Објавили истину па је брже-боље сакрили

Зна власт добро шта је амбасадор Кристофер Хил

 

  • “Вечерње новости” објавиле су текст под насловом “ДИПЛОМАТА КОЈИ (НИ)ЈЕ ВОЛЕО СРБИЈУ: Мржња према Србима под велом маслинове гранчице” у којем се отворено критикује амбасадор САД Кристофер Хил и критички се приказује његов лик и дело

Поменути текст је убрзо „нестао“ са портала тог листа, иако Гугл-претрага препознаје овај наслов. Наиме, када се кликне на наслов из резултата претраге линк води ка насловној страници Новости.

Текст у Новостима био је потписан као „Новости онлајн“. Сајт америчке телевизије на Балкану, Ен један, пренео је ту вест, коју у наставку преносимо интегрално.

„Имала је само годину дана када је, као ћерка дипломате Јозефа, у освит Другог светског рата стигла у Београд. Њени родитељи волели су Србе и покушавали да науче српски језик, али мала Марија Јана Корбелова није се довољно дуго задржала да и сама осети нешто према земљи која јој је пружила уточиште.

Судбина је њену породицу натерала да веома брзо спакује кофере и побегне у Америку, опет преко Србије, остављајући у њеном срцу (стопостотно) вечну захвалност што ју је баш та земља спасла од холокауста у коме је страдао велики део њене родбине у Чешкој. За то ће се, испоставило се, одужити касније.

Он је био деветогодишњи дечак када је, као син дипломате, 1961. уписао други разред интернационалне школе на Сењаку. „Миран, тих и прилично повучен“, рећи ће деценијама касније његова тадашња учитељица. Ни он се није задржао дуго. Животни пут одвео га је даље, преко океана.

Прилично различита судбина, зар не? Да ово двоје људи нису ни у наставку живота имали ништа заједничко, показује и то што се Марија Јана Корбелова с годинама трансформисала у државну секретарку САД Мадлен Олбрајт, а од повученог деветогодишњака време је створило садашњег америчког амбасадора Кристофера Хила.

Двоје људи којима је Србија у размаку од двадесетак година пружила гостопримство, срешће се, како би се додатно нагласиле њихове различитости, деценијама касније, када ће га Мадлен, као свог специјалног изасланика, послати на Косово, и када ће бити део њеног тима током преговора у Рамбујеу.

Прочуо се Хил и пре тога, као блиски сарадник Ричарда Холбрука у време пројектовања Дејтонског споразума. Наравно, показао се још тад као велики србофил.

– Ушли су Младић и Караџић, сваки са својим гегањем, и деловали су ми као прави српски сељаци: Младић низак и убица, Караџић висок и убица – баналност зла, како је то рекла Хана Арент поводом суђења нацисти Адолфу Ајнхману раних шездесетих. Холбрук их је поздравио врло уздржано, али јесте им пружио руку обојици. Касније ме је један новинар питао да ли се то десило, а ја сам рекао да нисам ништа видео – присећао се Хил у својим мемоарима једног састанка на Фрушкој гори, а што је својевремено пренео „Недељник“.

Велику љубав према Србији, која му је једно време била дом, шушка се, показала је Његова екселенција, када је, уочи акције „Олуја“, 1995. године на састанку с хрватским амбасадором у САД Миомиром Жужулом, Петром Шарчевићем и Синишом Петровићем, као и Холбруком и амбасадором Робертом Фрејзером, америчка страна навела да је задовољна успехом хрватске армије и специјалном операцијом етничког чишћења Срба из Западне Славоније, односно акцијом „Бљесак“. Прогнано је тада више од 15.000 Срба, стотине их је убијено, али важно је било да су Американци задовољни.

Нешто касније, док се Мадлен Олбрајт одуживала за гостопримство Србији, заговарајући бомбардовање земље и правдајући га као хуманитарну мисију, Хил је, у функцији њеног специјалног изасланика за Косово, поново друговао с Холбруком, о чијој улози у јужној српској покрајини речито говори фотографија „с чарапицама“ на којој седећи на поду, изувен, разговара са вођама ОВК у Јунику 1998. А речитије је још да је том сусрету Холбрука с припадницима ОВК кумовао баш Хил, који је тада, за свој споменар и сам обезбедио кадар на поменутој фотографији.

Какве је дипломатске савете у то доба давао албанским терористима, остало је непознато, али с обзиром на то шта се касније дешавало, нема сумње да се Америка и тада апсолутно залагала за мир и добробит српског живља.

Двоје америчких дипломата, како рекосмо, драматично различитих судбина, стигли су у међувремену и до Северне Кореје. Олбрајтова је 2000. године постала један од највиших западних дипломата који се сусрео с тамошњим комунистичким лидером Кимом Џонг Илом, за време званичне посете тој земљи. Кристофер Хил постао је један од последњих америчких дипломата који је лицем у лице разговарао са Севернокорејцима у време Бушовог мандата.

Јунак наше приче (лако вам је да погодите ко из овог двојца, јер ни по чему не личе једно на друго) на амбасадорско место у Ираку стигао је 2009. године. Истом оном Ираку за који је Олбрајтова годинама раније, бранећи санкције, на питање да ли је након свега вредела смрт пола милиона деце, изјавила: „Мислим да је ово врло тежак избор, али мислим да је био вредан цене.“

Шта је била Хилова мисија у Ираку, описала је својевремено у „Политику“ Ема Скај, виши сарадник у Институту Џексон Универзитета Јејл: „Генерал О. се пожалио да Хил није био у контакту са Ирачанима или с другима у дипломатској заједници – чинило се да је његов једини фокус био праћење активности америчке војске. Било је застрашујуће како је човек могао тако да отрује место.“

По завршетку свог (успешног?) мандата у Ираку, Хил је, бар се тако чинило, завршио своју дипломатску каријеру. Септембра 2010. године је (судбина тако зна да се поигра) постао декан Школе за међународне студије Јозеф Корвел. Да, реч је о Јозефу с почетка текста, односно о школи која носи име по оцу Мадлен Олбрајт.

А онда су двоје дипломата обишли пун круг. Некадашња Марија Јана Корбелова умрла је 23. марта 2022, дан уочи годишњице бомбардовања Србије које је тако жустро заговарала. Свега осам дана касније Хил је предао своје акредитиве председнику исте те Србије Александру Вучићу и сместио се у Београду.

Непријатељ број један мађарског председника Виктора Орбана, по писању медија, јесте амерички амбасадор Давид Пресман, отворени хомосексуалац који је у Будимпешту, где је на снази закон о забрани ширења ЛГБТ пропаганде, стигао с партнером и двоје деце. Исто тако, председник Републике Српске Милорад Додик ових дана прекида сарадњу са америчким амбасадором Мајклом Марфијем поручујући да су превршили сваку меру. И један и други својеврстан су „прст у око“ Америке за две земље, и два државника. Завиде сигурно Србији пошто она с Хилом нема таквих проблема. Јер стигло је његово време да коначно покаже захвалност – и то обилато користи, овога пута не стојећи у сенци своје шефице, неки би можда рекли и инспирације – Мадлен. Откако је стигао у Београд, Његова екселенција ради и шта треба и шта не треба, само да домаћим властима олакша живот.

Секирљив неки човек, испоставило се. Данима брине због тога каква ће бити судбина Србије и све би дао да може да тежак терет одлучивања скине с плећа земље која му је понудила гостопримство.

– Моје мишљење је да Русија не помаже Србији, ни на који начин. Нису урадили ништа да помогну око решавања питања Косова, нису учинили готово ништа како би економски помогли, чак и за њихову енергетску подршку Србија мора да плати – говорио је Хил саветујући да је једини прави пут за државу, пут у Европску унију.

Колико се амерички амбасадор ангажовао да доведе у ред стање у земљи домаћину, можда најбоље показује то што се, пре неколико дана, састао са смењеним тужитељкама Бојаном Савовић и Јасмином Пауновић. Да није био накрај срца, видео би министар спољних послова Ивица Дачић, у овом Хиловом поступку, жељу да помогне и да дотера у ред и српско правосуђе. Можда чак и да га преуреди да буде налик америчком, које је до те мере савршено да је на пример, научник из области неурологије са чувеног „Јејла“ Б. Џ. Кејси утврдио да „штети менталном развоју тинејџера“.

– Знам да великим силама изгледа да све могу, али замислите како би то изгледало када би у нашој амбасади у САД Марко Ђурић примио неког америчког тужиоца или судију – рекао је на чуђење Американаца Дачић.

И мало му је и то било, па је не уважавајући Хилов алтруизам, навео да сви „страни представници морају да поштују основне принципе Бечке конвенције да немају право да се мешају у унутрашње ствари земаља у којима су акредитовани“. Чујте! Да се не мешају у унутрашње ствари? Па која би онда била функција америчких амбасадора?

Интернет-свезналица „Википедија“ и на то има одговор; сврха амбасадора је, пише: заштита грађана (сународника у земљи домаћину), затим подршка просперитету и коначно – рад на јачању мира. Ово последње Хил, чини се, ради најбоље. Дошавши у Београд нагласио је да нам стиже „неоптерећен прошлошћу“, а онда се показало и шта то значи. Хилу је, изгледа, циљ да Србија заборави на историју.

У свом настојању да живимо у миру, љубави и слози, вероватно као каква комуна под утицајем САД, Хил нас у последње време саветује да се препустимо зену. Сећање Србије на 78 дана страхоте НАТО агресије Његова екселенција упоредила је с „малом свађом међу пријатељима“.

– То је као када причате са неким пријатељем и он се стално враћа на неку свађу која се догодила давно. Тако је у животу држава. Морате да гледате унапред, али је исто време неучтиво рећи то и свом пријатељу и групи људи. Нисам ту да говорим: ’Заборавите на то’. Ако није заборављено, онда вероватно постоји разлог – сликовито је описао амерички дипломата изазивајући бес свих који се сећају бомбардовања 1999. године.

И на минулу годишњицу НАТО напада Хил није сматрао да је потребно извињење, нити кајање. Јер, као што рече, није оптерећен прошлошћу, а ни Србе, вероватно, не би требало да оптерећује тих 78 дана који су, како рече, „неуспех дипломатије“. „Посветио сам живот дипломатији – проналажењу дипломатских решења за наизглед нерешиве проблеме. Током своје дипломатске каријере научио сам да дипломатија понекад доживи неуспех. Када се то догоди, последице могу бити трагичне. Желим да упутим искрено саучешће породицама погинулих у ратовима деведесетих, укључујући и погинуле у НАТО бомбардовању“, поручио је Хил у писаној изјави медијима.

Амерички амбасадор своју посвећеност добробити Србије неуморно промовише и заговарањем француско-немачког плана за Косово. Будући да америчка политика није позната као експанзионистичка, многе је зачудило када је, подржавајући тзв. европски план, рекао да „САД имају дугорочне интересе на континенту и у овом региону“. „Ја 20 година нисам био овде, али био сам на другим местима, између осталих и у Северној Кореји. Тако да, ако сте разочарани стањем у Србији, погледајте Северну Кореју, па ћете видети да стање на Балкану није тако лоше“, саветује он својим домаћинима.
Наравно, не допада се сваком овај Хилов приступ. Амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко не мирише изјаве америчког амбасадора у Београду, и истиче да форсирање француско-немачког плана за Косово и Метохију открива жељу Вашингтона да „буде главни у покрајини“, а да Хилово помињање Северне Кореје представља претњу Београду.

И није он једини који кочи Хилове покушаје да „поправи“ Србију. Рецимо, ако Његова екселенција каже „Србија мора прогутати горку пилулу и увести санкције Русији“, многи скоче и добронамерног српског госта матирају узвикујући да се грубо меша у унутрашње уређење Србије и покушава да промени неутралност за коју се држава определила. Или пак, попут српског дипломате и представника Србије у УН Бранка Бранковића, кажу да „Хил као да је прогутао неку дискету и стално понавља исто – Србија у НАТО, Србија мора на Запад, међусобно признавање са Косовом“.

Али то што Хил решава питање Косова и Метохије, шета на Европрајду, гости тужитељке и подржава пројекте „Рио Тинта“ у Србији – није све. У време формирања владе нашао је за сходно и да српском председнику Александру Вучићу поручи какву владу Америка очекује. Природно: прозападну. Вучић, мудро на то одговара: „Америка је велика сила, важно је да покажемо поштовање према тој земљи, али још је важније да се руководимо својим интересима.“

Милорад Додик, међутим, за сличне поступке америчког представника у БиХ, има знатно мање живаца. Босна и Херцеговина је, како он каже, прихватила агреман америчког амбасадора у најбољој вери да ће се он бавити својим, „а не послом легално бираних политичара у БиХ“.

И тако, док Хил негује наслеђе своје некадашње мецене Мадлен Олбрајт, а с колегом у БиХ Мајклом Марфијем у очима просечних житеља двеју земаља све више личи на рекламу за маргарин који се у „све меша“, Додик једном реченицом сублимира све што би требало знати о америчкој дипломатији. „Америка је најсрећнија земља на свету јер нема америчког амбасадора“, поручује председик Републике Српске“.

Извор: Ен један

5 2 votes
Article Rating

Related posts

Костићу покај се или дај оставку

Prenosimo

„Украјински Мосад“ је спреман да убија Русе широм света

Prenosimo

Рио Тинто у Аустралији дигао у ваздух непроцењиву културну баштину стару 460 векова

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x