Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Слободе, Србија

Мишина Ђурић: Тврдња да умањујем број жртава у Јасеновцу је сулуда оптужба без икаквог основа

Српске жртве из Јасеновца доплутале  дуж реке Саве све до Београда

Још једном о броју јасеновачких жртава

 

  • Од ког тог неприкосновеног историјског факта, од ког броја неспорно утврђених жртава у Јасеновцу ја, као историчар, умањујем број?
  • Било чији утисак о томе да је усташки режим у Јасеновцу ликвидирао стотине хиљада Срба нема никаквог значаја за историјску науку, јер није поткрепљен ваљаним аргументима, истраживањима, анализама.
  • Ја не износим јавно своје процене да бих се додворио неодговорним аматерима који тврде да је побијено чак и до 1.600.000 Срба не нудећи никакав валидан доказ. Другачије речено, тврде оно што није историјски доказано. Да изговорим такве бројке компромитовао бих се као историчар који се више од три деценије бави темом страдања Срба, па би ми се људи из струке подсмевали. Значи, никада нисам умањивао број побијених Срба у Јасеновцу!
  • На основу нових чињеница мењају се с правом ранији закључци и сазнања у науци. То не може бити ревизионизам!

Пише: др Вељко Ђурић Мишина

Ове године, дан после Дана јасеновачких новомученика, који 13. септембра обележава Српска православна црква, угледни списатељ Миљенко Јерговић објавио је на свом Фејсбук профилу следећи запис: „Čovjek da bi se upokojio, mora ispričati svoju priču. Tačnije, netko mora ispričati njegovu priču, ali kao da je priča on. I svim mrtvima trebaju biti vraćena njihova imena. (Sukobljavajući se oko brojeva mrtvim oni zapravo izbegavaju suštinu, a suština nije u brojevima, nego je u svakom, do posljednjega, imena.)“.

Ове године, у различитим медијима, у неколико текстова било је речи и лешевима који су до Београда доплутали са територије Независне Државе Хрватске од лета 1941. до лета 1945. године. Писало се углавном о бројевима, вађењу и сахрањивању страдалника.

О броју лешева извађених из Саве и Дунава код Београда

Не спорим никоме потребу да пише или говори. Спорим нестручност јер она не доприноси истини о одређеним трагичним догађајима из наше прошлости. Нисам присталица да се игнорише нечије мишљење о одређеној теми које је супротно од мог. Сматрам да разлике могу да допринесу оном чему тежимо – ка истини. То је основни разлог зашто се враћам на кратку расправу од пре седам месеци у којој је једна од основних тема био управо број лешева извађених из Саве и Дунава код Београда.

Елем, угледни и одвећ вредни, Слободан Антонић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду, написао је текст „Јасеновац у Београду“ (линк) који је убрзо постављен на неколико интернет портала. Из више разлога сматрао сам да треба да реагујем, најпре да упозорим да се одређеним крупним темама из националне историје не би требало да се баве они који томе нису превише вични. Написао сам текст „Када нешто не знаш, питај оне који знају“ и понудио га порталу „Стање ствари“: текст је објављен под насловом „С. Антонић треба да пита оно што не зна или Срби често претерују када је реч о бројевима“ (линк), који је смислио администратор.

У тексту сам, као школовани историчар, анализирао одређену Антонићеву тврдњу и указао на фактографске грешке. Када је он реаговао текстом „О бројевима и покољу – одговор Мишини“ (линк) сугерисано ми је из Министарства културе и информисања да не улазим у даљу расправу. Било је то време полемике тадашњег министра и др Мила Ломпара, професора Филолошког факултета, иначе Антонићевог пријатеља!

Наши стари знали су да кажу да је време добар лек. Послушао сам ту мудрост да не одговарам, да пустим да прође неко време па да тек онда размислим. И размислио сам добро, пустио да прође шест-седам месеци и онда реших да сада напишем овај текст!

Арх. Пеђа Ристић предлаже да се у Београду трајно обележи место где су покопане хиљаде убијених Срба у Јасеновцу

Моја основна реакција на Антонићев текст била је посвећена лешевима који су са територије Независне Државе Хрватске 1941–1945. године доплутали Савом до Београда, о чему је својевремено говорио пок. архитекта Предраг Пеђа Ристић. Основе за мој текст били су доступна архивска грађа и сазнања с којима историјска наука располаже. Моји закључци су проверљиви, уз нагласак да нису коначни. Друга је ствар да ли се то некоме, коме су народно предање или тврдње угледних личности важнији од науке, свиђа или не. Овде застајем, јер отварам питање методологије истраживања у историјској науци (о методологији истраживања у социолошкој науци нисам од користи јер не знам довољно)!

С обзиром на то да одговор проф. Антонића није конкретан већ отвара друге теме, првенствено из области које нису у домену његових професионалних активности, требало би ми знатно више простора од форме коју практикује један интернетски портал!

Ристићево архитектонско решење о подизању храма на великом Ратном острву 

Зато ћу се усредсредити првенствено на проблем бројева. Али, пре тога бих да кажем неку реч и о још једном неспоразуму.

Антонић је тврдио да се нас двојица разликујемо у схватању јавног задатка интелигенције нагласивши да ја мислим да је главни задатак интелектуалца да чува знање о некој теми. Мој одговор је следеће питање: Шта је то јавни задатак?

Прво, ја то нисам написао нити мислим да је то у реду, јер деценијама радим управо супротно! Примера ради, ја сам одређена сазнања, првенствено о методологији истраживања великог злочина у Независној Држави Хрватској објавио пре готово четврт века (Голгота Српске православне цркве 1941-1945. године, Београд, 1997, три издања) а потом објављивао у бројним научноистраживачким радовима (линк на моју библиографију на сајту Музеја жртава геноцида), текстовима на разним интернет порталима.

Фотографија припадника усташке јединице која је обезбеђивала Јасеновац (са крстићем на грудима) је означен Мирослав Мајсторовић (раније се звао Томислав фра Филиповић)

Између неколико десетина тих текстова поменуо бих само оне које сам о Јасеновцу објавио 2016. године на сајту НСПМ: „Још једном о броју жртава у Јасеновцу“ (линк), „Шта би требало знати пре разговора о броју страдалих у Јасеновцу“ (линк) и „Шта би требало знати пре разговора о броју страдалих у Јасеновцу – О методологији и бројевима“. (линк).

Друга је ствар што се Антонић заинтересовао за Јасеновац и лешеве у Сави и Дунаву, убеђен сам, у последњих неколико недеља пре писања текста!

Потписао сам више од 30 наслова штампаних под знаком Музеја жртава геноцида, презентовао десетак музејских документарних изложби, урадио два документарна филма, … другачије речено – обављам своју јавну функцију.

Надам се да уважени професор социологије зна за текстове Јована Цвијића, Драгише Васића, Владимира Дворниковића о менталитету Срба. Једна од наших националних особина јесте искључивост. Управо ту се добро види и на примеру ратних жртава. Наиме, код примитивних националиста свака тврдња, а нарочито кад је реч о страдалим Србима у Независној Држави Хрватској и посебно у Јасеновцу, која није „по њиховој вољи“, бива окарактерисана као обична лаж.

Насловна страна нове књиге о Јасеновцу и његовим жртвама у издању Музеја жртава геноцида

Известан део кривице за такве исказе сносе, поред осталих, и школовани историчари што су се, из ко зна којих разлога, изјашњавали о темама из области што не припадају основном домену њиховог научног рада, али су, с друге стране, у јавности словили као неприкосновени ауторитети. Због свега тога и не би требало да чуди појава аматерских, тенденциозних, злонамерних интерпретација и популистичких виђења великих трагедија заснованих на провидним фалсификатима и полуинформацијама.

Враћам се у расправу о броју страдалих Срба које је река Сава донела од Јасеновца до Београда. Да оставимо по страни колико је српских лешева на том путу, дугом неколико стотина километара, морало да запне на бројне препреке у реци, на завојима и кривинама, меандрима реке. Многе од побијених Срба су сахранили грађани Сремске Митровице, посебно Шапца и околине због кривине коју Сава чини у том подручју, затим Обреновца, а и сељаци дуж целе обале Саве до Београда. А и низводно од Јасеновца у местима (градићима) Шамцу, Броду и Брчком задржавали су се лешеви.

Истичем да се овом темом нико озбиљно, стручно и научно није бавио од 1945. године до данас. Исто тако истичем да сам ја био први који је с конкретном намером прегледао сачуване обдукционе налазе сачињене на самој обали Саве у ратним годинама.

Главни усташки кољачи Срба

Истичем и да не оспоравам сећања арх. др Предрага Пеђе Ристића нити сумњам у његове изјаве о масовном броју српских лешева који су стизали Савом до Београда – моје је право да то прихватим или да одбацим као релевантан извор. А о томе где су и како и од кога сахрањивани има, бар за сада, мало поузданих података али довољно да опомену о могућим претеривањима и полуинформацијама. Према томе и запажања Пеђе Ристића и других сведока не могу, нажалост, помоћи у реконструкцији обима укупно убијених Срба, жена, деце и стараца у Јасеновцу, а сахрањених у Београду.

Оптужбе да умањујем број жртава су без икаквог основа

С главном темом овога текста у директној вези су оптужбе упућене на мој рачун да умањујем број ратних жртава (што је и Антонић констатовао у свом тексту). То што ме неки од опонената с којима одраније водим полемике оптужују да умањујем број жртава је њихова сулуда оптужба без икаквог основа. Зато ме чуди Антонићево прихватање констатације „да умањујем број жртава“ као неспорне тврдње. Зашто он ту оптужбу прихвата као основану?

Има ли и Антонић неку цифру о, на пример, броју убијених Срба у Јасеновцу, а сахрањеним у Београду, коју сматра приближно реалном. И на основу којих неспорних чињеница је сматра реалном, на основу којих истраживања? Од ког тог неприкосновеног историјског факта, од ког броја неспорно утврђених жртава у Јасеновцу ја, као историчар, умањујем број?

Да се не би даље неодговорно играли бројем убијених Срба желим да подсетим да сам, као један од ретких, истакао да је комунистичка власт од краја Другог светског рата до краја 80-тих зарад братства и јединства Срба и Хрвата (и осталих) на све начине, а истичем, имала је у рукама апсолутну моћ, склањала тему геноцида Хрвата над Србима у Јасеновцу са свих места у јавности, забрањивала полемике, научне скупове и истраживања.

У тој деценијама дугој диктатури комуниста затрти су многи драгоцени трагови који су могли бацити више светла на српску голготу у Независној Држави Хрватској и нарочито у Јасеновцу, уништени су документи из многих државних установа… сведоци нису испитани и помрли су…

Анте Павелић, вођа НДХ у посети логору Стара Градишка

То што је комунистичка власт (Мирослав Крлежа и Владимир Бакарић) за време Јосипа Броза изнела податак  о великом броју жртава у Јасеновцу није ме ништа обавезивало, јер су знали да за те тврдње нема никаквих доказа, које су они сами делом уништавали и спречили сваку могућност откривања пуне истине о обиму усташких злодела. Треба подсетити да им је у томе својски помагала и Римокатоличка црква у Хрватској, јер је имала исти циљ.

Познато је да је много разлога допринело да било чији утисак о томе да је усташки режим у Јасеновцу ликвидирао стотине хиљада Срба нема никаквог значаја за историјску науку, јер није поткрепљен ваљаним аргументима, истраживањима, анализама.

Ја не износим јавно своје процене да бих се додворио неодговорним аматерима који тврде да је побијено чак и до 1.600.000 Срба не нудећи никакав валидан доказ. Другачије речено, тврде оно што није историјски доказано. Да изговорим такве бројке компромитовао бих се као историчар који се више од три деценије бави темом страдања Срба, па би ми се људи из струке подсмевали. Значи, никада нисам умањивао број побијених Срба у Јасеновцу!

Ископавања јасеновачких жртава у Ускочкој шуми 1945. године

На крају, залажем се да се јасеновачким српским страдалницима које је Сава донела до Београда подигне на Калемегдану на истакнутом узвишењу према Цркви Ружици, која гледа на Небојшину кулу и трагично место задржавања српских жртава, одговарајући споменик и меморијал који би нас све трајно подсећао на геноцид који је у Независној Држави Хрватској почињен над Србима. И напомињем: за то постоји процедура! Друга је ствар да ли постоји политичке воље!!

На основу нових чињеница мењају се с правом ранији закључци

ПС: Термин „ревизионизам“ који је Антонић употребио заслужује разјашњење: у Великом речнику страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке (Прометеј, Нови Сад 2006, стр. 1038) за реч „ревизија“ стоји објашњење: „[лат. revisio, према revidere прегледати, поново гледати] 1. контрола, провера рада 2. преиспитивање (закона, учења, закључака и сл… Непотребно изостављено – В. Ђ. М.), док је за појам „ревизионизам“ дато објашњење: „1. став оних који организовано раде на ревидирању, преобликовању основних поставки неке идеологије, доктрине, програма и сл… (непотребно изостављено – прим. аутора).

Историјска наука почива, поред осталог, и на промени одређених сазнања – другачије речено – ревизионизам је нормална радња у научноистраживачком раду! Да појасним личним примером: када сам 1988. године од митрополита загребачко-љубљанског Јована Павловића добио архивску грађу из времена Независне Државе Хрватске о Хрватској православној цркви, наредне године објавио сам књигу „Усташе и православље – Хрватска православна црква“.

Поменутом аутентичном, веродостојном и оригиналном архивском грађом исправио сам и знатно допунио готово све што је до тада било написано о псеудоцркви коју је на предлог представника Трећег рајха у Загребу 3. априла 1942. прогласио Анте Павелић. Другачије речено, извршио сам ревизију претходног знања! Када су пре неколико година млади историчари Растко Ломпар и Александар Стојановић у архивској грађи Министарства иностраних послова у Берлину пронашли документа немачке провенијенције о Хрватској православној цркви, а знајући за моју књигу, копирали су их и искористили за чланак у коме су одређене моје ставове појаснили и допунили и дали нова тумачења извесних детаља. Другачије речено, млади историчари су ревидирали дотадања тумачења!

Кад је реч о бројевима ратних жртава, било да се ради о балканским ратовима, Првом и Другом светском рату, о броју страдалника хрватско-усташких злочина у Јасеновцу, ту нема ревизионизма из простог разлога што се у тим случајевима нема шта променити, увеличати, смањити… Наиме, никада није извршен попис већ су чињене процене. А процена, добро знамо, има произвољних и утемељених на проверљивим изворима. Друга је ствар да ли се неке од њих нама свиђају или не! Тако је и у случају Јасеновца.

::::::::::::::::::::::::

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments