Из зграде Архива Југославије изношени су и отуђивани драгоцени документи
Зашто нестају важна архивска документа из многих институција у Србији
- Комунистичка власт, најпре у грађанском рату, а касније у годинама стабилизације своје власти, елиминисала је сваког ко им је, по њиховом мишљењу, представљао потенцијалног противника. Кад је реч у Југославији може се говорити о стотинама хиљада жртава партизанско-комунистичке револуције.
- Нема ни докумената дипломатских представништава нове Југославије сачињених у Вашингтону о томе како Британци и Американци гледају на судбину генерала Михаиловића. Ако бисте данас потражили та документа у Министарству спољних послова , не бисте их нашли из простог разлога што их је неко излучио из фонда не оставивши никакву службену белешку!
- И у Архиву Југославије нестало је сијасет докумената о сарадњи усташа и комуниста у затворима, на пример, у Сремској Митровици и Лепоглави! Ако бисте пожелели да то погледате, нећете их наћи, јер их је неко излучио без икакве службене белешке!
Пише: др Вељко Ђурић, директор Музеја жртава геноцида
Недавно је Александар Вучић био изричит у томе да не треба отварати поједине архивске фондови и збирке. То свака озбиљна држава практикује. али се на хвали тиме! Како Србија није озбиљна држава, већ је колонија са спољном и унутрашњом окупацијом, онда је све могуће кад је реч о архивској грађи.
Узгред, више је своје архивске грађе Србија у протеклих две деценије дала оном суду у Хагу него што је дозвољено овдашњим историчарима да прегледају у настојању да реконструишу одређене догађаје који су имали великог удела у кројењу савремене историје, а то значи и трагедија 1995. и 1999. године!
Добри познаваоци савремене историје добро знају да је комунистичка власт, најпре у грађанском рату, а касније у годинама стабилизације своје власти, елиминисала сваког ко им је, по њиховом мишљењу, представљао потенцијалног противника. Кад је реч у Југославији може се говорити о стотинама хиљада жртава партизанско-комунистичке револуције.
Део Архива из Патријашије отет и однет у СДБ
Познато је да је Патријаршија Српске православне цркве, најпре сама а потом у сарадњи са структурама владе генерала Милана Недића, прикупљала сведочења српских избеглица из разних крајева некадашње Југославије који су спас пронашли у Србији, правила нарочите елаборате који су послужили у молбама немачким окупационим властима да се спаси оно што је могуће спасити од сигурног уништења, нарочито у Независној Држави Хрватској.
Велики део тих писаних сведочења одузет је 1957. године из Патријаршије и однет у Службу државне безбедности Државног секретаријата за унутрашње послове (СДБ). Када је Југославије нестајала 1991. године, тај материјал је узела Државна безбедност Србије (ДБ) и он се, по природи наследства, данас налази у Безбедносно-информативној агенцији (БИА). У тој архивској грађи могли би се налазити сведочења Срба из, на пример, бугојанског краја о страдању тамошњих Срба, збрињавању у Србији оних који су избегли и тд.
Кад смо код ондашње Србије и Милана Недића, добро упућени у систем комунистичке власти првих поратних година знају да о последњим данима генерала Драгољуба Драже Михаиловића и Милана Недића, судећи по примеру оне архивске грађе о којој последњих месеци из Архива Војводине излазе извесне информације, може се закључити да су сачувани лекарски извештаји сачињени после стрељања вође Равногорског покрета и убиства председника српске колаборационистичке владе. До тих папира тешко је доћи јер…!
Нестала важна документа и у Министарству спољних послова
До пре десетак година у Архиву Министарства иностраних послова било је докумената дипломатских представништава нове Југославије сачињених у Вашингтону о томе како Британци и Американци гледају на судбину генерала Михаиловића. Ако бисте данас потражили та документа, не бисте их нашли из простог разлога што их је неко излучио из фонда не оставивши никакву службену белешку! Додуше, тај је превидео онај папир на корицама кутије који говори о њеном садржају!
До пре десетак година је у Архиву Југославије, у фонду Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије, било сијасет докумената о сарадњи усташа и комуниста у затворима, на пример, у Сремској Митровици и Лепоглави. Ако бисте пожелели да то погледате, нећете их наћи, јер их је неко излучио без икакве службене белешке! Додуше, тај је превидео сумарни регистар то јест пописник фонда!
Познато је да су прилике у Хрватској далеко другачије кад је реч о отварању архивске грађе настале током последњих пет-шест деценија. Зна се да је својевремено, после 1990. године, Фрањо Туђман наредио да се фондови хрватске Службе државне сигурности (СДС) у потпуности предају Хрватском државном архиву. Захваљујући томе, данас је лако реконструисати, на пример, праћење угледних Срба у Хрватској!
Како је страдао Драгиша Васић
Комунистичка власт је преувеличавала размере неких злочина друге стране у грађанском рату 1941-1945. године у намери са сакрије своје жртве. У том контексту преувеличавала је и онако стравичне злочине које су починиле усташке постројбе.
Тако је, на пример, дуго важила тврдња да је политичар, правник, књижевник, члан САНУ Драгиша Васић, „Чича број 2“, страдао од усташа у данима уништења четника на Лијевче пољу априла 1945. године. Пре десетак година у Бањој Луци је пронађен записник о његовом саслушању пред партизанским комесарима и који даје сасвим другачији поглед на његове последње дане. Препис тога записника касније је донет у Београд, у припреми процеса генералу Михаиловићу. Препис је у међувремену волшебно затурен јер се његов садржај није уклапао у дотадашње тумачење о Равногорском покрету и везама њихових челника са совјетским војним службама.
Кад смо код веза са обавештајним службама – совјетским, немачким и британским – које су на разне начине одржавали поједини министри Недићеве владе, било би занимљиво читати оригиналне записнике са саслушања Божидара Бећаревића, Милана Аћимовића и Драгомира Драгог Јовановића (чије се копије налазе у заоставштини једног припадника групе експерата која је сачинила девет књига под насловом „Немачка обавештајна служба“).
На крају је ред да мало разјаснимо неколико детаља који су поменути у тексту: у околини Бугојна, у месту Чипуљићи, живела је породица Анђелка Вучића, деде по оцу Александра Вучића.
Драгиша Васић је деда по бочној линији министарке културе Маје Гојковић. Она је, вољом Александра Вучића, и потпредседница владе Србије. То значи да би могла да позове начелника БИА-е Бату Гашића и затражи да јој достави Васићев досије. Али, … Или да Гашића позове Александар Вучић и затражи изјаве Чипуљићана који су спас нашли у Недићевој Србији и о свом страдању причали пред службеницима Српске православне цркве па да видимо како је скончао Анђелко Вучић (у селу или на Јадовну у Лици), ко је и када рођен у окупираној слободи. Али,…
…………..
