Гост Аутор, Друштво, Политика, Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Менажерија “Мулти-Фрути” мултивитаминских студија на Београдском Универзитету

Уз титулу нови ректор добија и ректорску тогу и ланац

Иванку Поповић нипошто не би требало поново изабрати за ректора Београдског Универзитета јер су резултати њеног рада очевидно мизерни (3)

  • Једно сам ипак сигуран, на основу свега што рекох и написах: Универзитет у Београду заслужује бољег ректора и бољу екипу проректора од старих окошталих кадрова Ректората који на крају свог мандата, кроз неубедљив и без идеја наступ старе ректорке Иванке Поповић, затражише још један трогодишњи мандат
  • Својим нерадом оставила је катастрофално стање, пуно нерешених проблема, плагијата, чак и њених блиских сарадника и колега…
  • За Поповићку, дугогодишњег функционера на Београдском универзитету, уређеност финасија, добри услови студирања на дипломским, мастер и докторским студијама, висококвалитетни предавачки кадрови и још квалитетнији истраживачи по институтима БУ би били најбоља и једина права препорука за продужење мандата.На жалост то није тако, супротно је!
  • Непотребне Мултидисциплинарне студије треба укинути, коштају превише, а нема од њих никакве користи
  • Ректорка хвали Болоњски процес који је доживео дебакл
  • Компромитовани Фонд за науку Србије је некаква нада ректорки

Пише: др Филип Раке Вукајловић, научни саветник Института «Винча» у пензији

 Сваки циркус који држи до себе има менажерију са ретким, веома пробраним, зверкама. Тако и Београдски Универзитет. Шетњом кроз Програмске савете, Већа за мултидициплинарне студије, Студијске програме, Листе ангажованих наставника мултидисциплинарних дипломских академских – мастер студија и Листе ангажованих наставника за мултидисциплинарне академске докторске студије горе побројаних студијских програма видео сам и прочитао свакакве лоше предлоге, тезе, процене, анализе…

Почећу прво од Програмског савета и Листе наставника за извођење наставе на мастер студијском програму Образовне политике за школску 2019/2020. годину. Програмски савет је последњи пут иновиран/постављен 13. новембра 2019. одлуком ректора Иванке Поповић и у њему прва три места заузимају професори Филозофског факултета: Вера Спасеновић, Александар Бауцал и Тинде Ковач Церовић (још два места заузимају две жене педагози са Универзитета у Крагујевцу).

Још је интересантнији списак наставника на овом ‘политичком образовању’. Има их 15 (петнаест), од којих је 9 са Филозофског факултета у Београду, 4 са Универзитета у Крагујевцу, 1 са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију и још 1 са Учитељског факултета. Највише од свега забрињава велика родна неравноправност овог списка наставника. Родно коректно говорећи, на списку  наставника је 12 женских имена и три мушка.

Промашени докторски програми мултидициплинарних студија

По својој ислишности и бућоглавости све је ипак надмашио докторски програм студија „Историје и филозофије природних наука и технологије“. Ево десет одабраних имена и смешно-жалосних предмета који су предвиђени за изучавање:

Ево листе 10 наставника који је требало да реализују програм докторских студија: „Историја и филозофија природних наука и технологије“, за школску 2019/2020. годину: Александар С. Седмак, редовни професорМашински факултет, Техниологија и транзиција; Предраг J. Марковић, научни саветник, Институт за савремену историју, Историографски дискурс; Иванка Г. Поповић, Ректор, Историја хемије; Марија Богдановић (80), професор емеритус-Филозофски факултет, Синтезно-методолошки дискурс; Милош Ковић, , ванредни професор,Филозофски факултет, Наука и култура у Србији 19. и 20. века и историја друштвених и научних идеја; Срђан С. Станковић, професор емеритус-ЕТФ,  Филозофске основе вештачке интелигенције; Снежана Д. Кирин, Иновацини центар (Машински факултет), Техниологија и транзиција; Слободан Перовић, ванредни професор, Филозофски факултет, Историја физике; Борис Б. Лончар, (трагично преминуо 2020), редовни професор,ТМФ, Историја и савремени принципи заштите од зрачења

Шта  кажете за наслове? Хватате ли дах? Нису овде посебно биране баш највеће лудости. На списку има 24 предавача, бирао сам неке познате људе и неке од најидиотскијих предмета (у неким случајевима су се ова два критеријума сусрела на истом имену). Изостављен је, на пример, мени непознат редовни професор Филозофског факултета Милош Миленковић, који је требало да предаје Антропологију науке (Антропологија је дисциплина која проучава људски живот и културу, те сличности и разлике међу људима: како људи живе, што раде, што мисле и како се односе према околини). Ако су се овако бирани предмети, чуди ме да је акредитациона комисија, која је давала “добро” овом докторском програму, пропустила да захтева историјски премет: Сексологија науке?

Завршићу своје коментаре Историје науке и технологије  питањем: како ће то Слободан Перовић са Филозофског факултета с разумевањем предавати историју моје науке ФИЗИКЕ, а како ће актуелна ректорка Поповић, “бивша научница”, како сама себе лепо недавно окарактериса, с разумевањем говорити о историји модерне хемије без трунке знања и разумевања квантне хемије?

Међу пријатељима и поштоваоцима ових Мултидисциплинарних студија при Универзитету је и председник САНУ Владимир С. Костић[1], а према њима није равнодушан, видесмо то, ни «највећи борац» против плагијата на “Западном Балкану” и шире-академик Душан Теодоровић.

Ове студије су му послужиле да помогне ‘ректоркином миљенику’ Ђорђу Јанаћковићу да заједно одаберу комисију за оцену и одбрану и докторске дисертације Јанаћковићевог ђака  Добрице Стојановића, ког чека суђење за плагијат. Тако је то кад се човек труди да заузме и обележи што шири простор, како то редовно чине грабљиве звери и човеков најбољи и највернији пријатељ. Само, да не испадне сад: Гањао Теодоровић Малог, а изјурио Вука(јловића)?

Александар Костић, управник Аудио визуелног архива и  центра  за дигитализацију САНУ, уметнуо се и у овај програм, тихо и непримећено, а његови месечни приходи износе више хиљада евра (по сопственом признању)…

Могао бих још да пишем о овим бесмислено излишним и непотребним докторсkим ‘студијама за раскусуривање’ при Универзитету. Непотребне Мултидисциплинарне студије треба укинути. Окончаћу овај мучни део само још једним каракеристичним примером. У докторске студије је, наизглед неким чудом, доспео и психолог, академик Александар Костић и то на докторски студијски програм “Интелигентни системи”.

Ту га је, без сумње, на предлог свог “Драгог Владе”, инсталирала Владина “Драга Иванка”:

 Чиме је то заслужио Александар Костић – да га на тако значајну и звучну функцију поставе “Драги Влада” и “Драга Иванка”?

Наивни би помислили да је то због тога што је био ментор за докторску дисертацију млађе ћерке Дејана и Мирјане Поповић по имену Маше.

Нови тандем Костић-Чавошки у САНУ делује другосрбијански и сорошевски

Они мало боље информисани би се ипак одлучили за заслуге које је Александар Костић учинио свом презимењаку на челу САНУ “Драгом Влади“, када је заједно са академиком Костом Чавошким организовао и спровео пуч у Одељењу друштвених наука САНУ. (О тим историјским догађајима је изашао из штампе Зборник сто документа у редакцији академика Часлава Оцића под насловом: САНУ И КОСОВСКО ПИТАЊЕ, Сто докумената, Уредник академик Часлав Оцић, ГЛАС ЈАВНОСТИ, Београд 2021. Свима саветујем да нађу времена и бар прелистају ову значајну књигу.)

У бој, у бој, за ректорску тогу и ланац мој!

Иако су избори за ректора  званично обнародовани тек 22. јануара ове године, актуелна ректорка је своју изборну кампању отпочела много раније. Право усмерење и убрзање, праћено јавном помпом и обележено у свим медијима, започело је 3. децембра 2020. године после објављивања да је ректор Иванка Поповић добитник награде за изузетност за 2020. годину немачке компаније Хемофарм и Фондације Хемофарм у износу од 10.000 евра.

Ланац који припада ректору Београдског универзитета

Продужени финиш са лактањем је стартовао непосредно после званичног кандидовања овог кандидата на њеном матичном факултету 23. марта ове године. Број кандидата на будућим изборима је утврђен на тачно на 80-ту годишњицу бомбардовања Београда 6. априла 2020.  године, када је намерно гађана и погођена Народна библиотека у којој је изгорело непроцењиво културно благо српског народа.

Као други кандидат прихваћен је тада редовни професор и декан Архитектонског факултета Владан Ђокић.

Арх. Владан Ђокић ушао је у ректорску трку са препреденим противником. Какве су му шансе?

Он је од стране познатих натофилних медија одмах проглашен за наводног “Државног кандидата”, што мени са овом мојом шумадијско-крајишком памети, наметну мисао да за мене лично Иванка Поповић оличава европско-немачког кандидата за ректора.

А, мени Немци дугују и никад ми тај дуг неће моћи вратити. У октобру месецу 1941. године  немачки нацисти су, у родном Краљеву мог оца, стрељали 2.196 људи и међу њима два моја рођена стрица, раднике Фабрике вагона у Краљеву: Вукајловић Павла Мартина (1906) и Вукајловић Павла Радосава(1919)[2]. Мој Отац, Вукајловић Павла Рако, им је умакао, мало пре тога, из Крагујевца у партизане и рат је, до тешког рањавања 1944. године на Купресу, ратовао путевима Прве пролетерске бригаде НОВ (Игман, Неретва, Сутјеска, …). Мушких потомака с очеве стране нисам имао.

Обрадивши до сада речи и дела Иванке Поповић “непримереним понашањем једног члана академске заједнице које баца сенку на целу заједницу”, продужићу даље да разматрам и друге аспекте њеног деловања и наравно резултате њеног дугогодишњег управљачког рада на ТМФ и у Ректорату, са освртима на прошлост (“наша нас дела свугде и стално прате“).

Опет ћу се вратити  на  акценте из похвала које је Комитет за доделу награде нашао да су пресудили да се “нобел” додели баш ректору УБ и то баш у овом тренутку.

О награди: Рекоше да је намењена изузетним појединцима признатим у светским научним круговима. Већ први лауреат, Вигор Мајић 2019, би тешко могао да се сврста: “у изузетне појединце чији је рад признат у научним круговима широм света”, а и Иванка Поповић која, после четири месеца од овако изречене јој похвале, обзнани да је само “бивша научница”.

Пошто изјавише да ће се по лауреатима моћи препознати квалитет и  наслутити смисао и значај награде који би као несумњив требало да препозна шира заједница (у Србији), нађох се прозван да хладне главе осветлим и ‘сконтам’ путеве на које нас наводе ови дародаваци. И да покушам да проценим дивиденде које очекују одавде убудуће.

Прво што ми смета код ових немачких “добротвора” је њихово арогантно наметање само једног светлог пута којим би требало да идемо без размишљања. Награда је изузетна, казују нам они, а то се утврђује по добитницима који су, без сумње, ипак најважнији за установљавање жељене традиције. Имајући ово у виду, чини ми се да “комитетлије” нису биле претерано мудре кад су све три награде доделили ‘својима’ и све шефовима: директору ИС “Петница”, шефу Центра за поремећаје памћења и деменције и ректорки. Бојим се, да ако пођемо њиховим путевима у срећну будућност ни коњске дозе лекова против  поремећаја памћења и деменције нам неће моћи помоћи.

Хвалоспеви ректорки од немачког амбасадора Шиба

У име Комитета за доделу награде за изузетност набројани су главни квлитети због којих награђују Поповићку:

“Уважавајући људске, професионалне, научне, етичке и стручне квалитете и референце из живота, биографије и библиграфије Комитет за доделу награде Хемофарм фондације за изузетност је одлучио да лауреат награде за изузетност за 2020. годину буде Иванка Поповић,  ректор. Награда јој се даје за:

  • Посвећен рад са студентима;
  • Унапређење високог образовања и науке у Србији;
  • И за одлучно залагање за очување интегритета и угледа Универзитета у Београду као институције од јавног значаја. Комитет за доделу награде Хемофарм фондације за изузетност верује да ће ова награда охрабрити проф. др Иванку Поповић да истраје у досадашњим напорима за побољшање квалитета наставе и унапређење науке и да ће вредности које красе лауреата: интегритет, етичност, честитост и култура дијалога је бити вредности којим ће се руководити друштво у Србији. Без храбрих и честитих људи, слободног Универзитета и мисли, тешко је остварити стабилну стварност и извесну будућност и због тога Комитет за доделу награде за изузетност препознаје проф. др Иванку Поповић као особу која је својим деловањем учинила највише за унапређење образовања и науке у нашој земљи и очување дигнитета Универзитата чиме је заслужила награду за изузетност 2020 године.
Амбасадор Шиб рече да је водио у прошлости низ врло занимљивих и “просветљујућих” разговора са И. Поповић

Амбасадор Немачке у Београду, Томас Шиб је у свом обраћању истакао «да особе које постижу изузетне резултате дају важне примере за углед друштву и остварују позитиван утицај који доприноси бољитку читавог друштва, што је потребно на одговарајући начин наградити». У вези са лауреатом рече да она спада у такве особе и да је:

“Проф. др Иванка Поповић као ректор била она покретачка снага која је стајала иза аутономије и интегритета Универзитета у Београду. Као одлучни заговорник академских слобода она непрестано подстиче студенте да се баве критичким размишљањем, да буд отворена ума и да размишљају изван оквира. Њен рад, залагање, енергија и радна етика, али и храброст и истрајност доприносе угледу Универзитета у Београду и на међународном нивоу. Будући да је високо цењена академкиња, проф. Поповић дефинитивно не живи у кули од слоноваче. Она је врло свесна друштвене одговорности институције као што је УБ и зна колико је важна међународна научна сарадња на европском нивоу и шире, и блиска сарадња науке, образовања и привреде.”

На ову тему амбасадор Шиб рече да је водио у прошлости низ врло занимљивих и “просветљујућих” разговора са И. Поповић и да је веома срећан што је она добила награду.

Не чудим се нимало амбасадору Шибу и његовом задовољству што у Србији они имају за ректора Иванку Поповић и што би екселенција Шиб желела да она и даље заузима то место, које има изузетан потенцијал за притисак на легално изабране државне органе и стварање услова за тзв. обојене револуције.

Задржавам за себе право да, без увијања, побијам истинитост набројаних Иванкиних квалитета и да изразим сумњу у добре намере овог дипломате. По ономе што разумех из његових речи, за њега је најважније да УБ буде разједињена анархична конфедерација потпуно аутономних факултета (што је сада) са накарадно схваћеним академским слободама по којима је држава ту да даје паре, а факултети ће да наручују музику и дане проводе у необавезној игри и разузданом весељу.

Истицање као квалитета потпуну аутономност ректора, уздизање тог “квалитета” на пиједестал изузетности и још хваљење ње као покретачке снаге која је стајала иза анархичне аутономије Универзитета, мени говори да овај страни дипломата најважније државе ЕУ нема добре намере према мојој земљи. Понавља се као универзална константа оно што су Србима желели и радили немачки политичари 1991. године када су организовали (с другима) и разбили моју државу.

Амбасадорове и ректоркине контрадикције

Почетком зиме 2020. године, амбасадор Томас Шиб је изрекао још једну велику неистину која се тиче оцене рада ректора и угледа УБ: “Њен рад, залагање, енергија и радна етика, али и храброст и истрајност доприносе угледу Универзитета у Београду и на међународном нивоу.”

Прође зима и само што 23. марта 2021. године грану пролеће кад  сама ректорка Иванка Поповић на Изборној конференцији на њеном ТМФ изјави следеће:

“Мислим да јавно присуство УБ кроз документоване и поуздане изјаве стручњака са Универзитета такође треба да буде  наша велика обавеза и приоритет, да бисмо вратили поверење у Универзитет, које није изгубљено, али ни нарочито велико.”

Зар ово признање дато и забележено на јавној сцени, заједно са падом Универзитета у Београду на Шангајској листи за читавих стотину места, не говори довољно о “расту” и “угледу УБ на међународном нивоу” за ректорског мандата И. Поповић?

О ректоркином “раду, залагању, енергији и радној етици, али и храбрости и истрајности…”  од амбасадора не чусмо ништа конкретније. А шта би и рекао кад резултата нема!

Зато нудим врло конкретне примере нерада, незалагања уз одсуство било какве жеље да се исправљају очигледни пропусти, грешке, лудости, и додатно примери неетичког и пристрасног понашања самог ректора и њених најближих сарадника.

Ректорка хвали Болоњски процес који је доживео дебакл

У пролеће, 23. марта ове године, састало се Научно-наставно веће ТМФ УБ на изборној седници која је имала за циљ да предложи да се за ректора поново изабере редовни професор тог факултета др Иванка Поповић.  Седницу је отворио декан ТМФ Петар Ускоковић. У свом кратком излагању само је побројао  одликовања која је проф. Иванка Поповић добила, углавном због места на коме је седела, као и многе функције које је заузимала раније и десет одговорних фунција које тренутно обавља.

Петар Ускоковић, декан Технолошко Металуршког факултета је умрежен у све клановске везе и профите као близак сарадник Иванке Поповић

Одмах потом Иванка Поповић је узела реч и  том приликом рекла (у тачном тексту транскрипта су италиком убачени моји кратки коментари):

«Након декановог говора не остаје ми много шта да кажем сем да кажем да наравно нико не може као појединац ништа посебно да постигне и ако говоримо о томе шта се дешава на нашем факултету. Ја бих се увек радо сетила радне групе која се бавила реформом образовања на ТМФ према болоњским принципима, а то је заиста била једна група младих, и духом младих људи, који су донели промену факултету и који данас носе одговорне функције на њему.

Исто тако, мислим да је важно рећи, да било шта друго што се дешавало на факултету, и оно што смо покушавали да урадимо као управа факултета, тада не би било могуће да није био јак тим који је сложно радио. Ја сам захвална тој екипи која ме је научила како добро, надам се добро, да организујем посао и да заједно постигнемо циљеве (који су то циљеви?). То не значи увек да успете у намерама, али важно је трудити се и учинити максимално што се може (чак ако ‘гурате зид’ и не постигнете ништа!).

(Овде рекотрка не говори о скандалозном и безражлозном избацивању са посла свог колеге др Станка Остојића, ванредног професора на катедри за техничку физику Технолошко-металуршког факултета Универзитета у Београду, у чему је и она увелико учествовала са блиским сарадником Ђорђем Јанаћковићем и другима…)

Проф. Станко Остојић се замерио Иванки Поповић и претрпео је велику голготу и прогон и на крају је са факултета избачен на улицу

У том смислу би се кратко осврнула на претходни мандат, где са колегама проректорима ми смо учинили шта смо могли (могли су много, али нису мало!). Не увек (скоро никад) у складу са програмом који смо представили (требало је положити рачуне по тачкама програма: то смо урадили, то нисмо, а то ћемо наставити и ново урадити, због тога и тога) јер некако увек се сведе на то да гасите пожар (гасили пожар у пепељари док им је за то време кућа горела са свим помоћним просторијама и шталама) а не баш да радите оне ствари које сте планирали у свом програму.

Ипак у том гашењу пожара, локалних, мислим да смо поставили структуру нечега што би волели да буде будућност нашег Универзитета. Ја опет наглашавам: један факултет је увек онолико добар колико је добар његов колектив. Исто тако, један универзитет је онолико добар колико је добра целокупна академска заједница тог универзитета, а у нади да управа може да помогне да се ти циљеви и визије остваре (ништа не рече о циљевима и визијама, који циљеви, које визије?). Овај програм који је пред вама нећу читати, заиста не бих ишла у детаље (наравно да неће детаље, јер је ђаво увек у детаљима, чак и кад се ништа не обећава).

Али, ми смо имали заиста неколико невероватних околоности које су отежале овај претходни период, посебно овај последњи везан за корону и пандемију, тако да свакако један кључни задатак је да, у нади да ће се епидемиолошка ситуација побољшати, да можемо поново да се посветимо настави у традиционалној и комбинованој форми.

Пуно смо научили о настави ‘он лајн’ и то искуство треба да уградимо у стандарде Националног акредитационог тела и уз све остало то треба да придамо већи значај доприносу у настави када бирамо наставнике у звања. Тај део је увек било најтеже квантификовати. Знамо да је за научне резултате то релативно једноставно (ма неће бити, Иванка да је баш лако?), али добар наставни допринос некако нам је увек измицао (зар не би било боље рећи да вас је болело ‘увце’: шта то ваши пајтоси и како нуде студентима-шта и како предају?) и трудићемо се да нађемо идикаторе који би помогли да се препознају најбољи међу нама који су наставници (с којим циљем?).

Нећу да кажем да сам бивша научница, али ту негде близу

Исто тако да за младе наставнике, и оне који то желе, обезбедимо обавезне обуке (онима који их желе никако није обавезно!) које би помогле да сви, као наставници, будемо бољи. Наравно, при томе, не треба да занемаримо научно истраживачки рад. За себе морам да кажем, нажалост, ја нећу да кажем да сам бивша научница, али ту негде близу, нажалост  (како то сад: прво саветује да се наука не занемарује, а онда је не трепнувши занемарује уписујући се у бивше научнике и паде у тешку жалост без суза?), ја сам одлучила да се посветим настави кад сам хватила да нећу моћи и наставу и науку уз обaвезе које имам у Ректорату. Али, заиста помно подржавам и пратим рад мојих сарадника на катедри и на факултету (како, где су примери добрих дела?, где су истраге о плагијатима, неправилностима, нарушавању академске честитости…).

Што се тиче научно истраживачког рада за УБ је била велика част кад смо добили позив да се учланимо у елитну мрежу Circle U? (ректор(ка) је сумирајући годишњи рад, као важну ставку истакла чланство Универзитета у европској алијанси (Circle U)) која окупља најбоље универзитете у Европи која окупља природно-техничке науке). Чланство у овој мрежи је почело 01/2020 тако да се ефекти тог чланства још не осећају због пандемије. Али, оно што очекујемо (је) да ће нам то отворити могућности за јачање одређених партнерстава и за стицање нових знања и вештина које ће нам омогућити боље позиционирање на научној сцени (све време је потрошила да се позиционира у јавности-на сценски рад- уместо на послу у научном руднику) и нарочито код оних који финансирају истраживања (њени најбољи другари су одлично позиционирани за отимање државних пара-Ђорђе Јанаћковић је имао месечни просек: 413.981,00 динара 2018. године, а ни други сарадници, као декан Петар Ускоковић,  не заостају ).

Ђорђе Јанаћковић, поред афере плагијата, учествовао је и у прогону проф. Остојића, а афера се заташкава и одуговлачи. Докле?

Посебну пажњу бисмо наставили да посвећујемо и да интензивирамо, везано за оне изванредне појединце, који имају шансе да добију ERC пројекте у нади да можемо одређеним припремама око тога помоћи како се структуира пројекат и припремају пратећа документа да их охрабримо да се јављају. Јер, реално ERC пројекти су пројекти који доносе тај убрзани развој универзитета. Знамо да је Мађарска имала један системски приступ којим је успела да направи велики помак.

УБ има два ERC пројекта од којих је један из области физике а други из биоархеологије, који је због немогућности да пружимо добру подршку колегама са Филозофског факултета, сада тај пројекат делимо са Новим Садом, што показује да нисмо довољно подржали наше најбоље истраживаче (да ли су најбољи баш они који добијају “европске” паре).

Невероватно: Ректорка се нада у успех компромитованог Фонда за науку

Наравно, то подразумева даљу пажњу око наше позиције на Шангајској листи (има ли наде за скок?), иако морам да кажем да има неких спољних околности које на то утичу, везано за опремљеност и финансирање научно-истраживачког рада и надам се (шта је кичма Иванкиних нада?) да ће ефекти увођења закона о науци и истраживањима и увођења Фонда за науку помоћи да ту направимо жељени помак (куда и какав помак, и како ће Закон и паре све  да реше – зар се Закони не пишу баш да с циљем да они који их пишу организују расподелу и трошење расположивих  пара).

Окупљени научници у Фонду за науку, који се углавном бави дељењем огромних сума новца миљеницима клана, а не најбољим младим научницима и истраживачима

И коначно, имамо много да научимо око примене принципа отворене науке и посветићемо велику пажњу обезбеђивању услова да се на одговарајући начин складиште истраживачки подаци. При томе морамо наставити наше инсистирање на академској честитости (под слоганом: За пријатеље све, за непријатеље закон!) Мислим да сам довољно причала о томе у претходном периоду (вала си се напричала ‘ђевојко’) да не морам да наглашавам зашто је то важно (да ово није мало лицемерно?). И зашто о томе морамо да говоримо са нашим најмлађим колегама (прво поразговарајте са вашим исписницима и њих казните по заслузи, то ће бити најбоља лекција за млађе колеге да не ресаве,  и краду радове од других и учествују у коруптивним пословима).

Што се тиче међународне сарадње углавном ћемо се усмерити на програме ЕРАЗМУС и СИПУС зато што немамо сопствена средства за то. Један део те сарадње ће ићи преко наших партнера из европске алијансе Circle U за коју ми стварно везујемо нашу будућност и тај улазак у ту алијансу, односно позив да уђемо и будемо равноправни чланови у њој, су омогућили  да заиста и наш Универзитет и нашу земљу ставимо на мапу малог броја универзитета који су чланови европских универзитетских алијанси. То је обавеза за нас, али негде и гарант да ћемо опстати у тој групи најбољих и да ћемо моћи да од наших партнера у алијанси да преузмемо најбоље праксе у раду и у настави и у “администрирању науке” и другим стручним пословима (које праксе и шта ћете за то понудити као контра услугу?).

Небрига научне заједнице и БУ о задужбинама

Што се тиче новца, он је увек недостајући. Надам се да смо мало стабилизовали ствари кроз овај велики успех који смо остварили око додељивања ненаставаних радних места и мало смањили притисак на факултете, као последица примене забране запошљавања. И други важан посао је, да неким факултетима који немају одговарајући простор, покушамо да обезбедимо подршку државе да се тај простор направи и да се изборимо да очувамо наше задужбине (нису баш ваше, оне су универзитетске). Морам да кажем да су у овом тренутку оне изузетно угрожене и ако не успемо да реализујемо посебан закон о реституцији, заједно са САНУ и Матицом српском, нажалост, ми ћемо наше задужбине полако са временом све изгубити. Тако да је то један од великих приоритета.

Чувена задужбина Коларац умало није банкротирала због небриге Београдског универзитета под мандатом Иванке Поповић

Да бисмо то остварили морамо и даље да унапређујемо, унапређујемо, рад наших стручних служби које су биле прилично окоштале. Ја говорим о ректорату, али мислим да и факултетске стручне службе могу да буду знатно боље. И ми ћемо се потрудити да то унапредимо и да идемо у правцу тзв. ‘пејперлес’ администрације, односно администрације која користи само минимум хартије у овом 21. веку. За све то, да бисмо успели, морамо добро да сарађујемо са студентима и са нашим партнерима који подржавају студенте: Студентски центар, Студентска поликлиника, посебно у овим ковид временима. И морам да споменем Универзитетску библиотеку Светозар Марковић и Дом културе студентски град. Ја се надам да ће и то омогућити да остваримо боље резултате ослушкујући боље потребе студената.

Мислим да јавно присуство УБ кроз документоване и поуздане изјаве стручњака са Универзитета такође треба да буде  наша велика обавеза и приоритет, да бисмо вратили поверење у Универзитет, које није изгубљено, али ни нарочито велико...

И коначно, да сав наш рад и сву нашу делатност, кроз све мисије познате универзитета, сведемо у једну јединствену мисију, како то сад предлажу колеге  из Европе (а ми ћемо као кучићи да их пратимо!?) да дође до одређене трансформације те тзв. “агенде” за високо образовање а уз то поштујући 17 принципа одрживог развоја како су их дефинисале Уједињене нације. То је можда мало амбициозна “агенда”, а са друге стране, мислим да су досадашњи резултати (оних резултата којих нема или су ужасни?) били довољни да нас охрабрују да мислимо (не би ли наш народ би на ово рекао: “будалама море до колена”?) да овај резултат можемо да остваримо (који бре, резултат, женска главо?). И, наравно, све ово за мене не би било могуће да нисам имала трајну, континуалну пријатељску подршку колектива мог факултета».

Ово неинтересантно, слабо припремљено, безсадржајно, бирократско излагање не вреди стоти део времена који сам утрошио на траскрипцију. Иако се целокупно деловање Иванке Поповић и њеног тима може сажети речима песника које наводим:

“Могли   су   много,

али    нису    мало,

и    ништа   данас,

већ колико сутра.”

ипак сам због комплетности дужан да укажем на неке паралеле и несувислости у надобудном и до бућоглавости самоувереном, излагању пред својом ‘рајом’ која није смела да постави ниједно од многих питања која су се сама наметала.

Пре свега упоредићу Иванкино хвалисање радом на увођењу болоњских реформи: “Ја сам захвална тој екипи (мисли на болоњске реформаторе) која ме је научила како добро, надам се добро, да организујем посао и да заједно постигнемо циљеве….

Још бућоглавија изјава председника САНУ Владимира С. Костића који, као што већ рекох, изјави изјави 2017. године: “Наша једина победа је 5. октобар”.

Покојни Брана Црнчевић је имао обичај да овакве изјаве коментарише речима: “Многи идиоти су давали многе идиотске изјаве, али ја овако идиотску изјаву још не чух!”

Проницљивост чувеног писца Црнчевића је вечна

Посебно ако се  има у виду да су до данас све архиве су отворене, мемоари главних актера написани а председник тзв. “кровне” научне институције Србије дозвољава себи да у јавности с понављањем “лупета ко’ максим по дивизији”.

И, да ли је онда чудо што је ово двоје челника радо виђено код немачког амбасадора, а они и њихови пулени “љуљани” од стране јаке фармацеутске немачке компаније?

И још  неколико питања и самонамећући коментара у вези са «изборном платформом» ректорке:

  1. i) Као прво И. Поповић хвали болоњско реформисање Универзитета иако “Болоња” није остварила ни један обећани циљ: мобилност студената није повећана, а није смањен ни проценат оних који напуштају студије иако су професори све шире руке у поклањању оцена. Једино што је постигнуто је да из Србије одлазе натпросечни студенти без жеље да се поново врате. Да не говоримо о томе да је “Болоња” промашај и у Немачкој. “Тамо су професори врло угледни, добро плаћени, али им се замера то што постоји огроман јаз између њих и студената, јер се више баве истраживањима која доносе награде и медијску пажњу, него предавањима и контактима са обичним студентима.”

Све ово се једнако данас може применити и на професоре на Београдском универзитету .

И, што је најинтересантније, ректор Иванка Поповић нас у свом излагању, знајући све то, теши речима: “То не значи увек да успете у намерама, али важно је трудити се и учинити максимално што се може”,  а не «просветли» нас примерима намера које је успела да оствари?

  1. ii) Главни посао њене екипе је био гашење локалних пожара за које се не говори ко их је потпаљивао, ко је био главни ‘пироман’, али се изрече тврдња да је на том ‘пепелишту’ њена екипа поставила неку структуру: “нечега што би в о л е л и  да буде будућност њиховог (нашег) Универзитета”. Структура на пепелишту? Б о ж е  ме  сачувај и саклони!

iii) Ректор прво ‘одваљује’ да је лако оцењивати научни рад појединаца, а тешко доприносе наставника на факултетима: “Знамо да је за научне резултате то релативно једноставно квантификовати”, што показује дубоко несхватање суштине научног рада. Не оправдава је ни трунку накнадно вајкање и признање да она више није научник: “За себе морам да кажем, нажалост, ја нећу да кажем да сам бивша научница, али ту негде близу, нажалост”.

Никакви резултати Поповићке, а поново се кандидовала

Другим речима, “бивша научница” говори својим колегама, изгледа  и  њих сматрајући  већином бившим научницима, како је науку једноставно оцењивати. Вероватно се сви у потпуности сложише са том тврдњом кад одћуташе  овако небулозну мисао. А мени, у вези с том ћутњом и потоњим изгласавањем акламативне подршке овом кандидату, паде на памет мудра народна изрека: “Бућоглавима море до колена!”

iiii) О кетманисању у вези с академском честитошћу већ је било речи, а припремљено је и шире елаборирање извртања, прећуткивања и обмањивања у вези с академском честитошћу и поштењем ректорових најближих пријатеља и колега. Мислим да је Иванка Поповић  демонстрирала суштински недостатак осећаја мере када је поново истакла своју кандидатуру за нови ректорски мандат. Уз њену констатацију: «да јавно присуство УБ и изјаве стручњака са Универзитета треба да буду велика обавеза и приоритет како би се вратило добрим делом изгубљено поверење у Универзитет» којем је она била на челу последње три године…

  1. iv) Да ли видесте да ректорка стално помиње недостатак средстава, а подржава оне беспотребне, скупе и циркуске муклтидисциплинарне студије?
  2. v) Како ће јој рад са студентима помоћи да се дође до “пејперлес” администрације? То треба да буде реорганизација и реформа администрације у сарадњи са Министарствима која постављају одређена ограничења и Трезором. Шта је она до сада урадила по том питању, јер то није болна тачка од данас? Зашто се не удружи са другим Универзитетима у јединствену акцију. Није Београд Србија. Додатно, је’л то она саму себе куди? Она је дуго на позицијама у Ректорату, могла је до сада и да буде “пејперлес” 100 пута и да овај једноставан проблем реши. Али , она се ничим у свом мандату није бавила озбиљно, па ни једноставним проблемима. Зато су остали нерешени.
  3. vi) Награде за најбоље се можда и назиру у тексту, а мене занима где је механизам казни? Како и коме одговара да може на Универзитету да се деси да редовни професор, за кога на једном факултету УБ не памте када је последњи пут одржао предавање и испит, може да уредно потписује оцене студентима које му је попунио и припремио асистент? Да ли ће да провери и отпусти га ако се утврди да је то истина? По ком Правилнику? Има ли још професора који се тако понашају?

Иванкина опесија је Јавно присуство? Зашто? Нису наставници ТВ звезде, то није њихов посао. Је ли она то кренула путем “Драгог Владе” (САНУ –  Костића), да и она не стреми у САНУ и придружи се чопору који подржава његово вишеструко и глупаво одрицање од Косова и Метохије? Или би, можда као Веран Матић, клекла и молила за опроштај у Вуковару? Шта би тачно да коментарише? Развод брака Била Гејтса можда?

Ректорка нема никакве анализе, а ни план ни програм развоја

На крају бих још желео да поменем најважније проблеме којих се није ни дотакла ректорка са њеном екипом, а који су морали бити први на листи приоритета:

– Последњих десет година обављала су се научна истраживања на факултетима и институтима УБ у оквиру научних пројекта који су предложени и прихваћени још 2010. године. До дана данашњег није се направио пресек нити оцена онога што је урађено нити је озбиљно размотрено стање научних кадрова данас у Србији. За то време је потрошен девизни кредит вредан 420 милиона евра подигнут за науку и образовање, а најмање за те сврхе потрошен;

Статус и углед Београдског универзитета су знатно пољуљани, а пад на Шангајској листи је само последица понора у који иде БУ

– Потпуно неразумна правила оцењивања научног рада су довела до огромног пада квалитета и повећања броја корисника научног буџета. Ово је проузроковано, како неконтролисаним дуплирањем Института по факултетима и отварањем којекаквих иновационих центара, тако и пријемом за науку потпуно неадекватних трећеразредних студената у институте УБ. Све ово је рађено без икаквог плана и реалних осмишљених потреба посла, са јединим циљем да се “произведу” неки магистри  и доктори да би неки научници из института могли да прескоче у виша звања. Покварена радна и општа атмосфера по факултетима и институтима УБ је довела до пада УБ за сто места на Шангајској листи, са изгледима да ускоро потоне још више;

– И, коначно, две године рада Фонда за науку Републике Србије прати тешка хипотека отимања преобилних ПРОМИС пројеката у којој су најбоље прошли блиски сарадници челника најважнијих институција науке у Србији, образовања и бирократских структура Министарства просвете и науке. У том Фонду има посла и за истражне органе да испитају рад овог тела.

Ректорка нема вредних резултата, вуче терет нерешених афера
Још овај пут: европско-немачки кандидат за ректора

Наравно и питање плагијата научних радова, магистарских и докторских, међу којима има и ректоркиних миљеника се не разматра и гура се у страну. То је велика брука и за ректорку, њене блиске сараднике и за цео Универзитет што се не решавају ти случајеви.

Закључио бих тиме да сматрам да Иванку Поповић нипошто не би требало поново изабрати за ректора највећег и још увек најзначајнијег Универзитета у земљи јер су резултати њеног рада у претходном периоду очевидно мизерни.

Оно што брине је и чињеница да лош, немоћан и неспособан ректор-политичар веома одговара деканском корпусу на универзитету. Познато је да је у временима кад се, од ‘кнезова и књегиња’ који седе на локал-факултетским  престолима, не захтевају конкретни резултати и производи, онда они најрађе између себе бирају за врховног владара  с л а б о т и њ у  која им неће сметати да локално владају и ‘рају’ пљачкају како им се ћефне.  Ако се то деси, државним функцинерима предлажем да то спрече приликом гласања на Савету УБ. И, наравно да се не уплаше галаме и крешања оних који ће се позивати на накарадно схваћену аутономију универзитета, да би заштитили своје зацементиране пљачкашке шеме.

Прво и пре свега, многобројни “академски башибозлук” другосрбијанаца, који је до сада у маршу  легијапробраних на свакојаке фондове (на челу са својим центурионима), газио све пред собом без икаквог отпора. Кандидовањем за ректора арх. Владана Ђокића, овог пристојног ликом, појавом и манирима, што да не кажем и господственог, “кандидата државе”, показују сорошевци и другосрбијанци  велику нервозу, с паником и мобилише све своје ресурсе не би ли задржали статус кво који само мањини ‘научних гномова’ и њихових трабаната одговара.

Вејвода – кадар Маршаловог фонда управља у Србији

Друго, знам за срамотни случај Института за филозофију и друштвену теорију када је држава устукнула пред павијанским крештањем организоване групе ‘другосрбијанаца’ тог Института у нашој и страној јавности и нато медијима и поставила њима наклоњен Управни одбор ИФДТ на челу са неким бившим потпредседником Немачког Маршаловог фонда и директором Балканског фонда за демократију Иваном Вејводом.

Иван Вејвода, кадар немачког Маршаловог фонда инсталиран на руководеће место у Србији

После таквог флагрантног случаја кукавичог понашања државе, не бих руку дао да баш оваква каква је, ректор Иванка Поповић није, у ствари, најжељенији “кандидат државе” и за будућег ректора. У том случају би се водећи академски кланови, уз неограничене “академске слободе” и широку “демократију нерада”,  аутономно и аутистично, у ‘маленом лонцу’ кували и о свом јаду по старом забављали, а велики државни играчи би у миру и у тишини, на макро скали, своје послове углављивали и завршавали.

На крају бих рекао да други кандидат за ректора Владан Ђокић и његова екипа, је чини ми се компетентнија од старог тима проректора који су помагали у раду садашњем ректору Иванки Поповић. Но, моје краткотрајно истраживање није довољно темељно да бих себи дозволио да о проф. Владану Ђокићу пишем површно.

Једно сам ипак сигуран, на основу свега што рекох и написах: Универзитет у Београду заслужује бољег ректора и бољу екипу проректора од старих окошталих кадрова Ректората који на крају свог мандата, кроз наступ старог ректора Иванке Поповић, затражише још један трогодишњи мандат с највишим циљем: “да би кроз јавне документоване и поуздане изјаве стручњака са Универзитета вратили поверење у Универзитет, које није изгубљено, али ни нарочито велико.”

:::::::::::::::::::::::

[1] Костић С. Владимир, Обрадовић M. Бојана, Поповић Б. Дејан, Поповић Б. Мирјана,   Поткоњак Н. Вељко, Раковић И. Дејан, Рељин Д. Бранимир, Станковић С. Срђан, Табела 9.2. Листа наставника укључених у научно-истраживачке и уметничко-истраживачке пројекате

[2] Видети страну 124, и бројеве 529 (МАРТИН) и 521 (РАДОСАВ) у књизи Силвије Крејаковић: “Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941″, Издавач: Музеј жртава геноцида Београд, Београд 2013.

Подели:

5 1 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
2 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Gorcanin
Gorcanin
4 месеца раније

Sve pohvale na blog gospodina Vukelica i gospodina Živanova. Tekstovi o situaciji na BU su došli u pravom trenutku, i nadam se da ce ih preneti i drugi sajtovi. Ono što je za današnje novinarstvo jako bitno, gotovo sam siguran da je sve ovo istina. Ali, kako sam i ranije komentarisao, ovo su suviše dugi tekstovi i zaista mislim da gube na efektnosti, zbog svoje preterane dužine.

Pero
Pero
4 месеца раније

Tebi covece treba psihijatar. Povedi i Sarcevica.