О агресији НАТО на Југославију 1999.

Глобална прекретница

 Од пада Берлинског зида 1989., који је најављиван и очекиван као историјска прекретница ка миру, стабилности, демократији и благостању за све народе Европе и света, Европа је убрзо претворена у највећу концентрацију страних војних база и војног арсенала, укључујући нуклеарни, у историји цивилизације

Пише: Живадин Јовановић

Напад НАТО 1999. на Србију (СРЈ) је парадигма свеобухватног посрнућа Европе. Био је то напад на Европу, њен идентитет и аутономиоју, на европску и глобалну архитектуру безбедности.  Остаће заувек записано да је Европа 1999. учествовала у рату против себе, своје аутономије и интереса. Ако данас нема снаге да се окрене себи већ је принуђена да се задовољи улогом пратиље, то је зато што се 1999. сасвим предала англо-америчкој доминацији. Враћање Европе себи, свом миру, безбедности и својој цивилизацији, кад-тад мора да обухвати и дубоко преиспитивање односа према српском народу на Балкану, према Косову и Метохији као неотуђивом делу Србије.
Овог 24. марта, Београдски форум за свет равноправних, Савез генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана СУБНОР Србије и нека друга независна удружења и трустови мозгова, обележиће 24. годишњицу агресије НАТО-а на Србију и Црну Гору (Савезна Република Југославија), одавање почасти херојима палим у одбрани земље као и свим жртвама овог незаконитог и кривичног дела.
Данас, 24. године од почетка 78-дневне агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СРЈ) опште је прприхваћена оцена да је, та агресија извршена без мандата Савета безбедности УН, кршењем основних принципа међународног права, укључујући и кршење Повеље Уједињених нација. Имајући у виду да Југославија није представљала претњу ниједној држави чланици НАТО-а, руководство НАТО-а је нападом на СРЈ, прекршило чак и сопствени оснивачки акт од 1949. године, док су земље чланице НАТО-а истовремено прекршиле сопствене уставе улазећ,и у рат без овлашћења својих парламената.
На НАТО конференцији на високом нивоу одржаној у Братислави, од 20. до 30. априла 2000. године, дакле, само неколико месеци по окончању агресије, представници САД су својим савезницима и тадашњим кандидатима за чланство у НАТО-у, експлицитно потврдили три важна мотива за „рат против Југославије“: прво, да се Покрајина  Косово и Метохија одузме од Србије и прогласи посебном, независном државом; друго, да се претвори у базу за стално стационирање америчких трупа; и, треће, да се успостави преседан за војне интервенције широм света без тражења мандата СБ УН. Доказ за то представља писани извештај Вилија Вимера, немачког политичара (ЦДУ) и државног секретра за одбрану, канцелчару Герхарду Шредеру, од 2. маја 2000. у коме се поред осталог, наводи: да су амерички представници, иначе организатори конференције, већ тада поставили савезницима захтев да «што је могуће брже, изврше признање независне државе Косово»; да је «рат против Југославије вођен да би се исправила једна грешка генерала Двајта Ајзенхауера» из Другог светског рата, (није инсистирао да Стаљин прихвати распоређивање америчких трупа на Балкану, већ се задовољио њиховим  распоређивањем на удаљенијем Апенинском полуострву); и да је «јасно да се ради о преседану, на који се свако може позивати у свако доба». Вимеров извештај, изузетно вредан историјски извор, уз његову сагласност, у целини је објављен у публикацији Београдског форума за свет равноправних «Актуелна питања спољне политике», (стр. 73-77), фебруара 2007. Осим става да је напад на Југославију био у функцији да се «тамо, из стратешких разлога, накнадно стационирају амерички војници», Вимер не наводи да су амерички званичници навели било који други разлог за свој напад.

                          Вили Вимер

Док су НАТОизовани медији агресију лажно представљали као „хуманитарну интервенцију“, у својој суштини то био рат за геополитичку експанзију НАТО/САД на Исток, ближе ка руским границама, постављајући преседан и за друге агресије које су уследиле  – на Авганистан, Ирак, Либију, Сирију…

Успостављање једне од највећих америчких војних база ван територије САД, базе «Бондстил», у близини Урошевца, Косово и Метохија, била је само прва карика у дугом ланцу нових америчких војних база успостављених у средњој и источној Европи у међувремену – Бугарска (3), Румунија (3), Пољска (неколико и више њих). На територијама нових чланица и кандидата за чланство у НАТО, у међувремену су успостављене  или се граде ваздушне, противракетне, пешадијске, поморске, сајбер и друге војне базе, центри за обуку и други објекти САД и НАТО-а – у Албанији, Естонији, Грузији, Мађарској, Хрватској, Црној Гори, Летонији, Литванији, Пољској, Словачкој, Северној Македонији). Од пада Берлинског зида 1989., који је најављиван и очекиван као историјска прекретница ка миру, стабилности, демократији и благостању за све народе Европе и света, Европа је убрзо претворена у највећу концентрацију страних војних база и војног арсенала, укључујући нуклеарни, у историји цивилизације. Неупоредиво већа него у време када су хладни рат, блоковска и идеолошка конфронтација представљали врхунац претње. Зато повремене оцене појединих медија и аналитичара да се Европа и свет налазе у новом хладном рату представљају велико потцењивање стварних опасности са којима је чиовечанство данас суочено.
Агресијом 1999. на Југославију НАТО не носи неславни примат што је први вратио рат на тло Европе после Другог светског рарта већ је истовремено дао изузетан подстицај процесу свеобухватне милитаризације Старог континента, и глобалних односа. Све земље чланице су ћутке пришле извршавању налога о издвајању 2% свог БДП-а на војну потрошњу, поједине и далеко више, дајући својим већим наруџбинама нови замајац америчком војно-индустријском комплексу. Прихватиле су, такође, да прилагоде целокупну цивилну инфраструктуру новим војним стандардсима, да ограниче продају великих компанија потенцијалним инвеститорима само из земаља чланица ЕУ и НАТО („из безбедносних разлога ”), да не увозе нове технологије од „непоузданих добављача” (нпр. 5Г), да не купују енергенте од добављача који их, наводно,  користе „да поткопају безбедност Европе”.
Те 1999. године, ракете, укључујући и оне са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, падале су на Србију и Црну Гору, убијајући њихове грађане и уништавајући њихове привреде. Од око 4.000 страдалих и 6.000 рањених људи, три четвртине су били цивили, међу којима је било и много деце, од оних у бомбардованим породилиштима и мале Милице Ракић из Батајнице, до гимназијалке, математичког шампиона Сање Миленковић, из Варварина. Колико их је умрло од последица тешког рањавања, од осиромашеног уранијума, закаснелих експлозија касетних бомби – тешко да ће се икада прецизно утврдити. Србија још увек покушава да се опорави од огромних економских и друштвених губитака. Београд и други већи градови, чак иу самим градским језгрима, и даље живе поред аветињнских рушевима, укључујући и рушевине важних владиних и других јавних здања које је разорио НАТО.

У исто време, агресија НАТО-а на Србију и Црну Гору (СРЈ) уништила је целокупну архитектуру безбедности и сарадње Европе и света, поништивши Техеран, Јалту, Потсдам, Хелсинки и многе друге стубове архитектуре безбедности и сарадње у Европи и свету успосџтављене на резултатима Другог светског рата.

Чему хаос, неизвесност и претње уништењем и самоуништењем? Шта су, а шта треба да буду одлике примерног вођства и изузетности? Можемо ли кренути пут мира, стабилности и напретка за све ако не кренемо од узрока нестабилности и сукоба? Можемо ли утврдити узроке јадног стања у Европи заобилазећи стратегију хегемонизма, похлепе за туђим и ширења на Исток која је у основи агресије НАТО на Југославију 1999. и уцена према Србији 24 године после?
НАТО агресија је окончана Резолуцијом 1244 СБ УН(1999), гарантујући суверенитет и територијални интегритет СРЈ (Србије) и суштинску аутономију покрајине Косово и Метохија у саставу Србије. Агресија је, међутим, од тада настављена другим средствима. Циљ да се Србији одузме аутономна покрајина Косово и Метохија сада се спроводи у новом оквиру. Док је Покрајина била под мандатом УН-а и управљањем УНМИК-а и КФОР-а, састављеним, углавном, од трупа НАТО-а овлашћених да гарантују једнаку безбедност за све, око 250.000 Срба и других неалбанаца је етнички очишћено, њихове куће спаљене, а земљиште и имовина конфискована и узурпирана. Бивше руководство терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК) је 2008. године прогласило једнострано отцепљење. Земље НАТО-а и Европске уније, са изузетком Шпаније, Румуније, Словачке, Грчке и Кипра, биле су прве које су признале једнострано илегално отцепљење.
Србија се налази под невиђеним притиском САД/ НАТО/ ЕУ да фактички призна то отцепљење, да се не противи чланству Косова у међународним организацијама, укључујући УН, да успостави добросуседске односе засноване на равноправности, поштовања суверенитета и територијалног интегритета, да призна државне и националне симболе и да успостави квазидипломатске односе са својом Покрајином. Да, наводно, у интересу мира, призна да је легално оно што јој је силом отето! Под плаштом „нормализације односа“ Запад, предвођен САД, заправо настоји да обавеже Србију да де факто призна нову државу Косово која је настала као резултат агресије НАТО-а 1999. године. Обећања чланства у ЕУ, инвестиција и донација користе се да се Србија намами да призна отцепљење дела своје државне територије, да се одрекне животних интереса заснованих на међународном праву, Повељи УН, гаранцијама  СБ УН – да погази сопствени Устав, да се одрекне идентитета, независности и националног достојанства.

Сви ови захтеви садржани су у такозваном „Споразуму о путу нормализације односа између Косова и Србије“ представљеном Србији 27. фебруара 2023. године и потврђеном 18. марта 2023. године у Охриду, Северна Македонија, у форми мање-више отвореног ултиматума. Занимљив је календар који предвиђа да ће овај ултиматум, уз претње економским, финансијским и другим мерама и ограничењима у случају неприхватања, потврдити највиши орган ЕУ – Европски савет, 24. марта 2023. године, датум када је пре тачно двадесет четири године НАТО почео злочиначко бомбардовање Београда, Приштине и других градова широм Србије.

Прави разлози за све ово су: Да Косово стекне право да се учлани у НАТО-у и да се уједини са Албанијом;  успостављање потпуне НАТОизације Балкана, обухватајући и Србију и Босну и Херцеговину као једине БЈР које нису чланице НАТО; елиминисање руског и кинеског присуства на Балкану; окретање Србије против Русије и Кине као «носилаца малигног утицаја»; отклањање разлога што пет држава чланица ЕУ (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка, Кипар) и четири чланице НАТО (наведене, осим Кипра) не признају једнострано илегално отцепљење Косова да би се, по предвиђањима руководства ових интеграција, повратило јединство савезника.
НАТО агресија на Србију и Црну Гору (СРЈ) 1999. била је прекретница у трансформацији Северноатлантске алијансе из дефанзивне у агресивну, од делимично аутономне Европе у потпуно потчињену у функцији глобалне конфронтације «колективног Запада», на челу са  САД, против Русије и Кине. Интерес Србије је мир. Ако има истине у томе да је агресија НАТО на Југославију представљала највиши домет ароганције и необуздабности лидера униполарног светског поретка, онда је бар исто толико тачно да је то уједно био позив на буђење и акцију свима који верују у нови демократски светски поредак заснован на сувереној равноправности, слободи и једнаким шансама за напредак свих народа. Херојска одбрана једне мале европске земље и достојанство њеног народа су вредности којима се треба дичити и које треба чувати као највећу драгоценост. Речима и делом.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Умирали су певајући о слободи

Gost autor

„Амерички мир“ и НАТО постали су опасни по светски мир

Prenosimo

Је си ли ти, да извиниш, Србин?

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Bozidar
Bozidar
1 година раније

Odličan tekst.

1
0
Would love your thoughts, please comment.x