(Не)пријатељство од којег је зависила и зависи судбина Европе

Пре годину дана: Немачки канцелар Олаф Шолц присуствује церемонији полагања венца на Гроб незнаног војника поред Кремaљског зида у Москви, 15. фебруара 2022.

Тешко нарушени Немачко-Руски односи

  • Канцелар Олаф Шолц направио је највећи заокрет у немачкој спољној политици. Присуствујемо краху дугог, обострано корисног, партнерства. Кида се савезништво и пријатељство које је, и у добру и у злу, заиста за Европу било судбоносно.
  • Нико, наиме, није направио толики заокрет у односу на политику с којом је програмски и заветно улазио у изборну арену као Олаф Шолц. И исто тако радикално у односу према рату у Украјини.
  • Пут без повратка? У Немачкој постоји изрека: „Кад кажете ‘А’ мораћете да кажете и ‘Б’“. Од Шолца се сада, под баражним медијским и политичким притиском, тражи да шаље авионе, ратне лађе и подморнице.
  • Аналена Бербок констатује: у рату смо с Русијом. Изјава која је ужаснула многе њене земљаке. Не само оне који се још сећају Другог светског рата. И, на крају, немачке катастрофе.
  • Један посланик опозиционе Алтернативе за Немачку, током расправе у Бундестагу: „Једном смо послали наше тенкове на Русију па смо дочекали руске тенкове у Берлину…“
  • Путин је на Минхенској Конференцији одржао говор и упозорио Запад на грешке које чини у контакту са партнерима, јер се понаша надмено, наређује, нема дијалога, спроводи „готово неограничену употребу силе, војне силе, у међународним односима, силе која гура свет у понор трајних сукоба“
  • На свој уобичајено „незаинтересован начин“, Запад је багателисао Путинова упозорења изражавајући само забринутост и негодовање због „борбеног тона“ његовог говора који, ето, не доприноси „цивилизованим односима Истока и Запада“. И наставио, бахатошћу победника Хладног рата, са „понижавањем Русије“ (Роберт Гејтс, бивши министар одбране САД).

Пише:  Мирослав Стојановић, спољнополитички коментатор

Срља ли Немачка у директан рат са Русијом? Ратоборна шефица немачке дипломатије Аналена Бербок констатује: у рату смо с Русијом. Изјава која је ужаснула многе њене земљаке. Не само оне који се још сећају Другог светског рата. Да ли се и пред нашим очима и у овом трену срља у рат глобалних размера, иако и овај украјински већ испоставља планетарни „рачун“ и несагледиве последице? Да ли садашњи лидери, као њихови претходници уочи Првог светског рата, сомнабулно „месечаре“, не примећујући да незаустављиво клизе у понор? Како се уопште до овога дошло? Jедно је сигурно: било је прилика да се избегне садашња, не само политички него и буквално, експлозивна ситуација.

Окончава се време пријатељских односа између Немаца и Руса. Од којих је, умногоме, зависила политичка боја неба над Европом. И, бар у два случаја – два светска рата – на драматичан и драстичан начин њена судбина.

Неочекивано добрих односа у време (великог) Вилија Бранта, човека који је, као канцелар Западне Немачке, умео и успевао да у невремену Хладног рата гради мостове над претећим амбисима. Његова чувена „источна политика“, која ће га, на крају, овенчати Нобелом за мир, почела је управо „Московским споразумом“. Уз потпис Леонида Брежњева.

Веома добрих у време (дуге, шеснаест година) владавине Хелмута Кола. У време кад су Немци, поводом и током званичне посете последњег лидера Совјетског Савеза Михаила Горбачова доживљавали „горбазам“, у ваздуху се осећало да с овим Русом стиже (неочекивани) дар с неба: у његовим рукама нашли су се кључеви њиховог поновног уједињења.

Осећај за историјско

Наслутио је то и сам Кол, с непогрешивим „осећајем за историјско“ (историчар, иначе, по образовању). Догодило се то у часу кад су Кол и Горбачов, после интимне вечере, на ливади испред канцеларовог бунгалова над Рајном започели дуг, исповедан поноћни разговор ван (спутавајућег) протокола, само уз преводиоце. Заветно решени да управо њих двојица, припадници генерације која није била стасала за рат и погибије у светком рату, учине нешто (заиста) „историјско“.

Ту је почела обмана Русије око продора НАТО на Исток.- Хелмут Кол, Михаил Горбачов и Ханс-Дитрих Геншер у башти Горбачовљевог пансиона у Архизу, Русија, 15. јула 1990.

Прозор је почео да се отвара. После узвратне посете Москви, и излета, неформалног, у Горбачовљев завичај, Кол и Геншер (шеф дипломатије), отворили су у авиону, на повратку у Бон, шампањац. Шеф западнонемачке владе већ је себе могао да види у Бизмарковом „формату“: као „канцелара ујединитеља.“

Борис Јељцин био је више „весела епизода“, повремено потпомагана вотком (свет је обишла фотографија његовог „дириговања“ градским оркестром на берлинском тргу), али 1999. године, за тадашњу немачку власт, корисна: црвено-зеленој, дотад пацифистичкој коалицији социјалдемократа и еколога, без „увлачења Руса (Јељцина) у чамац“ било је тешко да учешћем у НАТО агресији против Савезне Републике Југославије земљу уведу у рат, први пут после (катастрофалног) Другог светског рата.

Немачки тенк Тигар из Другог светског рата који скоро да није имао мане, али Руси су је ипак нашли
Говор језиком Гетеа и Хајнеа

С Владимиром Путином наступиле су дуге године, више од две деценије, веома интензивне сарадње. Веома продуктивне. Обострано корисне. За Немце, можда, ипак мало корисније: конкурентност најснажније привреде Старог континента и просперитет земље почивали су превасходно на сигурним и јефтиним руским енергентима. И поузданим партнерством с Путином: златно доба у немачко-руским односима. 

Путин је добро познавао Немце. Посебно оне с источне стране. Годинама је у (некадашњој) Немачкој Демократској Републици (ДДР) „резидирао“ као обавештајац КГБ-а, све до (драматичног) пада Берлинског зида. Познавао је њихов карактер и – језик. Током директног обраћања посланицима Бундестага прекидан је дуготрајним и бучним аплаузима. Не само због онога што је рекао, него и како је то изговорио: говорио је, приметили су медији, „језиком Гетеа и Хајнеа.“

Запад се није надао да ће Јељцина заменити тако одлучан, храбар и мудар државник какав је Путин који брани националне интересе Русије

Између немачког канцелара и руског председника успостављен је однос који је увелико надилазио државничке оквире. Неуобичајено присно, лично и породично пријатељство. Медији су засипани фотографијама и сценама које су то сведочиле: заједничко слављење рођендана и романтичне вожње санкама кроз брезове шуме засусте снегом чувене руске зиме.

Кад је Европа покушала да буде суверена

Идила је била потврда и израз сагласја у стратешким интересима две земље. Не само енергетским: тада је договорена изградња северних токова дном Балтичког мора, како би се избегле, из разних разлога, несигурне континенталне трасе. Посебно она украјинска. Уз жесток отпор са свих страна: Американаца, Пољака, балтичких земаља…

Било је то време када је Европа покушавала да се понаша и држи колико-толико, али уочљиво суверенистички: немачки канцелар Герхард Шредер и француски председник Жак Ширак демонстративно су одбили да се сврстају под ратни барјак Џорџа Буша (Млађег) у његовом (суманутом) походу на Ирак.

Жак Ширак, Владимир Путин и Герхард Шредер, у Сочију 31. августа 2004. – И тада су трајале обмане САФ према Русији, али Путин је то брзо увидео

Ситуација коју је сада немогуће замислити, кад Европа бива „ све патуљастија“ у „вазалском односу“ према САД (како је Гинтер Ферхојген, некада један од најутицајнијих првака Социјалдемократске партије, недавно рекао, у интервјуу „Велтвохе“, што су они који прате овај портал, могли да исцрпније прочитају) . У оно време успостављен је  стратешки значајан тројни антиратни савез, с наглашено критичким односом према Вашинтону и политици Беле куће: Ширак-Шредер-Путин.

Ширак је, на том „таласу“, одликовао највећим француским признањем руског председника. Садашњи француски председник Емануеал Макрон намерава да му га сада, у „новим околностима“ одузме.

Поверење и разочарење

Ангела Меркел је наставила да корача „руском стазом“ трагом њеног претходника Шредера. Без наглашених емоција и присности: прорачунато, прагматично и упорно. Бранила је храбро и несустало, до последњег дана њене дуге владавине (шеснаест година, као и њен велики протеже, Кол) довршење „Северног тока 2“, над којим су се све време надносиле претње санкцијама и диверзијама. Оне су се, после њеног силаска с канцеларског трона, заиста и догодиле: гасовод је, дубоко под морем, озбиљно хаварисан на три места…

Владимир Путин и Ангела Меркел у Москви, 20. августа 2021. Путин је добио последњи отрежњујући шамар од Ангеле Меркел када је свима саопштила да се Запад  годинама поигравао са Русијом и да су Мински споразуми били само представа (фарса) за још увек наивне Русе

Наглашено обазрив (пређашње искуство обавештајца) Путин је, сведоче то и с немачке и с руске стране, имао велико (не постоји неограничено) и дуго опстојано поверење у Меркелову. Разочарење је стигло, признао је, тек после њене изјаве да је „фингирала“ преговоре у Минску како би „купила време“ потребно Украјини да се наоружа и ојача.

Шолцов радикалан заокрет

Оне „нове околности“ које нагоне Макрона да скида орден с Путинових груди, терају и канцелара Олафа Шолца да направи највећи заокрет у немачкој спољној политици. Присуствујемо краху дугог, обострано корисног, партнерства. Кида се савезништво и пријатељство које је, и у добру и у злу, заиста за Европу било судбоносно.

Неповратно? Прејака реч. Нема ничег, ни у односима међу државама и народима, коначног. Једно је, међутим, сигурно: протећи ће много воде Рајном и Волгом док се поново не разведри небо над Берлином и Москвом. Ако се, у међувремену, свет не суочи с катастрофом у коју готово незаустављиво и сулудо срља. У чему, макар то изгледало и невољно, учествује и садашња власт у Берлину. Нико, наиме, није направио толики заокрет у односу на политику с којом програмски и заветно улазио у изборну арену као Олаф Шолц. И исто тако радикално у односу према рату у Украјини.

Владимир Путин и Олаф Шолц у Кремљу, 15. фебруара 2022., када је било јасно да почиње сурови рат, али Запад је обмањивао Русију до последњег часа

Као социјалдемократски кандидат за канцелара Шолц је, у ситуацији када му готово нико није давао шансе на успех, доста гласова добио најављујући „нову источну политику“. Трагом оне чувене, Брантове, која је утиснута у ДНК Социјалдемократске партије: у средишту његове нове политике требало је да буде још конструктивнији и плодоноснији однос с Москвом. Ништа од тога.

Шолц је наглашено уздржано и споро, кад је реч о заиста трагичној Украјини, улазио у ратну лаву. Да подсетим: његова влада је, на почетку, (по)нудила пет хиљада шлемова и пољску болницу. Потом је, подижући лествицу и убрзано бришући сопствене „црвене линије“, преко хаубица и оклопних возила, стигла, за сада, до „леопарда“.

Пут без повратка? У Немачкој постоји изрека: „Кад кажете ‘А’ мораћете да кажете и ‘Б’“. Од Шолца се сада, под баражним медијским и политичким притиском, тражи да шаље авионе, ратне лађе и подморнице. 

Ратоборна Аналена Бербокова

Срља ли тако Немачка у директан рат са Русијом? Ратоборна шефица немачке дипломатије, зелена (не само партијском бојом него и искуством) Аналена Бербок констатује: у рату смо с Русијом. Изјава која је ужаснула многе њене земљаке. Не само оне који се још сећају Другог светског рата. И, на крају, немачке катастрофе.

Аналена Бербок, показала се недораслом за функцију на којој се налази и чини велику штету својим поступцима и Немачкој и односима са Русијом ( на састанку са  јастребом НАТО пакта Јенсом  Столтенбергом)

Иако се правдала да јој се та констатација „омакла“, слање „леопарда“ би могло да потврди оно што је Бербокова изворно обелоданила, и како су то, уосталом, у Москви разумели. Приликом обележавања осамдесете годишњице чувене и страшне Стаљиградске битке, руски председник је рекао: „Немачки тенкови с црним крстом поново иду на Русију.“ Уз опаску: „Имаћемо чиме, и имамо, да их дочекамо.“

На то је опомињујуће упозоравао и један посланик опозиционе Алтернативе за Немачку, током расправе у Бундестагу: „Једном смо послали наше тенкове на Русију па смо дочекали руске тенкове у Берлину…“ У сваком случају, слање „леопарда“ Украјини утишало је противнике рата, а њих је било и у самој Русији: васкрсла је прича да се Русија, опет, налази у „отаџбинском рату“, попут оног од 1941. до 1945.

Немачки тенк Леопард који треба да стигне у Украјину да би по речима Немачке и НАТО лидера “обезбедио мир”!
Месечаре ли (и) садашњи лидери?

Да ли се и пред нашим очима и у овом трену срља у рат глобалних размера, иако и овај украјински већ испоставља планетарни „рачун“ и несагледиве последице? Да ли садашњи лидери, као њихови претходници уочи Првог светског рата, сомнабулно „месечаре“, не примећујући да незаустављиво клизе у понор?

На то питање ће можда у следећем веку моћи да одговори неки будући историчар Кристофер Кларк (аутор писац књиге „Месечари: како је Европа ушла у рат 1914“, преведене и објављене и код нас), ако га, под претњама нуклеарне апокалипсе, доживи.

.Лидери ЕУ заједно са председником Украјине Володимиром Зеленским уочи специјалног састанка Европског савета у Бриселу, 9. фебруара 2023.

Како се уопште до овога дошло? Без посебне видовитости, једно је сигурно: било је прилика да се избегне садашња, не само политички него и буквално, експлозивна ситуација. И да дипломатија, као у случају такође веома опасне Кубанске кризе у „режији“ Џона Кенедија и Никите Хрушчова, буде бржа од ракета. Да се, на фаталан начин, не помешају (игнорисани) узроци и (драстично видљиве) последице.

Багателисање Путинових упозорења 

Јадна од тих критичних тачака која ових дана медијски васкрсава поводом одржавања Минхенске конференције о безбедности, традиционалног (од 1962. године) и глобално  важног скупа светских лидера, војних експерата, дипломата, лобиста и новинара (у почетку само представници НАТО држава, од деведесетих с Русијом, Кином, Јапаном, Индијом…), јесте сада већ чувени говор Владимира Путина на тој звучној трибини 2007. године.

Реч је о говору чија су реска упозорења „шокирала Запад“: Русија, упозорио је тада Путин, губи стрпљење кад је реч о ширењу НАТО-а на исток. И да је том стрпљењу „дошао крај“. Обрушио се руски председник на појам „једнополарности“ и амерички интервенционизам. Оспорио је и жестоко напао модел по којем у међународним односима постоји „један центар ауторитета, један центар силе, један центар одлучивања. Свет у којем постоји (само) један господар, један суверен“.

Линк чувеног Путиновог говора у Минхену 2007.  https://youtu.be/hQ58Yv6kP44

Сведоци смо, упозорио је тада Путин, одбацујући модел америчког интервенционизма, „готово неограничене употребе силе, војне силе, у међународним односима, силе која гура свет у понор трајних сукоба“, стварајући, „што је „веома опасно, ситуацију у којој се нико не осећа безбедно“.

Све у име постизања мира у Украјини! – И Амерички тенк “Абрамс М1А2” спреман за испоруку Украјини

На свој уобичајено „незаинтересован начин“, Запад је багателисао Путинова упозорења изражавајући само забринутост и негодовање због „борбеног тона“ његовог говора који, ето, не доприноси „цивилизованим односима Истока и Запада“. И наставио, бахатошћу победника Хладног рата, са „понижавањем Русије“ (Роберт Гејтс, бивши министар одбране САД).

Та пословична и традиционална „незаинтересованост“ Запада за безбедносне интересе и страхове Русије поновила се, као увод у украјински рат, с трагедијом украјинског народа: Вашингтон је багателисао захтеве Москве упућене Белој кући и НАТО алијанси у којима су тражене (писане и обавезујуће) безбедносне гаранције да се алијанса неће офанзивно (још више) примицати руским границама. И да ће Украјини бити допуштено да буде неутрална – кључна „ставка“ која је, без аминовања руског напада на ову земљу, украјински народ највероватније могла поштедети трагедије с којом се суочава…

Линк

https://oko.rts.rs/svet/5083778/neprijateljstvo-od-kojeg-je-zavisila-i-zavisi-sudbina-evrope-nemacke-istocne-politike.html

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Већ сада се праве врло ефикасне натријум-јонске батерије које су поузданије од литијумских

Prenosimo

Србији прети тешка дужничка криза

Prenosimo

ЕУ је лаж – Србија треба да бира између слободе и ропства

Славко
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Д. М. Т.
Д. М. Т.
1 година раније

Е, па, мутни, лажљиви, простачки “западњаци”, нема више пијааног Јељцина, нема шашавог Горбчова, испречио се Путин и вашаа покаврењачка игра стигла је до краја. Повуците се, ако још иам мало људскоссти и ачасти у вама, напустите битку коју никада добити против Путина нећете, он еје челик у сваком поглду, он ј за вас Тенк (с великим Т), он ће својим пошетним односом према свиама спржити ваашее гвоздене шкољке. Севе ће вас стопити ако анаставите ад Зелеенског гуарте у изгибију с брааћом: Еуси и Укарајинци су ен само браћа, они су еједно исто, а ви стее их гурнули у изгибију, понаашате… Учитај још »

1
0
Would love your thoughts, please comment.x