Гост Аутор, Друштво, Политика, Србија, Србија и ЕУ

Од Стаханова до Потемкина

Глас радника (карикатура Тошо Борковић)

КОЛИКО СМО ДУБОКО ИЗГУБЉЕНИ У ТРАНЗИЦИЈИ

  • Може ли и како Србија остати власник сопствене будућности
  • Рушење Берлинског зида 9. новембра 1989. године некима је помутило свест, па уместо да тај чин славе као уједињење насилно подељене немачке нације, претстављају га као почетак краја идеологије (комунизма) која је запретила да човечанство претвори у непрегледан колхоз.
  • Многе наше фирме и компаније су пале као жртве транзиције, мада је ближе истини да је њихова судбина последица непромишљености, па је, у пакету са проказаном идеологијом комунизма и социјализма, срушена и држава социјалне и сваке друге правде. Много је то промена за овако малу нацију и једну њену генерацију.
  • Држава, ипак, може да буде власник или сувласник, уз то и прилично успешан, доказују примери француских железница, немачке банке, чешких угљенокопа, неких канала италијанске и француске телевизије, или норвешке нафтне индустрије… и сијасет других, али мантра приватизације је вероватно јача!
  • У пословном, али и сваком другом смислу запоставили смо наше пријатеље из „Трећег света“, може да посведочи и невероватан податак да је након „демократских промена“ затворено тридесетак амбасада по свету, а да их је највише било управо у несврстаним земљама Африке и Азије!
  • Шта ћемо унети у ту Европу осим образоване а јевтине радне снаге, добрих кафана, Драгачевског сабора и природних лепота? Ако је тако, а биће да јесте, начекаћемо се да нас приме. Можда бисмо време пред нама могли да искористимо паметније, па да Србију сами, уз незнатну помоћ старих пријатеља, уздигнемо до таквог нивоа да нас Европа данас-сутра – љубазно замоли да јој се прикључимо, а ми да се нећкамо јер нам је добро и без ње.

Пише: Милош Лазић

Београд већ годинама нема трећу смену. Ноћу раде лекари и особље Ургентног центра, полицајци, келнери, кафански музиканти, препредени трговци у неколико продавница, два-три возача у јавном градском превозу, диспечери на железничкој и аутобуској станици, контролори лета, сметлари, лаконоге даме с мајсторским писмом најстаријег заната и лопови. Раде још и пекари, али то је њима већ прва смена, а ако их не превари сан бдију и ноћни чувари.

Када би се сабрало, није то мали број ноћника. Али, ако се разгрне, ту су само здравство, трговина, саобраћај, услужна и комунална делатност. А, где је индустрија? Шта ноћу раде они који би требало нешто да производе и праве паре од којих ће огроман остатак „људских ресурса“ из дневне смене, посебно бирократа из државног апарата и јавне управе, живети и преживети?

Одговор може да збуни. У оволиком Београду, и у трећој смени, нешто производе једино – рудари на површинским коповима и посаде обреновачких термоелектрана. Они што дан и ноћ, без викенда, слободних дана и црвених слова, а понекад и без боловања, копају ћумур и производе струју. Да није њих, било би неупоредиво мање од одних 5,1 индустријских радника на сто становника, што их је у престоници преостало захваљујући нашој успешној приватизацији, по подацима равнодушних статистичара!

А, као јуче да је било: „Лола“, ИКЛ, ИМР, „Змај“, оба ПКБ-а (памучни и пољопривредни), ФМП, БИМ „Славија“, ПИМ, БЕКО, „Клуз“, Београдско багерско предузеће, „Давид Пајић“, „Петар Велебит“, Шећерана „Димитрије Туцовић“, Рибарско газдинство… (остало дописати по сећању), а кад загусти и нека од многобројних престоничких грађевинских предузећа, у којима је у трећој смени, кад је морање и рокови покуцају на врата, обноћ радило чак на десетине хиљада радника. А, што је најзанимљивије, многе од тих фирми су итекако биле извозно орјентисане!

Шта је с њима? Најлакши одговор је да су пали као жртве транзиције, мада је ближе истини да је њихова судбина последица непромишљености, па је, у пакету са проказаном идеологијом, срушена и држава социјалне и сваке друге правде.

Много је то промена за овако малу нацију и једну њену генерацију.

                                      То је нама наша борба дала

Непосредно после 5. октобра 2000. године Живорад Ковачевић, бивши градоначелник Београда, последњи амбасадор оне Југославије у Вашингтону, председник Европског покрета у Србији и један од идејних твораца Игманске иницијативе, са жаром је тврдио потписнику ових редова да је Запад спреман да нам бесповратно да три милијарде долара, и да су нам обећали да ћемо већ 2003. године бити примљени у пуноправно чланство ЕУ. Стрпљиво је чекао да се та обећања испуне, да би 23. марта 2011. године извршио самоубиство. Наводно, због неизлечиве болести. Али, он је био добар, честит и образован човек, па би се можда и разочарењем могло објаснити зашто је дигао руку на себе.      Шта га је толико повредило, или шта се све у међувремену догодило?

Две хиљаде двадесет и пета (карикатура Горан Дивац)

Европска унија нам је из својих приступних фондова вероватно дала и више од обећаног, али је тај новац нетрагом нестао. Сумња да је потрошен на „постизборне активности“ тада владајуће коалиције из ДОС-а постаје из дана у дан све извеснија. А, када је реч о пријему у ЕУ, рок је продужен до крајње неизвесности и уз услове који се граниче с уценама, па ћемо се „придружити“ највероватније неколико дана пре неопозивог распада те уније, у чему имамо завидно искуство захваљујући судбини СФРЈ, потом СРЈ, чијем је растакању „кумовало“ бар неколико данашњих чланица измаштаног европског савеза, што старих, што нових.

Да је само то, ни по јада. „Стара власт“ се упустила у приватизацију у јаловим покушајима да се додвори Западу и смири предузимљиво чланство тада владајуће странке, док је „нова“ наставила с распродајом државе и наше будућности намећући је већ увелико слуђеном народу као морање. Последице такве приватизације су биле обрнуто пропорционалне и њиховим обећањима, и нашим надама, па је некада средње развијена индустријска земља буквално спала на просјачки штап, а вредност фабрика које су прешле у руке спретних предузетника најчешће се исказују кроз цену старог гвожђа и осталог отпада, умањену за хипотекарни кредит који је нови власник подигао у старој банци на умору и не питајући за услове, пре него што је нетрагом нестао.

Ову тврдњу није потребно илустровати примерима јер свака варош у Србији има барем једно такво предузеће, а међу њима је и задивљујући број негдашњих „покретача југословенске привреде“. Пада ми на памет неколико упечатљивих примера, али би њима (и Агенцијом за приватизацију) требало да се позабаве неке друге, мало важније и много строже службе, а не новине.

Успешност такве „приватизације“ може се измерити и сасвим егзактно, на пример падом БДП-а (бруто друштвеног производа), у метрима за које су нарасли редови пред шалтерима Националне службе за незапослене, новцем који се издваја из државног буџета како би се попунила провалија што зјапи између зараде радника и примања пензионера и осталих с једне, и њихових више него скромних потреба с друге стране.

На све то, чак и неки данашњи министри још користе ону израубовану флоскулу која одприлике гласи: „Само да приватизујемо још ово што нам је преостало, па смо на коњу“, иако је стара мудрост предака последице таквих идеја пророчански осликала чувеном изреком „Са коња на магарца“.

Нацији која је то прихватила здраво за готово преостаје једино да значајније прошири капацитете својих специјалних психијатријских клиника и народних кухиња. Јер, да држава, ипак, може да буде власник или сувласник, уз то и прилично успешан, доказују примери француских железница, немачке банке, чешких угљенокопа, неких канала италијанске и француске телевизије, или норвешке нафтне индустрије… и сијасет других, али мантра приватизације је вероватно јача! Још само да нам изгладнели људи изађу на улицу и почну да скандирају „Боље роб, него гроб“, распродаће се и ово мало што је претекло… „како би се удовољило њиховим оправданим захтевима“.

                                          Бравар је био бољи

          Па иако је тешко супротставити ставове државним економистима, као контрапункт јаловим обећањима могло би им се препоручити да мало боље извагају шта смо добили приближавањем Европи, а шта изгубили окрећући леђа пријатељима из такозваног Трећег света, односно из већ заборављеног Покрета несврстаних! Истина је да су то земље „у развоју“, али зар недавно објављен податак да је по стопи раста Индија трећа велесила света, или да је Република Ангола баш недавно забележила стопу привредног раста од, чак, 21 одсто, не указује у ком грму лежи зец?

Иако није препоручљиво, сасвим је умесно запитати се шта ћемо кад све распродамо, а привредна активност остане на истим гранама? Да ли нам прети „грчки сценарио“? Таман посла. Јер, њој ће, као пуноправној чланици, помоћи Европска унија! А, ко ће нама да се нађе у невољи? Одговор је толико једноставан да је у њега тешко поверовати: реч је о старим пријатељима, мада се многи питају где су били до сада?

Да смо у пословном, али и сваком другом смислу запоставили те наше пријатеље из „Трећег света“, може да посведочи и невероватан податак да је након „демократских промена“ затворено тридесетак амбасада по свету, а да их је највише било управо у несврстаним земљама Африке и Азије!

– А кад се једном затвори дипломатска мисија потребне су деценије да билатерални односи достигну стари ниво – каже Данило Милић, умировљени амбасадор СР Југославије и Републике Србије у неколико афричких земаља. –

Нажалост, када је на чело Министарства спољних послова постављен Горан Свилановић, показало се да он и нема искуства за тај деликатан посао, па је позатварао силне амбасаде. Верујем да га је тада понела идеја „раскидања са наслеђем титоизма“, мада је Броз у том погледу био прагматичан политичар па смо са многим пријатељским државама имали уговорене изузетно вредне послове. Када кажем пријатељске, мислим на оне из Покрета несврстаних, а највише их је било управо у Африци. Срећом, када се држава „повукла“, кад су затворене наше амбасаде, испоставило се да су њихову улогу са завидним успехом преузели способни и честити предузетници из Србије и расејања.

Амбасадор Милић сигурно не мисли на оне предузимљиве људе који су приватизовали (будзашто откупили) многе наше фабрике, најчешће уз помоћ партијских и других клановских веза, и упропастили их, већ на оне што су уз огромна одрицања и самоубилачки рад успели да створе нешто – „из ничега“.

У њиховом успешном наступу на домаћем и иностраном тржишту није била важна власничка структура већ квалитет, повољна цена и услови, као и с наше стране непромишљено одбачено пријатељство.

Примера за то је безброј, мада су некима остали непознати или, чешће, заборављени. Заборавило се да нам је Либијска Џамахирија у време ембарга продавала драгоцену нафту упола цене (о чему су више знали Драган Томић и Борка Вучић), а незнатно скупље и доцније, све до „арапског пролећа“, кад је свргнут и ликвидиран Моамер ел Гадафи, а Либија прекројена племенским ратовима и актуелним „верским шнајдерајем“ по мустри светских нафтних компанија.

                                                Европа или смрт

Наравно да нико нормалан не може бити против евроинтеграција, али ако се овако настави, шта ћемо унети у ту Европу осим образоване а јевтине радне снаге, добрих кафана, Драгачевског сабора и природних лепота? Ако је тако, а биће да јесте, начекаћемо се да нас приме.

Можда бисмо време пред нама могли да искористимо паметније, па да Србију сами, уз незнатну помоћ старих пријатеља, уздигнемо до таквог нивоа да нас Европа данас-сутра – љубазно замоли да јој се прикључимо, а ми да се нећкамо јер нам је добро и без ње.

Рекламација (Горан Дивац)

То није сулуда маштарија већ извесност, али се до ње не може са страниим инвеститорима који гледају да нас оробе, избију штету и осигурају висок профит за сопствену сламарицу, већ мудром, делотворном политиком и сопственим радом чак и у државним предузећима.

Да се одмах кренуло тим путем, не би се данас држава прегањала са превареним пензионерима, незадовољним просветарима или изгладнелим радницима „фирми у реструктурирању“, нити би се ико позивао на „добра стара времена“ и наводио их као пример.

Ваљда још није касно? Па пре него што сасвим распродамо Србију, да поново запослимо ону заборављену „трећу смену“… и можда тако останемо власници сопствене будућности.

……………….

Подели:

1
Поставите коментар

avatar
1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
slobodan Recent comment authors
  Subscribe  
новији старији
Notify of
slobodan
Гост
slobodan

Samo je dno pitanje, temeljno, prije bilo kakvih drugih: “…u tranziciji”– prema čemu, gdje, kuda?!?