Милорад Пуповац – Такозвани…

Реаговање на текст “Аутошовинизам: англосаксонски малигни утицај”

  • Овај потписник ласка себи да о збивањима у Србској Крајини зна понајвише, али се не сећа да је у њиховој раној фази чуо за Милорада Пуповца

Пише: Илија Петровић

На сајту “Између јаве и сна”, јуче је (2. априла), објављен текст Славка Живанова под насловом “Аутошовинизам: англосаксонски малигни утицај” (линк), у коме је главни јунак (можда главна кукавица) извесни Милорад Пуповац.

Због оних који то, ко зна због чега, нису “на време” запазили, биће овде пренесено, као најинтересантније, да се “једна… бизарна појава у суседној држави, некадашњој Ендехазији (због оних који не знају, то је данашња неоусташка Хрватска – ИП), већ годинама намеће као бранилац српских интереса. Реч је о Српском народном вијећу знаменитог Милорада Пуповца, којем овај човек председникује већ 27 година. Отприлике је исто толико вођ Самосталне демократске српске странке преко које успешно учествује у тамошњој извршној власти.

Факат да артикулација било какве нехрватске, а особито српске националне политике у негдашњој Ендехазији није лак посао, Пуповца априори позиционира између чекића и наковња. Његов политички положај, онакав каквом је сам кумовао, по природи ствари изазива нападе с обе стране”.

Чак и ако неко текст Славка Живанова схвати као напад “с једне стране”, ваља дописати да је “тједник који издаје Српско народно вијеће, који Пуповац у име издавача потписује… донео осврт Дејана Кожула (’Четврт века обмане’) о обележавању годишњице бомбардовања који га сврстава у друштво српских непријатеља, Квинте и НАТО. У Пуповчевом тједнику, у издању Српског народног вијећа, објављено је да се ‘у Србији свесно прикривају узроци, не разумевају разлози због којих је до бомбардовања дошло’. Да је у Србији ‘устоличен наратив о жртви, а политичка елита о злочинима над Албанцима шути, а осуђене ратне злочинце третира као хероје’, (чиме се) у Србији афирмишу одговорни за злочине”.

“Мисли” исказане у трима последњим реченицама – о “свесном прикривању узрока”, о “неразумевању разлога због којих је до бомбардовања дошло”, о прећутаним “злочинима над Албанцима”, о “злочинцима као херојима” -, као да је Кожулу (и Пуповцу) диктовао Натин Столтенберг тврдњом (10. јуна 2019) да је “историја показала да је бомбрадовање Југославије 1999. године било неопходно и легитимно, јер је зауставило насиље, а избеглице су могле да се врате кући”, или, можда, немачки амбасадор у Београду Томас Шиб изјавом (8. априла 2021) да је Натино бомбардовање било “оправдано као крајње средство (уз) одлучно противљење било каквом упоређивању те операције са политиком немачких нациста у Другом светском рату” или, можда, амерички амбасадор Кристофер Хил, “паметовањем” за Недељник, средином јануара 2023, да је за њега “највеће разочарење било то” што је мислио “да су ствари за које је мислио да су одавно решене и даље свеже у главама људи” јер га је “изненадило што је сваког дана било неких подсећања на 1999. годину”, уместо да Срби “неке ствари заврше” да би се могло кренути “даље” (овде).

Овај потписник ласка себи да о збивањима у Србској Крајини зна понајвише, али се не сећа да је у њиховој раној фази чуо за Милорада Пуповца. Или, ако је уопште чуо, то је могло бити у истој равни са, на пример, вешћу да је негде, усред зиме, падао снег.

Али, зато, 20. септембра 1991. године, у неком повећем прес-центру у Београду, на представљању Србскога националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема (СлБаЗС), није се могло пречути питање једнога новинара какав је став Владе СлБаЗС према изјави Милорада Пуповца, датој црногорском Радију, да “већина становништва није за рат”, још мање одговор “главног представљача” да је “проблем врло сло­жен, да Срби нису у рату зато што то желе, већ због тога што им је он на­метнут и да ће пре прихватити рат него шаховницу”.

Да је речени Милорад Пуповац заиста био неко а не само име и презиме, потврдило се петнаестак дана касније, у време кад су се неки крајишки челници правдали што нису скокнули до Хага, на неке “важне” договоре са представницима такозване међународне заједнице јер “позив није гласио на право име”.

Наиме, од оног малочас поменутог “главног представљача” могло се 8. октобра чути, на седници Владе СлБаЗС, да се Милорад Пуповац натурао да и “његов делегат као аутентични заступник Срба”, уђе у делегацију за Хаг.

У недоумицама “отићи или не отићи”, могло се чути да је Србија била за то да се “неизоставно” иде у Хаг, пошто је Слободан Милошевић тврдио да је и усмени позив био “гран­ди­озан корак”. На том договору код Милошевића би­ли су Влади­слав Јовановић, Василије Крестић, Ратко Марковић “и још не­ки научници”. Крестић је, ваљда да би оправдао потре­бу да се иде у Хаг, рекао да су поједини србски прваци на позиве да се негде учествује, чекали и по месец дана, а овде је позив био “за одмах” и требало га је искористити. Неко од присутних (“представљач” га није именовао) рекао је да уколико Хаг одбије да разговара “било би зло”, исто као што би за србски народ било погубно ако се тамо као његови представници појаве Милорад Пуповац или Јован Рашковић. “Ба­бић и ја нисмо отишли у Хаг јер је по­зив гласио да Срби тамо тре­ба да дођу као мањина” (србска, у Хрватској – ИП) а не као представници Крајине и СлБаЗС… Да је позив гласио на право име, формално би Крајина и СлБаЗС биле признате”…

После свега, дата је изјава за Танјуг да Милорад Пуповац не представља Србе.

Скоро пола године касније, 21. фебруара 1992, др Милорад Пуповац, ваљда универзитетски профе­сор, осни­вач Српског демократског форума у Загребу, Туђма­нов Ср­бин, високоучено тврди да је основни циљ те његове странке “да се политичка криза реши мирним путем и споразумом између представника српског и хрватског народа. Главна је задаћа да се сви прогнани врате у своје домове, да се заштите људска пра­ва Срба у Хрват­ској, као и Хрвата и осталих грађана Републике Хрватске”. А све то уз податке које он сам износи:

У протеклих неколико месеци убијено је четиристо триде­сет цивила србске националности, који ничим нису пружали основу за било какав реваншизам. Од тога “у Госпићу преко сто, у Пакрач­кој Пољани од двеста до триста”, а наводи и мањи број случајева из Загреба, Осека, Спљета и Огулина. Такође, навео је да је од маја 1990. године разорено од три до четири хи­љаде објеката који су припадали србским цивилима, од чега, у местима изван ратних зона, у Задру око сто, у Загребу око чети­ристо, у Спљету око две­ста, у Огулину око педесет. Даље, из Хрватске је избегло преко двеста хиљада Срба (само из за­гре­бачке општине Пешћеница око десет хиљада), “због неуте­ме­љених информација о њиховој навод­ној колаборацији са не­при­ја­тељем”; не казује се ко је ту “непријатељ”.

Посебно му је занимљив податак – за који каже да је добијен из редова римокатоличких свештеника – да је око једанаест хиљада де­це србске националности поримљено. На пи­та­ње колико је та цифра веродостојна, Пуповац каже да то још треба проверити и да његов Форум има за циљ да прикупља пре­цизне податке о свему.

Па ће тако Пуповчеви “прецизни подаци” бити искоришће­ни “да се заштите људска права… Хрвата и осталих грађана Репу­бли­ке Хрватске”, ваљда под условом да се “мирним путем и споразумом између представника српског и хрватског народа… сви прогнани врате у своје домове” – разорене чак и изван ратних зона.

А 29. маја 1993. године, у Новостима, под насловом “Крајина кључ Европе”, об­јав­љен је разговор са Миланом Мартићем (1954), крајишким министром унутрашњих послова. Момак очекује фронтални напад хрватске војске, на свим деловима границе према Србима. “Нова, још масовнија агресија Хрватске само што није почела”. Па каже: “Реке Ду­нав, Сава, за­леђе Јадрана, аутопут Љубљана-Загреб-Бео­град­-Ниш­-Исток или Атина, барањска житница, плитвички бисери, наф­тоносна поља у Ђелетовцима… представљају зало­гај који би да прождеру наши непријатељи, пошто претходно одатле уклоне или униште српски народ”.

У антрфилеу овог разговора објављен је и делић Марти­ће­ве изјаве, насловљен као “Кукавичје јаје”:

“Крајишнике је разочарало сазнање да је председник СР Ју­го­славије, Добрица Ћосић, мимо њиховог знања и одобрења, раз­го­варао… са др Милорадом Пу­пов­цем, Србином из Загреба, који би да Крајину преда Хрва­тима… То је у најмању руку неразумно од господина Ћосића. То нас је изненадило. Зар творац Мемо­рандума, писац чија нас литература учи српству, да нас продаје и обмањује. Крајишници му поручују да је и за њега и за нас да­леко боље да се врати ли­те­ратури, а омане ове, по нас непри­хватљиве политике… Поручујем да никакве преговоре по прин­ципу подметања кукавичјег јајета Крајишници не прихватају и не признају”.

Непуних десет година по паду Републике Србске Крајине, за 26. фебруар 2005, у Београду је заказана “обновитељска седница Скуп­штине РСК у прогонству”. Дан-два раније, њени представници исказали су своју намеру тадашњем председнику Владе Републике Србије Војиславу Коштуници (1944) и затражи­ли од њега политичку подршку. Одговор Коштуничин, ослоњен на уџбеничку формулацију о “гасовима без боје, укуса и мириса”, гласио је: “Нити браним, нити подржавам”. Ваљда је тиме хтео да Вуку Драшковићу (1946), “своме” министру спољних послова Ср­би­је, остави довољно простора за “националне” медитације који­ма ће осудити овај крајишки подухват и обезвредити га оценом да је “обновитељску скупштину организовала шачица маргиналаца, која својим испадима и ексцесима настоји спречити да Србија и Црна Гора добију позитивну оцену студије изводљивости” за њи­хово приступање Европској унији.

Биће да је Милорад Пуповац, надобудни предводник преосталих Срба у Републици Хрватској, доктор од неке науке, био упознат са ставовима званичне Србије, те се супротставио намери крајишких Срба да одрже обновитељску скупштину, оценом да је тај чин “противан интересима Срба у Хрватској и нарушава добре односе између Србије и Хр­ватске”.

Замишљено заседање ипак је одржано, избрана је Влада РСК у прогонству, а према сведочењу њенога новоизабраног председника Милорада Бухе (1957), ондашњи председник Републике Србије Борис Тадић (1958) осудио је стварање те Вла­де недвосмисленом поруком да је “политички штетно по државне интересе (Србије) због могућег нарушавања добрих односа са Хрватском”, али и тражењем “од свих државних институција (у Србији) да не предузимају никакве контра мере, или негативне радње, које би могле утицати на успоравање хрватских европских интеграција”.

Ту, скоро, 15. децембра 2020. године, на сајту ИН4С (србскога дела Црне Горе, уређује се на Куби), у непотписаном тексту Потпредсједница и бивши пред­сједник УРЕ потписали изјаву о укидању Републике Српске, стоји да је сто двадесет шест (126) учесника “конференције Иг­ма­нске иницијативе ‘Дејтон – док је свијета и четврт вијека’ одржане по­во­дом двадесетпетогодишњице потписивања Општег оквирног споразу­ма за мир у БиХ”, усвојило заједничку изјаву којом се захтева “од актуел­них власти Србије и Хрватске, као сусједних земаља и потписница Општег оквирног споразума за мир у БиХ, да се почну конструктивно понашати према Босни и Херцеговини и да престану дијелове БиХ третирати као своје протекторате. Умјесто декларативних израза поштовања терито­ри­јалног интегритета тражимо од Србије и Хрватске да у пракси покажу поштивање босанскохерцеговачке државе и њених институција”.

Овај потписник “досетио” се да испод тога испише краћи коментар:

“Кад се уз имена Дубравке Стојановић, Биљане Србљановић, Соње Бисерко, Сабахудина (Динка) Грухоњића, Будимира Лон­ча­ра… на­ђе име Милорада Пуповца, постаје очигледно да се он, Пу­повац, самопроглашени заступник једва преживелих Срба у Хр­ватској, пре­стројио у тамошње усташке ‘бранитеље’ са циљем да своје ‘бра­њенике’ препоручи неком новом Јасеновцу, или Ја­дов­ну, или Пре­биловцима…”

За сваки случај, тај коментар, “с особитим ниподаштавањем” и уз потпис прослеђен је Милораду Пуповцу, уз следећу поруку:

“МилоЈаде,

Тек да те известим да је данас, 15. децембра 2020. године, на сајту ИН4С објављен текст Потпредсједница и бивши пред­сједник УРЕ потписали изјаву о укидању Републике Српске… да је 126 учесника ‘конференције Иг­ма­нске иницијативе”… усвојило заједничку изјаву којом се захтева ‘од акту­ел­них власти Србије и Хрватске… да у пракси покажу поштивање босан­скохерцеговачке државе и њених институција’.

Уз текст дат је и списак све братије која је то ‘заједнички’ изјавила и потписала, међу њима и ти, Црни МилоЈаде.

Седамдесетак читалаца коментарисало је ту срамотну изјаву… нико од коментатора није томе противречио, а четрдесет њих се… са тим сложило”.

Наредног дана, увече, огласио се Милорад Пуповац, лати­ницом, како следи:

“Могао бих се поиграти Вашим именом кад бих се водио уври­јеђеношћу и непоштивањем мени непознатог иза лијепог и имена и презимена, али нећу. Не зато што сам навикао и на горе, и од ‘браће’ и од ‘полубраће’, него зато што не желим блатити лијепо име и једнако лијепо презиме којим сте се потписали.

Прво, нисте ни први ни задњи који што види на плоту, дослов­но схваћа и прихваћа. Но, морам Вас разочарати, ја тај закључак нисам ни писао ни потписао. Ја о тој ствари имам другачије ми­шљење. Свој потпис не стављам под мишљење које није моје или с којим се не слажем. Ако га требам изразити, изражавам га сам.

Друго, дуго сам у овом послу. Бавећи се њиме највише сам су­сретао људски, друштвени, национални и политички јад. Једанпут јадан људски живот, други пут јадовање над неправдом, трећи пут јаднике који ојађују друге због другачијих идеја или вјеровања, четврти пут ојађене који ојађују друге јаднике. На крају и себе са­ма који дежурам уз Јадовно”.

Одговорено му је после десетак минута:

“Милораде,

Да је на плоту било само твоје име, могао сам помислити да је то неко исцртао злонамерно.

Али кад се твоје име нађе на снимљеном списку, са још 125 имена, онда ту нешто заиста није у реду, најпре то што се ниси ог­ла­сио изјавом да су ти то ‘неки’ подметнули.

Нема ли твог порицања те изјаве, за будуће време остаје да си се солидарисао с онима које сам наређао у писму теби.

Но, ово твоје писмо додаћу моме осврту на текст Пот­пред­сједница и бивши пред­сједник УРЕ потписали изј­аву о укидању Републике Српске, са потписима 126 учесника конференције Иг­ма­нске иницијативе”.

Није се очекивао Пуповчев одговор, али је он ипак стигао 17. децем­бра, у раним јутарњим сатима:

“Ово моје писмо/маил је приватан одговор на приватан маил који сте ми послали. Кад будем сматрао за потребно да о томе на­пишем или кажем нешто јавно, то ћу сам учинити.

Што се објављивања тиче, службено писмо од стране органи­за­тора, Игманске иницијативе, бит ће доступно за који дан. Бит ће Вам на располагању за јавну објаву”.

Од Милорада Бухе, председника Скупштине РСК у прогонству, већ упознатог с овде датом преписком, за­тражио сам да о свему овоме обавести Миодрага Линту, председника Са­ве­за Срба у региону, не би ли он нешто предузео и јавност упознао са “је­сте-није” деловањем Ми­ло­рада Пуповца.

Пошто ми је препоручено да се Линти обратим лично, проследио сам му преписку са Пуповцем, уз поруку да завири у линк и процени “има ли смисла бавити се Пуповцем” и у “Српском колу”, гласилу Савеза Срба у Региону, “Србима ста­вити на знање на који начин он заступа интересе оних Срба који имају несрећу да живе у Хрватској”.

Да ли нажалост, да ли како друкчије, Линта је све то прећутао – можда је знао за “политичку” изјаву Милорада Пуповца, дату у Книну 15. априла 1991. године, изјаву садржану на линку која се маленкости овог потписника “открила” тек кад је требало “начети” овај текстић:

“Видите, ја сам као такозвани Милорад Пуповац дошао, као што ви кажете из такозване Хрватске овдје у такозвану Крајину, као што кажу тамо, гдјe сам ја… И дошао сам, не због тога да вам кажем како је све ово око нас на различите начин такозвано јер је враг однио шалу давно”. Такозвано.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Мало нација ће створити и пустити биолошко оружје којим напада првенствено саме себе

Prenosimo

Како у колевци задавити бољшевичку бебу

Gost autor

Светосавски проглас за спас Косова и Метохије

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x