појавама у србском друштву. Како се тамо појављују текстови о разним збивањима или личностима из србске прошлости, ближе или старије, врло често погрешно засноване или тумачене, они најчешће пролазе без иједног покушаја да се каже како је стварно било. Кад је већ тако, код обично добро необавештеног читалишта то пролази као истинска истина, увек на штету србског националног бића и србске духовности – добрим делом због тога што они који себе сматрају србским интелектуалним врхом, верују да би јавном расправом са мање познатим или непознатим ауторима крњили свој стварни или замишљени углед у научном кругу.

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Адвокат Љубичановић: Тинторе сачувај образ и повуци се

Prenosimo

Споразум о житу од почетка штетио Русији

Prenosimo

Председник се није сложио ни у једној јединој речи са српским Патријархом

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x