Друштво, Косово и Метохија, Политика, Преносимо, Слободе, Србија

Морална беда наших академских институција

          Део врха САНУ који мисли да су они оригиналне и непоправљиве 
          индивидуе, а не одговорни и савесни чланови научне заједнице

Универзитет и САНУ срозали су свој углед на најниже гране у својој досадашњој историји

 

  • Већина чланова Универзитета и САНУ, уместо да буде морална савест друштва, постаје њен гробар за „шаку долара“ и нешто привилегија на основи којих добијају мрвице са трпезе ванправно утемељене моћи.
  • Доминантни део чланова нашег Универзитета и Академије је потпуно пасивизирао своје институције забрањујући им да јавно износе било каква заједничка или већинска саопштења и декларације релевантне за оцену стања у друштву или држави, пошто су Универзитет и Академија наводно искључиво скуп непоправљивих индивидуалаца који могу у јавности делати само у своје лично име. Међутим, то је нонсенс (бесмислица) над нонсенсима.
  • Пасививизацијом својих институција (одсуством њихових колективних јавних саопштења и декларација) у име борбе за непристрасност и аутономију њихове истраживачке и стваралачке делатности, напросто је неодржива и лицемерна таква пракса САНУ, Београдског универзитета и других сличних институција у Србији.
  • Зашто крадљивац интелектуалне својине Синиша Мали мора неодложно да поднесе оставку на министарско место пошто крадљивцима није место у влади.
  • Иза Kостићевих јавних иступа не стоји критичка одважност већ улизичко повлађивање нашем овоземаљском Богу.
  • Наш Универзитет и САНУ срозали су свој углед на најниже гране у својој досадашњој историји; њих све више и више захвата „болест на смрт“ чиме те институције, уместо да грађане подстрекавају на активни бунт против обесправљености и тешких неправди, против царовања безакоња у којем важи она стара изрека „кадија те тужи, кадија ти суди“, умртвљују њихов критички потенцијал.

Пише: др Слободан Дивјак, филозоф

Академске установе су у модерно доба давале, захваљујући ангажману својих посленика, непроцењив допринос не само развоју знања, чисто теоријског и практичног типа, већ и расту самосвести појединаца о њиховом личном достојанству, о њиховом једнакошћу пред законом као једнако важећем за све људе без обзира на њихов друштвени статус, порекло, боју коже, идеологију и културно-верску оријентацију. Ако је онај први допринос био нужно везан за поглед на свет једног или више чланова таквих установа (филозофа, научника и других иноватора); други је био далеко више резултат заједничких или већинских јавних иступања припадника академских заједница у име њих као институција иза којих није стајао никакав поглед на свет.

Наравно, да је и један и други аспект ангажмана припадника назначених установа био омогућен модерним правним системом који је гарантовао неповредивост њихове аутономије. Само по себи се разуме да теоретичари, научници и ствараоци различитих врста нису могли своје погледе на свет наметати као основу модерног правнога система јер његова основа није био ниједан поглед на свет, био он универзалног или партикуларног типа. Пошто је чисто формалан, десупстанцијализован, нетелеолошки и негативан по своме карактеру, његову садржину не чине норме које се непосредно могу реализовати у друштвеном животу, тј. оне које човеку налажу шта треба да чини, на који начин треба да живи.

Сви грађани имају слободу да бирају своју концепцију живота

Примера ради, принцип слободе вероисповести не представља ниједну супстанцијалистичку религијску концепцију, већ омогућује сваком појединцу да, по свом слободном нахођењу, одреди властити однос према религији као сублимату одређеног погледа на свет, било он теистички или атеистички. У складу са тим, модерни правни систем сачињен је од формалних правила игре, која нису у непосредном односу са садржином људског начина живота, јер се њима људима предочава шта не смеју а не шта треба да чине: отуда и негативан карактер модерних правних прописа.

Под претпоставком да се придржавају тих општих законских ограничења, сви грађани имају слободу да бирају своју концепцију живота, била она индивидуалистичка или традиционалистичко-конзервативна. Другим речима, залагати се за модерни правно-парламентарни систем, чија је срж правна држава, не значи нипошто залагати се ни за какву идеолошку, културолошку, етичку, религијску оријентацију, већ за услове под којима може постојати плурализам таквих оријентација на нивоу друштвене заједнице, тј. слобода избора појединаца између различитих животних алтернатива која укључује и критику монистичких тенденција власти.

Карта Србије коју би требали да пред очима стално имају наши надобудни научењаци

Ако се до сада речено има у виду, онда је јасно да Универзитет и Академија не само да имају право да се као институције боре за успостављање и учвршћивање владавине права, већ да им је то најсветија морална дужност, поготово ако победници на изборима теже да владају арбитрарно не придржавајући се никаквих правних ограничења у жељи да под своју контролу ставе све три гране правне државе, особито судску.

Тиме они у ствари газе изворни суверенитет грађана и претварају их у њихове пуке поданике, онемогућујући им да своја критичка мишљења о стању у друштву износе у медијима, чиме ови последњи постају пропагандна средства власти која прикривају стварање државе засноване на односу патрон-клијент (уцењени грађани, судије, тужиоци, парамилитаристичке фаланге власти и слично), при чему само приликом спорова унутар патронске структуре, један део те структуре разоткрива криминалне кланове који су до тада релативно хармонично сарађивали са патронажном влашћу у целини.

ИЗ ове зграде Ректората Београдског универзитета  не стижу  саопштења и ставови о главним проблемима српског друштва и државе (Фото: А. Васиљевић)

Већина наших носилаца универзитетских и академијских звања, смишљено или из незнања, не прави разлику између два битно различита типа правног система. Један је онај који своје порекло има у универзалном погледу на свет који наводно објашњава саму суштину света као таквог, укључујући и човека као његовог дела, и самим тим он својим универзалним нормама предетерминише начин живота примерен људској природи. Сличан овом претходном, јесте онај правни систем чију потку чине животни обичаји и супстанцијалне вредности кристализовани вековним протоком заједничке културне традиције неког народа. Њима је заједнички карактер њихових норми које нису десупстанцијализоване, тј. чисто формалне већ супстанцијалистички интерпретиране норме, јер своје утемељење имају у самој претпостављеној супстанцијалној суштини живота, с тим што је у првом случају реч о универзалној, за све људе важећој супстанци, а у другом о партикуларној супстанци која важи само у оквиру посебних заједница које се међусобно разликују по својим особеним културним традицијама.

У оба случаја оваквог типа система на делу је телеолошка концепција, тј. тежња да се њихови чланови у свом практичном животу што је могуће више приближавају остварењу свог супстанцијалистичког идеала – тј. одговарајућег погледа на свет који је у основи монистичког, а не плуралистичког карактера.

Лицемерна пракса научних институција да избегавају изјашњавање
Ректорка БУ, Председница Конференције универзитета Србије проф. др Иванка Поповић, радо и редовно дели тантијеме, али не решева скандалозне примере незаконитости са многих факултета

Други битно различит тип представља модерни правни систем који не почива ни на једном погледу на свет, већ на чисто формалним правилима игре, која, управо зато што их не карактерише ни универзалистички ни партикурастички супстанцијализам, допуштају унутар свога оквира плурализам погледа на свет којима се придаје иста вредност, али и који су подвргнути у једнакој мери формалним забранама проистеклим из тога оквира. Та правила су универзална, али на чисто формалан, несупстанцијалан начин. Kао таква, она не предодређују садржину начина живота људи већ је само на рационалан начин ограничавају како појединци при избору властитог погледа на свет који нужно има своје идеолошке, културолошке, етичко-обичајне и религијске компоненте, не би изабрали онај поглед на свет чије би практиковање повредило једнаке слободе других појединаца или у крајњој линији укинуло чисто формална, за све важећа правила игре.

Не хајући за назначене дистинкције којих је свестан сваки иоле образован грађанин, доминантни део чланова нашег Универзитета и Академије је потпуно пасивизирао своје институције забрањујући им да јавно износе било каква заједничка или већинска саопштења и декларације релевантне за оцену стања у друштву или држави, пошто су Универзитет и Академија наводно искључиво скуп непоправљивих индивидуалаца који могу у јавности делати само у своје лично име.

Међутим, то је нонсенс над нонсенсима (бесмислица), јер су правна држава, као формални оквир за равноправан развој различитих концепција идеологије, културе, религије, расе, и живота, и саме те концепције међусобно одвојене ствари; да је, наиме, правна држава утемељена у било којој од тих концепција, она не би била плуралистичког већ монистичког карактера. На тој линији размишља и Јирген Хабермас када истиче да идеја само-законодавства добровољно удружених грађана „може бити потпуно развијена током процеса стварања устава који није заснован на претходном избору супстанцијалне вредности (тј. супстанцијалног – опозит формалном – добра које би у том случају служило као полазна тачка у изградњи устава који ће штитити и развијати то добро – С. Д.), већ на демократским процедурама. Отуда је оправдана претпоставка да је идеја само-законодавства или аутономије неутрална у односу на погледе на свет, под условом да интерпретације сопства и света нису фундаменталистичке…“

Извршни одбор САНУ уместо да штити државне и националне интересе Србије, штити и брани само себе

Дакле, тврдња доминантног језгра наших универзитетских предавача и академика (у условима у којима је постојећа власт разорила правну државу и уздигла се изнад устава и закона и тако прогласила своју самовољу законом за све грађане Србије) да они пасививизацијом својих институција (одсуством њихових колективних јавних саопштења и декларација) желе да их сачувају од њихове идеологизације и странчарења, у име борбе за непристрасност и аутономију њихове истраживачке и стваралачке делатности, напросто је неодржива и лицемерна.

Јер је безобзирно кршење принципа саме правне државе, чији је главни актер сама власт, највећа могућа претња слободном и аутономном деловању Универзитета и САНУ као институција. Стога је некритичко-опортунистички однос назначених институција као институција према лавини која се обрушава на читав наш уставно-правни поредак израз њиховог, макар само прећутног, идеолошког фаворизовања постојеће власти која влада стриктно децизионистички, у ослобођености од свих уставно-законских ограничења, чиме заглибљује Србију у блато безакоња, у правно неструктурирану борбу за превласт једних носилаца разуларених и разобручених воља за моћ над другима.

Шта значи подржавати успостављање правне државе

Игноришући дезидеологовани карактер правне државе која омогућује равноправну утакмицу различитих идеолошко-политичких програма у борби за добијање што веће подршке грађанства које и само има природно право да партиципира и суделује својим акцијама у тој утакмици, наши „бесмртници“ као да су заборавили да јавно подржавати успостављање правне државе не повлачи за собом пристрасност према било каквој идеологији и партији већ пристрасност према либерално-демократској држави чију бит чине принципи као што су слобода говора и изражавања, тј. медија, слобода удруживања, независност правосуђа, одвојеност грађана и њихових друштвених институција међу које спада и црква, од туторства државе и слично.

Група од 339 професора и доктора наука, међу којима осам академика предала је марта 2018. у Ректорату Универзитета у Београду захтеве да се поништи докторат градоначелника Београда Синише Малог. Али, случајева плагијата има и међу члановима САНУ, на то сви ћуте (Карикатура: Коракс)

Kолективна самоодбрана наших високообразовних институција од безакоња и њихова безобзирна критика радикалног урушавања владавине права била би недвосмислен знак њиховог моралног интегритета и обављања једне од њихових крајње важних улога. Француска Декларација права човека и грађанина (1789) не носи на себи никакав ауторски печат, мада су је писали најугледнији и најодважнији интелектуалци тога времена различитих идеолошких погледа на свет. Тиме је она добила ореол колективног акта заснованог на филозофији природних права људи које им, баш зато што су природна, нико, ни власт ни друштво, не може одузети. На уставотворној скупштини формираној током Француске револуције поменута Декларација постала је саставни део донесеног Нацрта француског устава.

Шта је све требала, а није урадила САНУ

Kада је рецимо САНУ, као институција, извршила током последње деценије критичку анализу скандалозног стања наше правне констелације и на основу те анализе донела Декларацију о начину успостављања Србије као правно уређене државе?

Kада је она укорила врх власти због антиуставног делања које укључује и кршење принципа аутономије наших образовних институција?

У којој цивилизованој и правно уређеној држави је било потребно да прође око пет година да би одговарајуће универзитетско-академске институције – чији је то еминентни задатак – утврдиле да је докторат министра финансија безочни плагијат; код нас је то званично потврђено тек онда када је и „птицама на грани“ постало потпуно јасно о чему је реч.

Бахати Костић: Толико се раширио и размахао, па не може да седи ни на две столице, него на широке софе

Зашто наше највише академске институције нису упутиле једнодушан захтев да овај крадљивац интелектуалне својине мора неодложно да поднесе оставку на министарско место пошто крадљивцима није место у влади.

Зашто пре обелодањивања датог плагијата те институције нису јавно упозориле Вучића да нема право да се меша у нешто што му није уставна надлежност, тврдњом да Синиша Мали није плагијатор.

Председник САНУ се залаже за сецесију своје земље

Председник САНУ, иначе страсни борац против политизације ове установе, изјавио је у бар два наврата да је KиМ независно де факто и де јуре (настрану што је ово последње апсолутно нетачно јер Kосово не може постати ни члан УН, без одобрења државе Србије и сталних чланица Савета безбедности које имају право вета). Реч је о томе да не приличи председнику САНУ да даје изјаве о тако важном државно-политичком проблему: ниједан председник такве институције не би дао изјаву у којој се на своју руку залаже за сецесију дела своје земље.

Многи се питају када Костић са својом улизичком политиком одлази из храма српске науке

Један уски круг наших интелектуалаца, којима се не може оспорити оштар критички однос према садашњој власти, покушао је да одбрани овакве Kостићеве иступе упућујући на одважност његовог критичког изрицања којом се он између осталога супротставио и наводном повампирењу националистичке деснице која је напала интегритет САНУ као институције. Но, не би било тешко доказати да иза ових Kостићевих јавних иступа не стоји критичка одважност већ улизичко повлађивање нашем овоземаљском Богу.

Наиме, после његове прве такве изјаве, главни уредник прорежимског Информера уздигао је председника САНУ у „звездане висине“. После другог сличног Kостићевог исказа, сам Александар Вучић експлицитно је похвалио његову смелост да искаже став који је мањински у Србији.

Председник САНУ је рекао о Космету управо оно што наш Господар из дна душе жели да чује

Пошто је познато да је Вучић спиритус мовенс „машине за млевење својих неистомишљеника“, јасно је да је ова похвала изношењу мањинског става само спин којим се жели прикрити чињеница да је председник САНУ изразио управо оно што наш Господар из дна душе жели. Наиме, поменути став челника САНУ само је део припреме грађана да прогутају као неминовност будући чин признања независности Kосова. Што већи број таквих гласова је нешто што одговара Вучићевим жељама.

Антисрпски тандем: А. Вучић и В. Костић, двојац који би да убеди Србе да на Косову  и Метохији ништа није српско

Наравно, свако има право да јавно износи прогнозе о будућој косовској судбини, па и поменути уски круг бранилаца Kостићевог приступа том проблему. Али присталице процедуралне демократије треба да знају да се Kосово не може отцепити од Србије вучићевским антипроцедуралним пречицама већ само после сложеног поступка који ће поштовати важеће процедуре међу које спада и референдумско изјашњавање свих грађана Србије.

Грађанска држава не припада ниједном државнику нити иједном етницитету већ свим њеним грађанима независно од њихове идеолошке, етно-културно-верске и расне припадности. Исто тако, појам очувања државног територијалног интегритета није изум десних етнонационалистичких снага већ резултат широког консензуса свих снага, било левих или десних, којима парламентарни систем не ускраћује легитимни и легални статус унутар његовог правног оквира. То је један од кључних принципа државно-територијалног поимања нације у грађанској држави.

Понашајући се на предочени начин наш Универзитет и САНУ срозали су свој углед на најниже гране у својој досадашњој историји; њих све више и више захвата „болест на смрт“ чиме те институције, уместо да грађане подстрекавају на активни бунт против обесправљености и тешких неправди, против царовања безакоња у којем важи она стара изрека „кадија те тужи, кадија ти суди“, умртвљују њихов критички потенцијал.

Снимак са седнице САНУ: време је за темељне и радикалне промене унутар ове институције

Тиме већина чланова назначених институција, уместо буде морална савест друштва, постаје њен гробар за „шаку долара“ и нешто привилегија на основи којих добијају мрвице са трпезе ванправно утемељене моћи. Дакако, свака част онима који нису одустали од улоге критичког интелектуалца не у традиционалним већ у модерном смислу тога појма: онима, и на Универзитету и у Академији, који нису склони да продају своје интелектуално поштење и узвишену мисију за пролазне чари неутаживом похлепом испуњеног хедонистичког живота.

*Аутор је и писац и преводилац бројних филозофских књига

Опрема и уређење текста: Редакција Између сна и јаве

ЛИНК

Слободан Дивјак: Морална беда наших академских институција

……..

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments