НАТО и наметање наратива

Аутошовинизам: англосаксонски малигни утицај

  • Тешко ће ићи и с веровањем да НАТО под својим чизмама носи срећу и слободу. Истина је одвећ очевидна
  • Аутошовинизам је само форма једне базичне суштине, малигног америчког неоколонијализма

Пише: Славко Живанов

Годишњице англосаксонског бомбардовања Србије из године у годину продубљују јаз између непомирљивих погледа на овај злочин. Како минуле године све јасније оцртавају контуре (не)дела, тако су виновници, злочинци и њихове слуге све нервознији и агресивнији. Не одустају од убеђивања како је „Ђура спреман да нам опрости што нас је тукао“, али и да грчевито истакну окупаторске циљеве бомбардовања (заједничко саопштење амбасадора Квинте). Речју, најбољи пут за Србију [по њиховом добронамерном мишљењу] јесте прихватање Охридског споразума и што тешња сарадња са НАТО. Но, како ови Данајци знају да изношење истине није лако, а још мање популарно, истинске узроке бомбардовања крију као змија ноге, изводећи ефективнији лупинг. Тврде да је за бомбардовање крив искључиво Милошевић који, гле случајности, такође није прихватао отцепљење Косова и Метохије и НАТО окупацију. У одбрану те бизарно површне тезе англосаксонци су упрегли све ресурсе укључив аутошовинисте.

Једна, такође бизарна појава у суседној држави, накадашњој Ендехазији, већ годинама се намеће као бранилац српских интереса. Реч је о Српском народном вијећу знаменитог Милорада Пуповца којем овај човек председникује већ 27 година. Отприлике је исто толико вођ Самосталне демократске српске странке преко које успешно учествује у тамошњој извршној власти.

Факат да артикулација било какве нехрватске, а особито српске националне политике у негдашњој Ендехазији није лак посао, Пуповца априори позиционира између чекића и наковња. Његов политички положај, онакав каквом је сам кумовао, по природи ствари изазива нападе с обе стране. С хрватске јер се легитимише као српски, а са српске јер су, најблаже речено, учинци испод задовољавајућег минимума. Његов, по много чему, специфични (национални) полички ангажман прати контроверза и фелер. Покушавајући да артикулише националну, чак и мањинску политику, увео је политичку поделу на урбане Србе и оне који то нису. Из тога је произлазило да неким урбаним Србима могу бити ближи урбани Хрвати, него рурални Срби, што, разуме се, не би било проблематично у рецимо либералној, чак и конзервативној странци, али у националним покретима и исто таквим партијама ово носи (благо речено) неуравнотеженост или неискреност.

Свеједно, Пуповчев политички ангажман био би много магловитији да се ограничио на некадашњу Ендехазију, и сходно томе заклонио се регионалном проблематиком узрочно-последичних веза, ојачан универзалним аргументом да је много лакше србовати у Београду него у Загребу, Вуковару или Огулину. Но, тједник који издаје Српско народно вијеће, који Пуповац у име издавача потписује  – „Новости“, донео је осврт Дејана Кожула („Четврт века обмане“) о обележавању годишњице бомбардовања који га сврстава у друштво српских непријатеља, Квинте и НАТО. У Пуповчевом тједнику, у издању Српског народног вијећа, објављено је да се „ у Србији свесно прикривају узроци, не разумевају разлози због којих је до бомбардовања дошло“. Да је у Србији „устоличен наратив о жртви, а политичка елита о злочинима над Албанцима шути, а осуђене ратне злочинце третира као хероје“. Суштинске дебате о узроцима тог рата нема, нити критичког сагледавања улоге свих чинилаца. У Србији се афирмишу одговорни за злочине, а чињеница да је бомбардовање извршено силовањем међународног права, без одлуке Савета безбедности УН нехајно се релативизује добацивањем да би и уз такву одлуку, Срби сигурно дискредитовали Савет безбедности. Овај веома висок ниво политичке аргументације зачудио би и много наивније посматраче политичких прилика који би се, најдобронамерније запитали: „о чему је овде реч и шта је ту толико наједило Србе из Ендехазије“?

Српско народно вијеће из некадашње Ендехазије протестује због доминирајућег анти-НАТО „наратива“ у Србији? Можда би пристојније било да Срби из НАТО држава по природи ствари осећајније гледају на несрећу својих сународника која их је задесила или им барем не читају лекције о томе како већина Срба не разуме прави смисао преживљених догађаја? У Новостима додуше, тако импресум говори, доминирају нека нетипично српска имена, а аутор поменутог текста редовито је оштро перо „Пешчаника“. Његови саговорници су по правилу (само) „другосрбијанци“, а врхунски ауторитет Фонд за хуманитарно право. Рецимо, аутор каже да је „Русија у Савету безбедности покушала да наметне тему бомбардовања СРЈ, али безуспешно“. Каже се да „Глас Америке пише да Русија тиме жели да оправда напад на Украјину“, али се надаље ова теза Гласа Америке узима као догма, и користи као своја. И тако је углавном са свим ставовима који су (иначе) хиљаду пута досад поновљени. Очевидно неуспешно јер „другосрбијанци“ о томе бунцају већ четврт века.

Као гарнирунг ту је и афирмативна референца на Хашки трибунал, чување лепих успомена на СФРЈ и обрушеност на ЈНА…

Ово пешчаничко оргијање сасвим је уобичајено, сасвим јалово и помало досадно. Како је то приметио Антонић, они су себе прогласили антифашистима па сваку критику сматрају фашизмом, а грђег тоталитаризма од њиховог у данашњици нема. Већ четврт века бомбардују нас из аутошовинистичког разгласа, посве свеједно да ли исте тезе и пароле узвикују Кандић, Бисерко, Лихт, Кесић, Грухоњић, ћерка Лепог Радета или њихова страначка братија Грбовић, Стојковић, Ђилас и деривати “жутог предузећа”, па све до њихових медија, фондова и извршне власти која их тетоше јер их све скупа постављају и ангажују исти послодавци. Сви поменути, а приде и читава аутошовинистичка војска  глодара прикачена на финансијске инфузије Колективног запада могу се свести на (један једини) заједнички именитељ – њихова начела, вредности, циљеви, апсолутно се уклапају у америчку спољну политику и ту никакве релативизације нема нити је може бити. Они ће радити само оно што одговара интересима англосаксонске спољне политике и ништа против тога, а за то ће бити масно плаћени, крвавим новцем дакако.

Зато је и аутошовинизам само форма једне базичне суштине, малигног америчког неоколонијализма. Пуповац не греши пуно кад свој покрет назива српским, или својој странци даје национални предзнак, јер он не штити постојеће националне интересе, он не штити Србе онакве какве они заправо јесу, нити што су одувек били, него би неговао Српство какво би оно, по његовом суду, требало да буде. Осим тога, у накадашњој Ендехазији тешко би у оквирима неке друге, а не мањинске странке, обезбедио политичку фотељу.

Међутим, у тој уроти постоји структурни проблем који им срећу квари. Срби једноставно нису довољно глупи да попију причу о “добром Самарићанину” који пилотира у “F-16” и бомбардује нас радиоактивним експлозивима и другим отровима за наше добро. Такође, тешко ће ићи и с веровањем да НАТО под својим чизмама носи срећу и слободу. Истина је одвећ очевидна. Англосаксонска стратегија углављивања истине и репрограмирања менталних мапа с намером да у „српском интересу“ од Срба начини послушне робове који господару љубе руку – у Србији окупља мало поклоника. Можда нема довољно новца, можда су преценили овдашње колаботере, а можда је и “тврд орах воћка чудновата”.

5 2 votes
Article Rating

Related posts

Степић: Је ли ово тренутак за српско окретање «Примаковљевог авиона» над Атлантиком?

Prenosimo

Слободан Антонић: Украјина, Сребреница и колонијални олош

Prenosimo

Штетна брза и непромишљена дигитализација школства

Gost autor
2 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] Извор: Између сна и јаве […]

trackback

[…] “Аутошовинизам: англосаксонски малигни утицај” (линк), у коме је главни јунак (можда главна кукавица) […]