Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Политика, Слободе, Србија

Министарским незналицама треба одузети право да одлучују о судбини српске науке и националне памети

Да ли ће нам помоћи вештачка интелигенција да будемо паметнији

НА ДЕЛУ СУ АКЦИЈЕ И ПРИМЕРИ КАКО РАЗОРИТИ НАУКУ У СРБИЈИ

 

  • Обављена је девалвација звања магистра наука
  • Рад објављен у једном часопису „вреди пет бодова“, а у другом само „пола бода“
  • министарске секретаруше прописале да научни часопис, који броји и више од сто година излажења, може бити укинут зато што није прављен „по мери актуелне секретарске памети“
  • Министарски чиновници (и њихови секретари и секретарке) све су „прописали“ (и број ципела и обим струка, и боју очију), све нормирали и свему одредили шифру, само су памет пустили низ воду или је (п)окренули преко границе.
  • О најбољим пројектима одлучује комисија састављена од страних рецензената“, при чему они треба да процене „колико су актуелни, колико се уклапају у потребе Србије, али и у светске научне токове“?!?
  • Tако, дакле, Енглезе и Немце треба унапредити у „мераче потреба“ Србије и они ће „измерити“ да су Србији неке науке потребне „мало“, неке „мало више“, а некима се уопште не треба бавити.
  • Да ли признати да Нови Пазар не може живети без „босанског језика“ иако они који о томе више знају веле да „тога језика“ нема ни у Сарајеву, а српски министар ће потписати наредбу да постоји и „црногорски језик…
  • Српско Министарство за науку и његова секретарка хоће „вештачку памет“, а неће оно што су Срби уградили у темеље и Европе и модерне светске цивилизације; они хоће да развијају инжењерство за заштиту животне средине, а неће да с Винче уклоне највеће балканско ђубриште; они хоће да менаџмент и бизнис представе као науку, а неће да помену ниједан српски национални научни пројекат; они хоће да служе окупатору, а неће своме народу.

Пише: др Драгољуб Петровић, српски лингвиста, србиста, слависта и универзитетски професор

Некад давно, кад је Београдски универзитет почео да показује изразитије знаке непоштовања власти, високи државни функционер „призвао“ је ректора (Зорана Пјанића) и упозорио га да „они“ то неће трпети и да он, ректор, „учини нешто“ да они не би Универзитет – разорили. Наиван какав је био, ректор је одговорио да се Универзитет не може разорити, али га је „државник“ брзо отрезнио: може, нарочито ако се то покрене – изнутра!

А како се то чинило, није требало ни дуго чекати да се то догоди нити имати много маште да се види како ће се то изводити. Они који дуго памте сећају се, рецимо, „степенасте наставе“ (која је кратко потрајала и брзо укинута), а много је више оних који знају једино за „болоњске науке“ – које предуго трају и никако да им сагледамо крај; после онога првог експеримента уведене су двогодишње последипломске студије које су доносиле научни степен магистар док је „болоња“ скратила науке на годину, а научни степен на мастер.

Помињем ове појединости зато што се чини да нашим „државницима“ не недостаје маште кад је у питању разарање и памети и науке: некад је звање магистра представљало озбиљан почетни научни степен, а сад је неизвесно да ли је мастер уопште научни степен или само „стручно“ и/ли „академско“ звање; министарски чиновници (и њихови секретари и секретарке) све су „прописали“ (и број ципела и обим струка, и боју очију), све  нормирали и свему одредили шифру, само су памет пустили низ воду или је (п)окренули преко границе. На то указују неке просте чињенице, а ја између њих издвајам три као посебно бесмислене.

Поремећен однос вредности стручних радова и књига 

Прва се тиче „бодовања“ научних часописа, односно „министарске пресуде“ да рад објављен у једном часопису „вреди пет бодова“, а у другом само „пола бода“, при чему се и „научник“ и „министар“ баве једино „сабирањем“ (бодова), а ако се наука у ту рачуницу не уклопи – онда и није наука.

Колико је то бесмислено, нека покаже просто поређење: три кратка текста у часопису „од пет бодова“ (за чију припрему може бити довољно три недеље или три месеца) више ће вредети него две књиге за чију је припрему потребно 10 година. Док се нису намножили садашњи министарски рачунџије, важило је правило да је за избор у свако научно звање било неопходно имати нову књигу и (по)дужи списак краћих радова, а сад је довољно – „сабрати бодове“! И некад се знало: „правила научности“ успостављали су Цвијић, Белић и Ивић и тад су Срби имали науку; кад су до речи дошли рачунџије, наука је отишла или под лед или низ воду, а остали само они који су најбоље знали да „сабирају (бодове)“.

Ново вредновање стручних и научних радова прави велику штету науци

Друга је с њом везана утолико што су министарске секретаруше прописале да научни часопис који броји и више од сто година излажења (и који је надживео много министара и министарских протува) може бити укинут зато што није прављен „по мери актуелне секретарске памети“ да мора излазити „редовно“ па ако се деси да се тај „ред“ поремети – часопис се више неће финансирати. Министарским незналицама и штеточинама (и њиховим секретарушама) треба узети право да одлучују о судбини српске науке и српске националне памети: озбиљни научни часописи припремају се и уређују по много темељитијим критеријима од оних на којима је устоличена таква министарска бирократска памет.

Вредновање стучних радова у часописима је неправедно

Трећа је појединост коју имам на уму бесмислена вишеструко и тиче се менторског ангажовања као услова за избор у наставна и научна звања. У нормалним временима знало се да се ментор одређује кад се „појаве и тема и кандидат“ и да се све друго може свести, рецимо, на припрему за пеглање гаћа – на туђој стражњици. (Или ће друго поређење бити уверљивије: некад је о развоју младог научника бринуо учитељ, а кад је ту бригу преузела „болоња“, показало се да су се намножили  „доктори“, а наука се безнадежно истањила, пре свега зато што су млади препуштени сами себи па се не може знати да ли то чине зато што су уверени у сопствену изузетност или зато што не знају где могу пронаћи путовођу до циља који су одредили. Српска министарска памет наредила је да незавршени ђак мора бити унапређен у – недовршеног учитеља).

Страни рецезенти одлучују колико се радови уклапају са потребама Србије

Помињем ове три формалне бесмислице које су незналачки натурене српској науци, али мислим да су за њу много погубније неке суштинске за које се вели да су уређене по „енглеским мерама“ и по њиховим правилима, да им је „циљ да се финансирају најбољи пројекти, а о њима одлучује комисија састављена од страних рецензената“, при чему они треба да процене „колико су актуелни, колико се уклапају у потребе Србије, али и у светске научне токове“.

ѕ цѕџ џц цвџ

Tако, дакле, Енглезе и Немце треба унапредити у „мераче потреба“ Србије и  они ће „измерити“ да су Србији неке науке потребне „мало“, неке „мало више“, а некима се уопште не треба бавити.

Према трећим „мерачима“, међутим, предвиђене су много радикалније мере за сатирање српске памети и ја разабирам да су се српски министри за осмуђену памет у њу врло лепо уклопили: „Спровешће се хуманизација образовања, а као резултат тога, значај предмета који структурирају мишљење коришћењем леве и десне хемисфере мозга, биће умањен и деструиран“. Ту спадају језик и литература и физика и математика, а „о историји се нема шта ни говорити: даћемо стоци свој поглед на историју у коме ћемо показати да се сва људска еволуција кретала ка томе да се Богоизабрани јеврејски народ призна за владаре над целим светом. Уместо националних вредности, даћемо вам патриотизам балалајки и пијаних суза. И овде ће наш циљ бити да заменимо црвено-смеђу елиту (тј. словенску – ДП) нашом“.

Ти ће „мерачи“, дакле, тако одмеравати српску (читај: и словенску) памет и свему томе додати:
У словенским земљама нећемо дозволити развој науке, а језгро научника (Академију наука) чиниће наши људи. Нећемо допустити никакве високе технологије, што ће довести до потпуне пропасти индустрије коју ћемо свести на производњу предмета који су неопходни за ограничен број робова који нама обезбеђују сировине.
Центар вештачке интелигенција “помоћи ће” нам да постанмо паметнији 
У словенским земљама нећемо дозволити развој науке, истичу западни центри моћи

И „у том смислу“, према наводима поменутих „мерача“, министарска секретарица најављује да ћемо добити и „Центар за вештачку интелигенцију у шта улажемо велике наде, јер то тржиште у свету вреди 500 милијарди долара“. Оно ће нам („вештачки“) омогућити да постанемо паметнији и да се не замајавамо развојем пољопривреде (кад нам је ту Лидл) или да мислимо на производњу својих вакцина (кад се и од оних Фајзерових и/ли Гејтсових сасвим успешно умире). А да би се сви ти циљеви остварили, неопходно је „подмлађивање научне заједнице, како би се млади задржали у земљи, а да би се то постигло, релаксиран је флексибилнији избор у научна звања и заснивање радног односа“. Шта то све може значити, није сасвим јасно, али ваља очекивати да ће се све свести на то да ће за изборе у звања бити потребно „мање бодова“ (а колико тачно – одређиваће енглески и немачки мерачи, уз евентуалну помоћ својих, може бити – хрватских и/ли „бошњачких“, тумача и саветодаваца).

И кад о свему томе размишља, човек може бити доведен у недоумицу питајући се да ли они тако раде зато што не знају или зато што слушају налоге оних који су намислили да Србе треба макнути не само с балканске мапе него и из историје светске цивилизације. Као заробљеници комунистичке идеје, наиме, они су навикли на то да не мисле и да све оно што не знају посматрају као највишу меру памети.

Босански, црногорски и ини језици
Српски министри кажу да постоји црногорски језик….

Па ће, рецимо, „по својој глави“, признати да Нови Пазар не може живети без „босанског језика“ иако они који о томе више знају веле да „тога језика“ нема ни у Сарајеву, а министар ће потписати наредбу да постоји и „црногорски језик као службени језик државе с којом Србија одржава редовне дипломатске односе“. Тако се догађа да министарске незналице израстају у врхунске националне штеточине па ће се у једном тренутку морати поставити питање исправљања онога што су они упропастили (ако се не покаже да су многе њихове штете – непоправљиве).

У ове последње могу се уклопити оне о многим језичким заперцима који су се истићили из српског („хрватски“, „македонски“, „црногорски“, „бошњачки“ / „босански“), при чему је посебно проблематично „босанско / бошњачко“ језичко двојство по томе што његови носиоци хоће да су „Бошњаци“, али да им језик буде „босански“ јер планирају да тамо затру и Хрвате као што су (заједно с њима) затрли Србе и да, кад буду мењали националну кожу и постајали „Босанци“, већ имају „готов језик“. Будући да је „бошњачким лингвистима“ учитељ Авдо Чампара (бивши комунистички функционер из доба Броза), они су његову науку, по благослову српских министарских штеточина, пренели и у Нови Пазар и сад се те памети не могу ослободити.

Правопис непостојећег језика упорно се намеће, а мртав је

А колико то може бити озбиљан проблем, показаће се у оном тренутку кад се затражи „акредитација“ студијске групе на непостојећем језику и „овера научне памети“ оних мајстора који ће друге поучавати механизмима по којима се успостављају структуре тога непостојећег језика.

Штеточина: Пол Луј Тома, са париске катедре дијалекте сврстава у језике

Такви ће мајстори, међутим, потражити „упориште“ у неким европским универзитетским центрима (нпр. у Паризу и/ли Марбургу, а не знам да ли и другде) у којима се „студира“ пет српских језика па се може рећи да је та европска трговина „петоструко исплатива“ док се међу Србима она може свести само на једну истину и на четири лажи. (За студије тих пет српских језика везана је и једна занимљива „лингвистичка згодица“, а за њу је заслужан Пол-Луј Тома, шеф оних пет „париских српских катедара“. Он је, наиме, остао упамћен по изјави да „они прате политичка догађања“ и чим Мијат Шуковић упиша „црногорски језик“ у црногорски уставни закон, и он ће га уписати у свој наставни план и прикључити га оним другим „српским језицима“. И то не би било посебно занимљиво да он тих дана, али за неку другу публику, није поменуо и „могућност друкчије памети“: он нам „открива“ да у Кини има 240 дијалеката и да би, по критерију разумљивости, од њих макар 100 могло имати статус језика, али да Кинези знају само за један кинески језик – онај мандарински.)

На европској научној пијаци, дакле, много више вреди пет српских језика него један мандарински и необавештени министри за српску трговачку памет и њихове секретаруље не знају да су „мераче“ те памети турили у руке вечитим српским крвницима, онима који знају да постоји један енглески или немачки језик (и још нису чули ни за „амерички“ ни за „аустријски“), али упорно „уче“ да српски језик, засад, може имати макар четири крштенице – на којима се матичарски потписи још нису ни осушили. Осим оних тапија које се потписују у Паризу и Марбургу, често се среће и једна из Осла (позната је и као „Менесландова тезга“), с које су досад приређени научни скупови о „босанском“ (нисам сигуран у памћење да их је било чак два) и „црногорском језику“ и њиховим посебностима, али отуд још није стигло објашњење да ли се то чини с Бизмаркових или Хитлерових позиција (као што је извесно да се оне не могу довести у везу с онима за које се залагао Хердер).

Петровић, истраживач врхунских домета.- Циљ запада и ЕУ структура је: Србе свести на робове који обезбеђују сировине
Затирање српских корена и српских тековина

У Србији има много десетина разних наука и оне се класификују тако да човек понекад мора уложити озбиљан напор да међу њима пронађе оне које страни рецензенти-мерачи не могу оцењивати јер се њихови најбољи познаваоци налазе „овамо“ а не „тамо“. И што на озбиљан морални испит мора ставити и те стране мераче и домаће мајсторе који им та мерења поверавају (мада се у морал и једних и других неупутно заклињати).

Кад тако говорим, имам на уму сасвим конкретне појединости: страни „мерачи“ изместиће Лепенски Вир и Винчу „у Европу“ и представити их као „загонетку европске подунавске цивилизације“, а неће рећи да је та цивилизација настала на Балкану и да су је створили Срби и да она може бити „европска“ једино под условом да је „страни мерачи“ покраду и да је представе као „своју, тј. европску, тековину“ (а да Србе, без глава, пусте низ Дунав).

Цивилизација Лепенски вир и Винча настала је на Балкану и створили су је Срби

Помињем ту појединост зато што српско Министарство за науку и његова секретарка хоће „вештачку памет“, а неће оно што су Срби уградили у темеље и Европе и модерне светске цивилизације; они хоће да развијају инжењерство за заштиту животне средине, а неће да с Винче уклоне највеће балканско ђубриште; они хоће да менаџмент и бизнис представе као науку, а неће да помену ниједан српски национални научни пројекат; они хоће да служе окупатору, а неће своме народу.

И у својој послушности окупатору, они пристају, рецимо, на тврдњу да су велики делови јужне руске низије и Украјине „у ствари исконске земље древне јудејске Хазарије то јест Израела, које је освојила Кијевска Русија у 10. веку. Словени су овде привремени гости и они подлежу исељавању. Ми ћемо вратити ту територију и на тој благодатној земљи ћемо саградити Велику Хазарију – јудејску државу исто онако како смо пре 50 година саградили Израел потискујући Палестинце. Овде ћемо преселити део Израиљаца, а словенску стоку ћемо прогнати далеко на север, иза граница Москве. Тамо ће бити мала северна територија – резерват са компактним становништвом, сличан индијанским резерватима у Америци“.

Измишљени језик који нема будућност

Да се та „великохазарска памет“ макар мало „префорсирала“, показује археогенетика, тј. ДНК-генеалогија. А она вели да је први предак Руса и Украјинаца на оној руској низији забележен пре пет хиљада година, да је он тамо дошао с Балкана (одн. с оних простора које су настањивали Срби као утемељитељи Лепенског Вира и творци Винчанске цивилизације), а отуда стигао до Индије, Ирана, Арабије и Етиопије.

И можда се тек тада, тамо, негде, „додирнуо“ с Хазаријом. При чему сам негде „налетео“ на податак да су Хазари „кренули у освајање света“ пре 6.000 година док све друге чињенице сведоче да су Срби, као Протословени, од њих старији макар још –6.000 година. (И да су Хазари „на руску низију“ стигли тек који век пре него што су се Троцки, Лењин и Стаљин уписали у ред њихових најзнаменитијих представника.)

Часопис “Лингва Монтенегрина”, бр. 3. може ли помоћи опстанку  језика кога нема
Српске стоке ускоро неће бити

Министарство за српску памет једнако успешно срамоти и српску науку, као што је то учинило и са српским школством. И могло би се рећи да то чини по обрасцима успостављеним онога тренутка кад су њену судбину почели да уређују „страни мерачи“, а нарочит замах добило кад је демократски запаљена српска скупштина и почела демократска пљачка свега онога што се у Србији могло опљачкати, разарање свих српских историјских и културних тековина, распродаја свих њених природних ресурса… И свему томе прикључена и – распродаја српске будућности: статистичари веле да сваке године 50.000 Срба одлази из земље и исто толико у земљу па није тешко израчунати кад их више неће бити ни за један ни за други пут.

И тада ће оној државној секретарици припасти неки „паметни долар“ од оних 500 милијарди, а онај „декан за роботику и вештачку памет“ (о коме нас новине ових дана такође обавештавају) моћи ће школовати „роботе за наставнике на дну мора“.

И чиниће то на – енглеском језику. Јер српске стоке неће бити. На њеном месту наћи ће се нека много већа.

Која се људским језиком никад није умела споразумевати.

Писано (4. и 28. јануар 2021.)

………………………….

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Божидар
Божидар
10 месеца раније

Уважени од оснивња пратим Ваш сајт, он је добар, има много занимљивих текстова, теме су актуелне. Међутим, ако је циљ да текстови буду доступни широј читалачкој публици они заиста морају бити краћи. Мислим да се све може рећи о датој теми са мањим бројем речи. Што се тиче текста господина Птровића углавном се слажем. Не слажем се да су чиновници једини кривци за хаос у науци и високом образовању који је евидентан. Нису ректори, декани, шефови катедри, професори невини. Шта рећи кад се на Универзитету у Београду у звање редовног професора бирају појединци на основу радова које никада нису написали,… Учитај још »