Мрцварење Француске, Европе и света

Жртвовање Србије и распад западне парадигме

• Убрзани процес разарања економија, демократичности друштва, јачање недемократске владавине и агресивни процес исламизације Европе је активиран и више није заустављив
• Без идеологије, бескрупулозан, похлепан и суров, а са покрићем изборне подршке, Вучић је идеалан барјактар јудео-англо-саксонских неоимперијалистичких фаланги у Србији

Пише: Славко Живанов

Неколико изборних земљотреса продрмало је Француску овог лета, а тамошњи јудео-англо-саксонски естаблишмент грчевито стеже власт упркос лошој изборној математици. Науштрб државности, социјалне стабилности и општих интереса грађана, Макронова власт, иако континуирано губи изборну подршку, смртоносно вуче Француску у дубље друштвене, политичке и историјске поделе.

Почетком јуна одржани су избори за Европски парламент на којима се политичка сцена целе ЕУ озбиљно заљуљала. Многи војници неоглобалистичког поретка који су били на власти у многим европским државама изгубили су подршку, а на другој страни, суверенистичке опције бележе раст. То је природно померање бирачког тела ЕУ које је озбиљно притиснуто економском кризом изазваном неодговорном политиком сопствених влада које служе Америци, а не грађанима од којих су биране. Све док вазалство Америци и очување сопствених интереса држава ЕУ није било међусобно супротстављено, егзистирало је. Сада, у ситуацији “или-или”, тај проблем све је видљивији, па бирачи на изборима кажњавају америчке вазале свуда у свету.

У Француској су партије окупљене око Ле Пен освојиле највише гласова. Традиционално, партије левице нису лоше прошле, док је изборни суноврат доживео Макрон – амерички пајац који одсуство суштинске политике маскира измишљањем француских непријатеља и тобож, вођењем борбе против њих. Овај француски председник, травестија Јованке Орлеанке, Французима је донео само озбиљну штету. Непрестано тврдећи да се бори против деснице, непријатељске Русије, недемократије и неслободе успео је да заплаши француске бираче и продужи своју владавину. А сви ти побројани непријатељи нису били стварни ни раније ни данас. И доскора је Макронова прича пролазила, а грађани су му веровали на реч. Од јуна изгледа да Французи почињу да верују својим очима и разуму, а не Макроновим лажима, међутим, не у толиком броју да би се Француска ослободила.

Прошавши лоше на изборима за Европски парламент Макрон је расписао републичке, парламентарне изборе за крај јуна на којима је потврђено да Французи не желе његову политику.

Десна коалиција, Национално окупљање освојила је око 33 одсто гласова, коалиције левице око 28 одсто, док је Маронова опција завршила као трећепласирана са 20 одсто.

Парламентарни избори у Француској су већински, а самим тим и двокружни јер множина кандидата не може у првом кругу да освоји потребних 50 одсто подршке, међутим, особеност другог круга је у томе што се не бира посланик од два најбоље пласирана кандидата, него у други изборни круг улазе сви кандидати који су у првом кругу освојили више од 12,5 одсто гласова.

На овим изборима, у другом кругу, у 213 изборних јединица требало је да грађани гласају између три кандидата. Макрон и левичари хитро су се договорили и повукли су трећег кандидата из другог круга, онемогућујући расипање гласова између својих партија. У неким изборним јединицама остао је социјалиста, а негде представник Макронове опције “Заједно за републику”, док је бирачима сугерисано да гласају против деснице, а за било какву алтернативу.

Овакав изборни маневар онемогућио је да било ко освоји парламентарну већину и поново отворио питање постизборних коалиција и стварања парламентарне већине. Али, доскорашња демократска пракса је саботирана и Макрон је заједно са социјалистима повео Француску на странпутицу, одвео је ову државу даље од демократије укопавајући је у дубље и неизвесније поделе. Ниједно од горућих унутрашњих питања није решио нити је створио претпоставке за њихово решавање. Напротив, долио је уље на ватру, а онда све то покрио тепихом, одлажући експлозију.

А експлозија се догодила у Енглеској после смене тамошње власти и тешког пораза Конзервативаца. Лабуристи су после 14 година формирали владу и освојили две трећине посланика, али хронични унутрашњи проблеми ове државе све време је држе под претњом озбиљних унутрашњих немира. Иако се велика гибања у спољној политици Велике Британије сигурно неће догодити, ова промена власти указује на озбиљно незадовољство и разочараност енглеских бирача у досадашњу политику Лондона. Да Лабуристи нису кадри да проблеме реше доказује избијање немира широких размера, но тај унутарбритански мигрантски котао тек ће експлодирати. Унутрашњи притисци и противуречности који се деценијама стварају само увећавају потенцијал великог енглеског праска.

Исто или горе чека Немачку, као и остале земље ЕУ. Убрзани процес разарања њихових економија, разарања демократичности друштва, јачање недемократске владавине и агресивни процес исламизације Европе је активиран и више није заустављив. Притисак Америке је превелик и Европа није кадра да му се самостално одупре.

А код нас слично и горе

Готово апсурдно, све трапавији политички промашаји и економски суноврат Србије, укомбинован са све оштријом поларизацијом између власти и опозиције Вучића озбиљно не угрожава. Колико год да поједине акције опозиције кроз медије или преко друштвених мрежа делују респектабилно, на бирачким местима се ништа од тих успеха не верификује. Уз девизу “што горе то боље”, власт не брине како ће је бирачи (пр)оценити јер негује доказан метод којим постиже да се одређена циљна група понаша управо онако како јој се нареди и агресивном пропагандом, преко апсолутно контролисаних медија, улије у шупљину лобања.

Опозиција је поткупљена, уцењена или застрашена, а није занемарљиво ни то што је неспособна и грамзива, међутим њено пресудно важно својство је то што је контролисана од  тзв. Запада, односно од јудео-англо-саксонских владалаца планетом. И то својство такође пресудно важно потпомаже Вучићеву диктатуру, односно његову свеопшту сваковрсну узурпацију правне државе, политичког друштва, и културну и националну еутаназију једног народа.

Очевидно је да су два “пројекта” којима Вучић управља, сасвим довољна да му обезбеде значајну западну подршку. Први пројекат, државно осамостаљивање Косова привео је крају, а други пројекат, рударење јадарита од стране јудео-англо-саксонске корпорације Рио Тинто у најосетљивој је фази.

У тачки политичког пресека и заједничком именитељу ова два пројекта, у разумевању политичких последица ове две координате види се лице катастрофе у којој живимо, њена природа, наум и карактер. Александар Вучић предао је Косово и Метохију Арбанасима, тј. јудео-англо-саксонском НАТО и то га чини велеиздајником, али његова велеиздаја није узрок, него последица чињенице да је у Србији као владалац октроисан од стране исте оне групе господара Планете који су поставили кловна Макрона, ретардирану Бербок, пајаца Трудоа или излапелог Бајдена. Ако Французи, Немци, Канађани или Американци после деценијâ (ипак) консолидоване демократије нису трпнули над тим што су им јудео-англо-саксонски монструми наметнули деспоте који их све жртвују Принцу таме, у Србији такву работу није одвећ тешко опослити.

Одувек се овде све накарадне и наказне работе лакше и бујније калеме него на друкчијој подлози. Зато оном кружоку који сеири у Давосу и није било тешко да пригрле свог лојалног пијуна који управља Србијом и којем је велеиздајничка предаја српске територије успутна станица за буквално жртвовање егзистенцијалне будућности овог народа. По том науму и Срби треба да буду жртвовани Принцу таме као што су то учинили са многим народима, Словенима, Палестинцима, Јужноамериканцима, Абориџинима…

Зато се осим Косова и јадарита, на списку предатих националних и идентитетских драгоцености налази и уништавање просвете, сакаћење језика, затирање здравства, проћердање стратешких ресурса, устоличавање доминације наказности и на крају, али нипошто најмање важно дављење Цркве и православља. Постављањем проверене бледе фигуре (кажу чак и рођака) на чело Српске Православне Цркве, Вучић је препарирао руководство ове институције, духовно је осакатио, а политички кастрирао. Учинио је подобном и себи и својим господарима.

Откад је тзв. Профитерије натукнуо белу пану у Цркви је све почело друкчије да одзвања. Кажу упућени да је та звоњава најсличнија звецкању дуката који се пребацују са фанарског рачуна швајцарске банке, на нека посебна конта часне СПЦ.

Уместо закључка

Због тога уопште није тешко претпоставити куда нас воде векторске путање Вучићеве политике. Он ће радити само оно што је у интересу јудео-англо-саксонске клике и њихових интереса, и том циљу претпостављена је, наравно, и тактика према Русији. Његово наводно противљење санкцијама је тактички потез преко којега црпе унутрашњу политичку подршку којом тргује, док истовремено у свему осталом помаже непријатељима Русије. Продаја оружја НАТО државама, гласање против руских интереса у УН, учешће у разноразним иницијативама НАТО држава против Русије, итд. Слична тактика већ је виђена на случају Косова и Метохије у којој је кријући се иза формалног непризнавања Косова у Уједињеним нацијама, фактички Косову асистирао у државном осамостаљивању. Говорећи да никада формално неће признати државу Косово, признао је све друго што једну државу чини државом. Чланство Косова у УН је мајушни “смоквин лист” Вучићеве политике којим је он, упркос свему, обрлатио Србе. Тај “смоквин лист” је у косовском случају Србима замутио и вид и разум и, како ствари стоје, нема разлога да не одради посао још једном. Односно, површним Србима који више верују Вучићевим речима него сопственим очима његова политика изгледаће патриотскија и русофилнија од Путинове, док их буде уводио у НАТО.

Чињеница да је тзв. Запад у два последња изборна циклуса свој капитал уложио у Вучићеве акције говори да су његови политички потенцијали за њих уноснији од свих опозиционих потенцијала кумулативно. Без идеологије, бескрупулозан, похлепан и суров, а са покрићем изборне подршке Вучић је идеалан барјактар јудео-англо-саксонских неоимперијалистичких фаланги. Његов демократски кредибилитет, као и кредибилитет осталих из ЕУ не постоји, али ако изборна база то не проблематизује, нико и ништа на Земљином шару ту нема шта да дода. Све док се цео тај пројекат не распадне, вероватно уз експлозију.