Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Политика, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Србија

Медији треба перманентно и квалификовано да позивају власт на одговорност

Важна улога штампе и професионалних новинара

  • Алексис Де Токвил: Само слободна штампа може да спасе демократију
  • Немилосрдне америчке корпорације – све са одобрењем владе САД и уз свесрдну подршку медија финансирају кампање лажи и обмана у свету
  • Без храбрих новинара, никад не бисмо сазнали праву природу власти и неретко зла које она чини сопственом и другим народима широм планете, нарочито када су у питању САД.

Пише: Милорад Миша Перовић, економиста и публициста

Свако ко стане пред киоск са штампом, има прилику да види не само стање у медијима, него и у читавом друштву – како у Сиднеју, тако и у Пироту. О штампи и њеном задатку последњих сто и више година, написана је читава библиотека. То само по себи говори да је утицај штампе давно схваћен и препознат не само у јавности, него и од стране политичара и њихових режима независно да ли су демократски или ауторитарни.

Уставотворци свих епоха су знали да је дугорочна одговорност управљања државом, важнија од краткорочне политичке стабилности и зато демократски устави гарантују слободу штампе. Ипак, већина држава које данас сматрају демократским, законима о штампи забрањују извештавање о низу тема – од активности владе до приватног живота вође. Све у име народа и „стабилности државе“.

Улога медија је да поставља тешка питања и притом буде имуна на политичке притиске моћника опијених влашћу и привилегијама. Притом, неретко се власт труди да ово звучи као да штампа подрива кредибилитет изабраних званичника и поверење грађана у лидере; да откривајући незгодне истине, изазива друштвене поделе…

Селекција информација које доспевају у јавност

Без храбрих новинара, никад не бисмо сазнали праву природу власти и неретко зла које она чини сопственом и другим народима широм планете, нарочито када су у питању САД.

Криза институције слободне штампе је у вероватно најгорем стању од кад је Гутенберг изумео штампарску пресу. Замке вребају одасвуд: медији су данас власништво мултинационалних корпорација или милијардера мотивисаних искључиво зарадом – Џеф Безос, власник Амазона је власник и „Вашингтон поста“; одбачена су писана и неписана првила по принципу – све је дозвољено; друштвене мреже уместо доприноса бржем и непристраснијем обавештавању, трајно су нарушиле један од најважнијих механизама контроле политичког одлучивања.

Милијардер Безос контролише главне медије чији је власник

Нема бољег примера у прилог тези о злоупотреби медија од текста новинара Тома Бишопа из 2000. године. Си-ен-ен је, наиме, признао да је током рата на Косову и Метохији, осам чланова јединице америчке војске за специјалне психолошке операције било ангажовано у информативној редакцији ове куће. Тадашњи командант те јединице, пуковник Кристофер Сент Џон, објаснио је да су момци из „Форт Брега“ током бомбрадовања Србије у етар пуштали само „добре“ вести потискујући „непријатне“ као бомбардовање моста у Варварину и остале „колатералне штете“ у којима је страдало више од 2.600 цивила и начињена материјална штета од око 120 милијарди тадашњих долара. Пуковник је сарадњу са Си-ен-еном оценио као школски пример веза које америчке оружане снаге треба да имају са медијима.

Иначе, два дана пре него што је НАТО бомбардовао РТС у Београду, Си-ен-ену је дојављено из централе у Атланти да ће зграда бити уништена и да одмах склоне људе и камере што је и учињено. Дан касније, тадашњи министар информисања Александар Вучић је добио позив Ларија Кинга (који није знао за дојаву), да се појави у његовој емисији. Хтели су да дође у 02:30 ујутру 23. априла и замолили да буде тамо пола сата раније због шминкања. Вучић, срећом по њега, на ову емисију није дошао, а зграда је срушена неколико минута пре два часа ујутро.

Си-ен-ен, Би-би-си и остали такозвани главни медији било да извештавају о КиМ, Сирији, Либији, Украјини или Путиновим милионима и болестима, превазишли су неетичку и непоштену новинарску праксу отвореним дослухом са НАТО-ом. Ни Џорџ Орвел није могао да смисли овако нешто. Данас смо сведоци да се тај процес у медијима догађа органски неометано, у континуитету.

Проницљиви духови, као на пример млади Алексис Де Токвил кога је Француска 1831. након јулске револуције, послала у САД, рекао је да је штампа најважнија од свих демократских институција и да само слободна штампа може да спасе демократију. У супротном, рекао је он пре скоро два века, то води – губитку душе и сoпствене државе.

Алексис де Токвил, француски политички теоретичар, либерал и борац за слободе, против тираније и десптизма

У наше доба читаве нације, у великој мери захваљујући корумпираним медијима,  живе одвојено од других људи, изоловани у својим домовима, необавештени, с илузијом о слободи избора и начину живота. Егзистенцијални смисао постала је потрага за безначајним задовољствима којима ће се испунити слободно време. Судбина таквог човека се свела на зурење у телевизијски екран; што се тиче његових суграђана и ретких пријатеља, он их не види и не осећа; он постоји, али у себи и за себе као асоцијална фигура спрам онога што се некад звало „слободан човек“.

О медијима као средству да се народу „помогне“  да разуме политику и свет око себе, зналачки је у једном поглављу своје књиге „Браћа“, писао амерички новинар и универзитетски наставник Стивен Кинзер. „Браћа” су хроника рушења „незгодних” режима од Гватемале преко Ирана до Индокине, политичких убистава, немилосрдних америчких корпорација – све са одобрењем владе САД и уз свесрдну подршку медија.

Улоге у контроли штампе и медија браће Далс

Године 1953, само тада и никад више, два рођена брата су именована да воде отворену и тајну америчку спољну политику – председник Ајзенхауер именовао је Џона Фостера Далса за државног секретара, а Алена Далса за директора ЦИА. Обојица су били адвокати, партнери изузетно моћне канцеларије Саливен и Кромвел, чије  је њујоршко седиште деценијама било спона бизниса и америчке политике.

Пресудна улога браће Далс у сузбијању слободе медија и прављењу спин кампања у штампи

Фостер је већ имао озбиљне медијске контакате, а Ален је, поставши директор ЦИА, отишао још даље. Пријатељство са Хенријем Лусом, новинским магнатом, оснивачем Тајма, Лајфа и прве мултимедијалне мреже, „најутицајнијим приватним грађанином Америке свог времена“, било је једно од најважнијих средстава која су помогла пројекту браће Далс да своје ставове погурају кроз америчку штампу. Ален је успоставио и дискретан контакт са другим издавачима и уредницима утицајних дневних новина, часописа, радио и тв станица. Међу његовим редовним „сарадницима“ су били Си-би-ес, Њујорк тајмс, Вашингтон пост

Годинама касније постало је јасно да су настојања шефа ЦИА Алена Далса да преко штампе утиче на америчко јавно мњење, били не повремене епизоде, већ део пројекта под називом операција „Птица ругалица“. Кроз њу је пуштао информације, од којих су неке поверљиве добијали новинарски бардови као Џејмс Рестон из Њујорк Тајмса или Бенџамин Бредли из Њузвика да промовишу поглед на свет (велтаншаунг) Централне обавештајне агенције. Френк Визнер, један од оснивача ЦИА и супервизор операције „Птица ругалица“, назвао је агенцију „моћни Вурлицер“. Интересантно је да је његов син, амерички дипломата Френк Визнер млађи, био специјални изасланик САД у преговорима о статусу Косова и Метохије.

Светски Дан штампе је 3. мај који треба да помогне медијима у борби за слободе и независност

Ален Далс се јануара 1953. преко националне телевизије, први пут обратио јавности.  Драматично је открио мапу света и показао регију, „од Камчатке, близу Аљаске до Источне Немачке у срцу Европе којом руски комунисти потпуно доминирају“ пише Винзер. Упозорио је да осамсто милиона људи „потпомогнуто атомским бомбама“ представља непријатеља који спрема наше уништење”. „Било који Американац који није свестан те чињенице је као војник који спава на стражи“.  Тај поглед на свет је већина Американца прихватила. А Совјетски Савез, тек изашао из Другог светског рата, са огромним жртвама, није могао да буде претња било коме. Браћа су то одлично знала.

Треба ли онда да се дан-данас чудимо хистеричном „извештавању“ о руској операцији у Украјини?

Слободна штампа и новинари као контролори тираније
Борба против цензуре медија мора бити стална и одлучна

Замислимо где би нам био крај када би имали медије тврдо решене да власт перманетно и квалификовано позивају на одговорност. Капа доле онима који су давно видели слободну штампу и новинаре као контролоре тираније. Али иако су ово можда херојска времена за новинаре, исход битке између пропаганде и обмане с једне и непристрасног извештавања с друге стране, далеко је од јасног. Нико нема монопол на истину, али основа демократије је да правда и истина морају да победе.

Улога професионалног новинара и његовог уредника је да се приближи истини колико год  је могуће. А скоро свако ко се бави јавним послом у Србији или Канади свеједно, пристаје на контролу – пре свега штампе.

На жалост, Србија, њени медији и индустрија забаве су покорно прихватили ову матрицу у жељи да што више личе на запад.

Прва ствар после пада Вучићевог режима коју нова власт треба да уради је да Пинку, Хепију и осталима искључи струју и стави катанац на браву. Уколико то изостане, знаћемо да ни од нових власти Србија не може да очекује неопходне, хитне, здраве и корените промене.

……………………

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments