Хрвати у Вуковару упорно руше и ломе ћириличне натписе
Шта чека Србе уз навијачку звоњаву Ранка Бугарског
- Челници Одбора за стандардизацију српског језика „мешају појмове језика и стандардног језика“, а Бугарски потврђује да не зна шта је стандардни језик нити је још чуо да се једино у њему нешто може прописивати, а све његове друге реализације могу се једино описивати.
Пише: др Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта
Као бољи Брозов ђак, друг Ранко Бугарски стигао је до пензије поучавајући нас заједничким енглескосеверноамеричкоканадскоаустралијсконовозеландским (инезнам-далијошкојим) језицима.
И остало је нејасно шта га је „поћерало из Бранковог и Хамдијиног вилајета“ и довело га у Београд да нам, током последњих шездесетак година, прича причу за коју су „анамо били глухи“.
И ових дана, на страницама Danas-a, још једном просуо сву лингвистичку памет коју није стигао да досад препише из оне своје напред поменуте енглескомногојезичнозаједничкеитомесличне лектире.
Да се на време сетио да о томе нешто препише (ако је тешко научити), данас се не би „санкао“ на најбаналнијим проблемима – стандардног језика. Он вели да је проблем о коме расправља стављен „на погрешан колосек“ и да је „Одбор [за стандардизацију] истински компетентан само за стандардизацију српског језика, али не и за све што је у вези са овим језиком“. Да мисли о чему говори, другу Ранку ово би било довољно да се заустави: Одбор за стандардизацију бави се једино оним питањима за које је „истински компетентан“, а све оно друго о чему се распричао далеко је и од језика и од памети.
Он о томе већ говори као најбољи Брозов ђак: као стручно тело, Одбор „није орган пред којим би морале да устукну државне институције као што су министарства и заводи“ (и Броз је заповедао да се „комунисти закона не смеју држати као пијан плота“). И додаје да је „реч о незамерању идеологији српског национализма, нажалост дубоко укорењеној у нашем друштву, чији је Одбор један од водећих експонената. Људи се устручавају да кажу нешто против Одбора јер су у страху да ће одмах бити означени малтене као народни непријатељи и да се мешају у оно за шта нису ни компетентни, нити позвани, а Одбор сматра да је једини властан да о томе говори“.
За памет каква нас овде обогаћује квалификовани су једино они представници људске врсте који су у многом смислу остали недовршени па, између осталога, и недоучени (за такве сам другде рекао да најбоље успевају тамо где се озбиљни људи не могу срести): Одбор за стандардизацију српскога језика бави се једино оним проблемима због чијег је праћења и решавања основан, а за све оно друго што му друг Ранко товари у пртљаг и због чега га тако простачки псује његови се чланови могу бавити приватно, за својим радним столом и у кругу својих ужих научних и стручних истраживања.
Бугарски се батрга између апсурдâ и бесмислицâ
Необавештен о многим простим питањима, а навикнут да о њима плитко мисли а беспризивно суди, Бугарски се батрга између апсурдâ и бесмислицâ: уиграва општу лингвистику, социолингвистику, генетску лингвистику, покреће звоњаву о томе да је „стандардни језик само један од варијетета неког језика“, тамбура да „појам језика обухвата целе језике, а то значи дати језик са свим његовим појавним облицима, као што су дијалекти, жаргони и други, уз стандардни варијетет ако га има“.
И силовито наставља да арчи „знања“ какво је оно да „када се каже јужнословенски језици, мисли се на те језике са њиховим варијететима“; или кад се каже „да је нпр. хрватски само друго име за српски језик, значи рећи да су поред штокавског, кајкавски и чакавски дијалекти српског језика; да су граматике и речници хрватског језика приручници српског језика, само другачије насловљени; да је историја хрватског језика исто што и историја српског језика…
То су наравно тоталне бесмислице, али оне логички проистичу из замењивања појма језика појмом стандардног језика. Отуда је проистекло замешатељство где се Завод и Министарство извлаче, а Одбор тера своју линију сејући међу школску децу зло семе српског језичког национализма и још то нуди као једину и општеприхваћену научну истину, док би њихов уистину оригинални списак тешко прихватили озбиљни лингвисти у Србији и ван ње.
И тиме ћемо, надам се, коначно стићи до суштине проблема о коме говоримо: челници Одбора „мешају појмове језика и стандардног језика“, а Бугарски потврђује да не зна шта је стандардни језик нити је још чуо да се једино у њему нешто може прописивати, а све његове друге реализације могу се једино описивати. А то што Бугарски овде не разуме Бизмарку је, рецимо, било савршено јасно још у време када се за „хрватски језик“ није ни знало па је на питање о разлици између немачког језика и немачких дијалеката одговорио врло прецизно: „Немачки језик има војску и флоту“ (у његово време још није било авијације), а све оно друго о чему прича Бугарски нема такву „државну заштиту“. Као што нема ни основу сва његова звоњава о оним „лингвистикама о којима челници Одбора изгледа не знају много, па тако лаички мешају појмове језика и стандардног језика, чиме уносе темељну забуну са врло озбиљним последицама“.
Све оно о чему Бугарски горе приповеда (о хрватском језику – рецимо) може се свести на бесмислену, тј. шупљу, тј. промашену причу (Хрвати су први пут за српски језик и штокавштину чули крајем 19. века, прва четири Хрвата у Дубровник су стигли 1896, а „хрватски вуковци“ уредили им језик – по мерама Вука и Даничића – од 1892. до 1901) и то је за нашу причу апсолутно незанимљиво: јужнословенски су језици српски, бугарски и словеначки (ако неко мисли да то није тачно, нека дода да су се из српскога издвојили: „хрватски“ – крајем 19. века, „македонски“ – 2. авг. 1944, „босански“ – 27. септ. 1993, „црногорски“ – 21. маја 2006).
Бугарски не зна ништа ни о историји српског језика нити о његовим односима према оним „језицима“ који су се из српског изројили
За нас ће бити занимљива лингвистичка аргументација Бугарског да „реакције хрватског и бошњачког националног савета дају правни основ за интервенцију државних органа“ јер је „кршење права националних мањина основ да свака озбиљна држава реагује преко својих институција“, а што се тиме крше неке много дубље и далекосежније истине о српској историји и култури – о томе Бугарском нема смисла приговарати: он не зна ништа ни о историји српског језика нити о његовим односима према оним „језицима“ који су се из српског изројили макар пред његовим очима и уз његово кумство. И то није нимало чудно: он није имао кад да научи српски јер је и „у кући учен да се и са сестром »свађа« на енглеском језику“, а проклетство да је рођен као Србин испречило му се на путу да постане Енглез. По чему се, у ствари, нашао под двоструким проклетством и остао двоструко недовршен: одскочио је од Срба, а није доскочио до Енглеза, о српском језику није научио ништа, а од енглеског само да нам најбрже преприча[ва] оно што су други негде записали. После ће му, с таквим упориштем, бити лако да призна да „питање који су јужнословенски језици нема много везе са питањем мањинских језика и правима њихових говорника“, али му је то било довољно као основа да држави ода признање за то што се одрекла суверенитета и над делом сопствене територије и над својим језиком.
*****
Животна грешка Бугарског била је што се тако давно измакао од Бранка и Хамдије и пропустио прилику да му они отворе пречицу да брже (и без српске трауме) постане Енглез, да подржи рахметли-Алију, после Бакира и Бисеру, да им објасни благодети заједничкихалжирсколибијскоидвадесетакдругихарапских или енглескосеверноамеричкоканадскихиинихгорепоменутих језика. По тој мустри он и Сњежана приредили су „познату Декларацију о заједничком језику из 2017. године, коју је потписало око 10.000 људи широм света, укључујући више десетина лингвиста, а која наведене језике види као четири равноправне варијанте једног заједничког језика“. И веле да је после, по њиховој науци, и Чомски утемељио све оне заједничкосеверноамеричколибијске и заједничкосаудијсконовозеландске језике, а обећао је да ће то исто учинити и са заједничкошпансколатиноамеричким језицима, али да ће око неких мање јасних питања у вези са њима морати да потражи савет од Сњежане и Ранка.
Бугарски, осим свега тога, у своје заслуге уписује и то да је решио терминолошки спор између Одбора за стандардизацију и Бошњачког националног вијећа о босанско/бошњачком двојству у називу њиховог језика наводећи да је „једини законит назив тог језика у Србији босански, што оправдано стоји и у српском Закону о ратификацији Европске језичке повеље“ и да се тај језик тако именује по ономе обрасцу по коме и енгландски (: England) или дојчландски (: Deutschland). (А да о „бошњачкој књижевности“ и не говоримо.)
Бугарски је најуспешнији као псовач Срба и борац против српског национализма
Бугарски се у лингвистичким питањима успешно спотиче, боље се сналази у тумачењу европских прописа о мањинским језицима, а најуспешнији је као псовач Срба и борац против српског национализма. Чиме подупире и шири Брозову науку и слави његове комунисте који су, после рата, побили више Срба него током рата све коалиције с њима на челу заједно (не треба заборавити да је, под Бакарићевом заштитом, Јасеновац врло успешно „радио“ и кад су сви Хитлерови концентрациони логори били затворени и крематорији погашени), српски језик узгред раздробили на „хрватски“, „македонски“, „босански“ и „црногорски“, а српски етнички простор „распоредили“ на Хрватску, Македонију, Босну, Црну Гору и Арнаутлук.
И за сва сатирања која су их стизала — Срби били, увек и свуда, означавани као једини кривци. Једнако на страницама Danas-a као и у свеукупној усташкој штампи (у хрватској и „бе-ха“ варијанти), према њиховим заједничким злочиначким евроунијатским узорима.
И све приредили да трима геноцидима који су над Србима извршени у ХХ веку додају и онај завршни. Који се сваког часа може очекивати.
Уз навијачку звоњаву Ранка Бугарског.
На Ђурђевдан 2022.
……………………………………………..
