Балкан и суседи Србије, Друштво, Политика, Религија, Слободе, Србија

Обновитељ православног хришћанства у  обезбоженој „секуларној” Црној Гори

Поводом смрти Митрополита црногорско-приморског Амфилохија

  • Као обновитељ православља и вере у Бога он је био управо онаква црквена природа и личност какава је одговарала и духу времена и духу поднебља. Оспораван и критикован, нападан због својих изјава у јавности, често је умео да благосиља али и да анатемише понашање појединих политичара и скупина
  • Амфилохије Радовић је јасно доказао својим животом да је био нека врста црногорског Мојсија
  • Његовом заслугом, Црна Гора је од потенцијалне базе антисрпства, утемељене у кроатофилном милогорству, данас поново постала српска и православна тврђава на Јадрану.
  • И када се чинило да је све против њега дошло је до космичке борбе где је српски народ устао у одбрану својих светиња, стао уз свог духовног оца и јасно послао поруку да „не да светиње“.
  • Потребно је измирити завађену браћу и окончати вековни сукоб који постоји између: зеленаша и бјелаша, клубаша и праваша, владика и гувернадура, четника и партизана…
  • Да ли ће Црногорци бити способни да се изборе за демократску Црну Гору, помирену са самом собом и својом црквом?

Пише: Бојан Драшковић, историчар

Блаженопочивши митрополит Црногорско-приморски, Господин Амфилохије Радовић, био је она врста духовног пастира српског народа у Црној Гори, какви су се и пре рађали на том каменом тлу, и у том смислу његова харизматична личност, пре је представљала наставак духовног континуитета и већ утемељене традиције него некакав изузетак.

У себи је поред изузетног образовања и речитости – карактеристичне за виолентне Динарце, поседовао и известан политички дар, какав су пре њега имали његови земљаци и претходници на цетињској катедри попут: Гаврила Дожића, Јоаникија Липовца, Митрофана Бана, Петра Другог Петровића Његоша и Светог Петра Цетињског, али и Василија и Данила Петровића, и низа других високих црквених великодостојника из плејаде његових славних претходника који су у исто време поред духовне улоге у свом времену играли и знатну политичку улогу и поседовали значајан политички утицај.

Призивање грађана Црне Горе Господу

Та чаша није мимоишла ни Амфилохија Радовића, којем је Господ дао један од најтежих задатака који је он с великим успехом извршио – обнове православног хришћанства у обезбоженој „секуларној” Црној Гори, где се устоличио титоизам и идолопоклонство у једном фараонском облику какав је на најбољи начин симболизовао (и симболизује) Његошев маузолеј на Ловћену, подигнут наместо срушене капеле седамдесетих година по нацрту прослављеног хрватског вајара Ивана Мештровића, више налик на некакав пагански темпл него на храм и место починка високог црквеног првосвештеника.

Амфилохије предводи литије у Црној Гори

У тој мери, за разлику од својих претходника чини се да је животна мисија митрополита Амфилохија била куд и камо тежа, а самим тим и већа од његових славних претходника, јер су они, поред свих искушења, ратова и гладних година који су стално пратили Црну Гору, у духовном смислу били у благој предности над њим. Они су поред себе имали национално свестан народ који је и поред све формалне необразованости познавао себе и своје духовно биће, док је Амфилохије морао то праотачко знање код својих сународника да поново враћа, а самим тим и њих да призива Господу од кога су отпали и коме су деценијама раније окренули леђа.

Амфилохијев долазак на катедру Светог Петра Цетињског, митрополита Црногорско-приморског и егзарха пећког, с места епископа банатског 1990, на неки начин већ је био најављен, повратком земних остатака краљевског пара Петровића Његоша из Сан Рема у новембру 1989. године, када је ова изузетна монархистичка манифестација на Цетињу најавила знатно повољнију климу за обнову православља у Црној Гори, што је у великој мери омогућило Амфилохију, духовном ученику Јустина Поповића и самом Црногорцу из Мораче, да током ратних деведесетих година снажно развије своју црквену мисију на обнови православља.

За живота Амфилохије је постао симбол православне вере и љубави грађана Црне Горе према Богу

У том смислу, као обновитељ он је био управо онаква црквена природа и личност какава је одговарала и духу времена и духу поднебља. Оспораван и критикован, нападан због својих изјава у јавности, често је умео да благосиља али и да анатемише понашање појединих политичара и скупина, а као неко коме се веровало и чија се реч слушала, не мали број пута био је посебно на мети у атеистичком духу однегованих медија.

Постао је истински глас свог народа, његов духовни пастир

Али баш такав какав је био, с видним људским особинама, ког су понекад знале да понесу емоције и да се у неким моментима покаже привидно нетактичан, Амфилохије Радовић је успевао у ономе у чему други нису могли да постане истински глас свога народа. Само такав народни човек могао је бити истински вођ народни и његов духовни пастир и могао је свој народ из фараонизираног атеистичког Египта Црне Горе, да кроз голготу Синајске пустиње изведе и своје Христово стадо поведе у обећану земљу. Само што та земља, у његовом случају, није била на неком другом месту него је то била иста земља, само знатно промењена и помирена са самом собом и њеном духовном традицијом.

Има је снагу распетог Исуса Христа

Тако је Амфилохије Радовић, својим животом а још више својим последњим данима и својим овоземаљским упокојењем, јасно доказао да је био нека врста црногорског Мојсија. Истински духовни пастир, човек који успео да себи призове велики број верника, обнови преко шестотина запустелих храмова и Црну Гору поново врати у оквире православне екумене, а самим тим и у оквире светосавља и српства из које су је изгнали и отерали. Управо његовом заслугом, Црна Гора је од потенцијалне базе антисрпства, утемељене у кроатофилном милогорству, данас поново постала српска и православна тврђава на Јадрану.

Неко ће рећи да је најтежи део превазиђен, али битка коју је Амфилохије водио још није завршена и његов наследник, ма ко био, суочиће се с доста искушења и имаће муке да доврши Амфилохијево дело, али и обавезу као и помоћ несумњивог духовног ауторитета свог претходника који је успео да кроз непрегледну шуму безбожиштва прокрчи широк и стабилан пут. И када се чинило да су се против њега и његовог рада све силе ујединиле у намери да српској цркви у Црној Гори отму имовину и да је врате у ранохришћанско стање катакомби у каквом је таворила под комунизмом, дошло је до космичке борбе где је српски народ устао у одбрану својих светиња, стао уз свог духовног оца и јасно послао поруку да „не да светиње“.

Амфилохијева магична привлачност окупљала је хиљаде људи

Та порука чула се и данас из Подгорице, са сахране блаженопочившег митрополита која је представљала манифестацију српства у Црној Гори и обнову Црне Горе каква је била у периоду династије Петровић Његош. Тако је уз велику помоћ и заслужени ауторитет Амфилохија Радовића Црна Гора поново постала један од светионика српства и земља на правом путу да се поново назове српском државом, а за то ће бити потребан велики рад и велика битка; како би се поново у Црну Гору повратила ћирилица, Његош, Вук, Десанка, и плејада српских писаца избачених из црногорских читанки и школског програма. Потребно је измирити завађену браћу и окончати вековни сукоб који постоји између: зеленаша и бјелаша, клубаша и праваша, владика и гувернадура, четника и партизана…

Уједнити подељено биће црногорског народа

Подељено биће црногорског народа ваљало би поново ујединити и објединити у једну целину, а за то је потребна много већа мудрост него пословично велика сујета црногорских вођа и политичара. Сада им се пружа прилика, прва у историји Црне Горе да добију истински демократски поредак и да влада Црне Горе буде подређена парламенту, што је колико до јуче био недостижан сан, него су властодршци како се коме прохте пре само неколико месеци са жандармима упадали у Скупштину и хапсили посланике, ако им се њихово јавно мишњење није допадало. То је велики корак и велики изазов за Црну Гору и Црногорце, да од демократије козачких скупштина дођу до озбиљног парламентаризма.

Достојанствен опроштај од великог митрополита и духовника Српске православне цркве

Сахрана митрополита Амфилохија, уједно је носила и сву симболику нове-старе Црне Горе, која треба да егзистира у новом времену и да буде утемељена на својим истинским традицијама и вредностима. Да ли ће Црногорци бити способни да се изборе за демократску Црну Гору, помирену са самом собом и својом црквом, друго је питање. Али, остаје упозорење владике Рада, да је живот борба непрестана и да права битка за обнову демократске и декриминогенизоване Црне Горе тек предстоји.

А што се тиче блаженопочившег духовног пастира Црне Горе и Брда Господина Амфилохија за њега и његов благословени живот и рад такође важи она Његошева мисао: благо оном ко довијека живи имао се рашта и родити.

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments