Гост Аутор, Друштво, Косово и Метохија, Култура, Политика, Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Костић позива целу Академију да га брани од једног 75-годишњег пензионера

Хоће ли оба бити Академици: Светислав Костић, проф. Правног Факултета и син Владимира Костића, председника САНУ

ЕКСКЛУЗИВНО: ПОЛЕМИКА ИЗМЕЂУ ВЛАДИМИРА КОСТИЋА, ПРЕДСЕДНИКА САНУ И ДР ФИЛИПА ВУКАЈЛОВИЋА, НАУЧНОГ САВЕТНИКА 

  • Стрпимо се, сачекајмо још само мало – четрдесет седма се јуниору Костићу приближава. Неће ваљда, тако паметан и успешан (тако бар сматрају у великом делу београдске чаршије), да буде гори од татка му!?
  • Јуниор је од оца наследио и стројност и елоквентност. Ликом и фигуром су слични и ‘здраво дебели’. Јуниор је промућуран на тату, а кажу да је паметан на деду. Прилози вреде! Погледајте их бар мало…”
  • “Никад Миодраг Михаљевић (зет В. Костића) до своје 66. године, у којој га буразери и рођаци угураше у САНУ, научник нити је био, нити ће то у овом животу икад постати. Ни на техничко-технолошком инжењерском плану се није ничим конкретним и вредним истакао
  • Бар за две трећине улудо бачене суме од 150.000 евра је одговоран лично неспособни и надобудни председник Владимир С. Костић. Тачно 5 година и 3 и по месеца је прошло од 16. 05. 2016. године, када је суд наложио САНУ да Зорана Шевкушића врати на посао, па до 01. 09. 2021. године када је од САНУ због Шевкушића наплаћено преко 150.000,00 евра за неправду која му је од стране неодговорних руководилаца из Академије нанета.
  • Проблем је баш у томе што се председник Костић никаквог озбиљног посла није прихватао за сво досадашње време проведено на челу САНУ. Сав његов рад у САНУ је једна континуирана Симулација Бурне Делатности (СБД) и трешење ваздуха.
  • Моја жеља је да Костић оде са великим треском много раније и да што више људи у Србији схвати колика је несрећа и срамота за САНУ било то да јој је он, скоро пуна два мандата, провео на челу.
  • И да Костић зна још нешто: веома би ме радовало да се реши да ме тужи. Кад на тако нешто помислим, са задовољством се сетим речи проф. др Војислава Шешеља које је он једном приликом упутио, оним наказама у црном, на хашком судилишту: “Против мене лека нема!”
  • Београдска отворена школа (БОШ) деци из бољих београдских кућа “скида мрак” српског традиционалног и родољубивог васпитања.
  • Да ли је отац Владимир сина Светислава послао у БОШ 2002. године да га припреми за времена која надолазе, или је син Светислав оца Владимира преваспитао и усадио му она идиотска становишта о српском Косову и Метохији која заједно данас заступају?

‘Срамотићеш се док си жив. Прилике ћеш за то имати увек.

Свет ће ти је пружати довољно, а и кад то не буде,

ти ћеш се сам потрудити да је нађеш,’

 Иво Андрић

Пише: др Филип Раке Вукајловић, научни саветник Института “Винча” у пензији

Претходе напомене: Мој Есеј: “САНУ: БРАЋА, СЕСТРЕ, ЗЕТОВИ – СИНОВИ И УНУЦИ САМО ШТО НИСУ”, са 9 (девет) прилога, је инспирисан пријемом у САНУ 4. 11. 2021. године научног саветника Математичког Института САНУ Миодрага Михаљевића – зета председника Српске академије наука и уметности Владимира С. Костића.

Есеј разматра, како научна достигнућа поменутог з е т а, тако и изражене појаве непотизма у САНУ, праћене многим сумњивим шемама за прибављање пројеката и новца за одабране, што је своју кулминацију доживело у последња два Костићева мандата на челу САНУ. Овај Есеј је 17. 01. 2022. године послат електронском поштом на више стотина адреса истраживача природних наука у Београду и свим академицима САНУ.

На њега је службеним актом са печатом и заводним бројем 80/1 од 19.01.2021. године – реаговао председник САНУ. То писмо председника САНУ свим академицима, заједно са мојим Есејом, свим прилозима и мојим пропратним писмом се може наћи и скинути са линка: https://zenodo.org/record/5894825 (Bućkalo za predsednika SANU Vladimira S. Kostića, Vukajlović, Rake Filip, January 23, 2022).

Обојица смо били комунисти

Поштовни академици САНУ, поштоване колеге истраживачи,

У овој поруци одговараћу председнику Српске академије наука и уметности (САНУ) академику Костићу на његово писмо-службени акт од 19. 01. 2021. године који има све елементе  позива читавој Академији на крсташки рат с мојом пензионерском маленкошћу. Тај акт, сам по себи, је б р у к а  и за председника САНУ и за Академију.

Пре преласка на детаљно одговарање по свим тачкама које је покренуо академик Костић, осврнућу се на недостојну форму самог тог акта. Шта год ко мислио, то је званични акт који је председник Костић печатом запечатио. У том званичном акту се председник САНУ, приликом првог помињања мог имена, користи уместо мог научног звања титулом ‘господин’ која мени никако не приличи. Да ме је назвао ‘друг Вукајловић’, лако бих то прихватио. Па, богца му, обојица смо били комунисти.

Институт за науклеарне науке у Винчи

Успут буди речено, моје научно звање је научни саветник и у то звање сам изабран 1985. године са непуних 39 година у тада убедљиво најбољем научном Инстутуту у бившој Југославији као први такав, у историји Института “Винча”, који је то звање стекао пре четрдесете године живота и без икаквих прескакања претходних звања. Решење о потврђивању звања научног саветника ми је уручено 20.01.1986. године са размењена само два дана из четрдесете године. Академик Костић (1953) је своју докторску дисертацију одбранио тек априла 1986. године, што значи да се, у време кад је моја маленкост већ стекла највеће могуће научно звање, овај малиша професора Светислава Костића још увек у пеленама играо дечијих игара у песку (наравно пелене, песак  и  игре су биле научне и нисам рекао да је пи…о уз ветар). А о печатима и печаћењу за собом задржавам право да још понешто кажем на крају, и  да можда и сам одговарајућим печатом запечатим ово моје обраћање.

Низак квалитет научних достигнућа Костићевог зета, и неких изабраних и неизабраних кандидата за САНУ

Академик Костић у свом Писму са Печатом (у даљем тексту ПсП) наводи редом:

  1. (ВСК) Као и у неколико претходних наврата, прослеђујем Вам последњи у низу бестијалних напада на моју маленкост, саму САНУ, али и на велики број чланова САНУ, сматрајући да са тим треба да будете упознати. Онима који су ових 50-60 страна већ добили, јер су послате на стотине и стотине адреса, искрено се извињавам.
Миодраг Миша Михаљевић, зет Владимира Костића постао је академик у 66. ој години под сумњивим околностима

1.(ФРВ) Прво и прво, академик Костић у својим многобројним иступањима обожава да користи стране речи, све до латинских цитата. Приметио сам да у многим случајевима то чини непотребно са циљем ‘засењивања простоте’, а често као да и не зна тачно значење страних речи које употребљава. Овде хоћу да скренем пажњу на “бестијалне нападе” и неадекватност употребе речи бестијалан. Елем, председник Костић тврди да сам на свиреп, безочан, бруталан, подмукао, перфидан (све су ово синоними речи ‘бестијалан’) начин одувек нападао на њега, саму САНУ и на велики број чланова САНУ. Сваком ко је читао моје текстове послате у САНУ, а има још трунку соли у глави, је јасно да у њима нема никакве бестијалности, да Академију никад нисам нападао већ сам најчешће писао о проблемима српске науке и у вези с тим осветљавао недостојне поступке конктретних  појединаца из САНУ и тзв. академске заједнице и да је тешко мојим прилозима порицати аргументованост и рационалност. Уосталом, већ годинама шаљем своје тесктове у САНУ и ретки су примерци из САНУ који су изразили њима незадовољство, а ниједан академик до сада није покушао да суштински порекне то о чему сам писао. Овде ћу се позабавити побијањем Костићевих невештих конструкција и ефемерних тврдњи само у вези наводних  “бестијалности” повезаних са овим последњим Есејом. Из авиона је јасно да је мој допис без икакве подмуклости, перфидности и увијања. Трудио сам се и успео да уљудно, прецизно,  потпуно и интересантно изложим одређен скуп чињеница  у вези са темом коју сам разматрао. Суровост чињеница о недозвољеном и неадекватном понашању академика Костића у току изборног процеса и ниском квалитету научних достигнућа његовог зета, и неких изабраних и неизабраних кандидата, су била питања на која је председник САНУ требало да се концентрише у свом обраћању академицима и одговорима на многа конкретна питања која сам поставио.

Као друго, откуд академику Костићу идеја да своје колеге академике  упознаје с нечим што су од мене већ добили, и да им се ко бајаги извињава што им то исто, а моје, шаље још једном? Озбиљан човек, а прави председник српске Академије да и не говоримо,  би једва дочекао да одмах пређе на ствар и ту надобудну битангу, која му вређа и узнемирава пријатеље и браћу академијску,  разбуца научним и свим другим аргументима ко’ свиња торбу! Да не заостанем у финоћи и танкоћи нерава за председником Костићем, ево ја се пост фестум извињавам свим академицима за идиотско писмо против мене које су добили од свог председника, које он приде запечати Академијиним мухуром.

Да се разумемо, нисам ни рекао а ни помислио, да је председник САНУ Костић  идиот. Он је поменуто идиотско писмо саставио и послао свим академицима вероватно да мобилише на борбу против мене своје пајтосе, а и неке од корисних идиота, знајући да таквих у свакој скупини од сто људи има бар десетак посто (а кад прикупи више од десет на једног пензионера, онда без бриге може храбро да крене у  напад). О печатима и печаћењу биће речи на крају.

Костић лаже да ме не познаје
  1. (ВСК) Потписник овог памфлета, господин Филип Раке Вукајловић (са којим се заправо не познајем), наслањајући се на претходне напад „физичара Кулића”, које оркестрирано понавља један наш члан (онај који ме је оптуживао да желим да тајкунима продам зграду САНУ), упорно инсинуира без иједног доказа (!), да сам некомпетентан и дописиван на туђе радове. У овом памфлету одустаје од бројке од 840 радова и враћа се на број публикованих у индексираним међународним часописима који сам сам поднео (само што ни овога пута то није 388, већ 381 рад – у самој САНУ има оних који имају више радова од мене).(сва даља истицања су моја, Ф.Р.В.)

2.(ФРВ) Мој темљено припремљен, аргументима поткрепљен и пристојно срочен Есеј, председник САНУ Костић, опет ‘с висине свога сутерена’,  назива оним што никако није: памфлетом[i]. Поред тога што је прва реченица овог пасуса  грубо неистинита, она је и бесмислено конструисана. Мој Есеј се ни на кога не “наслања, јер за тако нешто није било никакве потребе. Поред тога сам се никад нисам, без велике потребе, ни  на кога качио, шлеповао или претерано ослањао, иако недавне процене  “физичара Кулића” о “неуропсихијатру Костићу” сматрам прикладним и поред тога што се никако не слажем с Кулићевом тврдњом да је он: Владимир Костић одличан неуролог и научник”.  За бившег “неуропсихијатра Костића” и последњих 35 година руководиоца, администратора, директора, декана, председника, … Сматрам да се данас без озбиљне провере никако не може рећи да је он (Владимир С. Костић) тата-мата било ког, осим политикантског, ‘научног заната’. Ово је наравно сугубо моја процена, базирана  на пажљивом праћењу Костићевог рада на челу САНУ и на мом животном и радном искуству без иједног дана на некој руководећој (административној) дужности.

Александар Белић је сведок (један од) да ме Владимир Костић добро познаје

Академик Костић, на своју срамоту тврди да се са “господином Филипом Раке Вукајловићем”: “он заправо не познаје”. То је ноторна ЛАЖ. Опет напомињем да иако пишем да је председник САНУ написао и запечатио ЛАЖ, не тврдим да је председник лажов.  Чак разумем човека, сатеран је у ћошак. Мада ме с његове стране ништа више не може изненадити – осим наравно оставке на дужност од које га изгледа једино одлазак у ‘вечна ловишта’ може раставити.

Зашто сам толико уверен да председник Костић ЛАЖЕ да ме “заправо не познаје”? Прво зато што имам звучни запис снимка седнице  једног саветовања у САНУ из 2015. године у току које сам се са говорнице САНУ дискутовао о раширености потписивања и дописивања на научне радове без рада, које се као куга приширило по Институтима и факултетима државе Србије, у једном тренутку обратио тек изабраном председнику Костићу речима: “Председниче био сам слободан да се јуче, на Web of Sciеnce,  упознам са вашим опусом за 2014. годину и тамо сам нашао да сте ви потписани на 43 рада у 2014. години. Од тога је 29 конференција. То изгледа фантастшно, импозантно, али ви вероватно не знате на колико сте радова потписани.”

Прва Костићева реакција је била да тај податак  није тачан. Тада сам му скренуо пажњу да ћу свима послати списак свих тих радова, после чега је Костић изговорио да он нема 43 рада у 2014. години на којима је потписан, уз тврдњу, “да не постоји ниједан рад са његовим именом где није најмање 50% тог рада лично написао”. На моје поновљене тврдње да ћу послати свима списак свих његових радова са Web of Sciеnce, Костић је прешао у напад оптужујући ме речима: “господине кад покушате да изговорите реченицу која каже да ви вероватно и не знате да  сте дописани”

Прекодох га и опоменух да добро пазим шта говорим и да  сам изговорио: да ви не знате на колико сте радова потписани а не дописани. Костић ми се тада обратио речима:  Господине Вукајловићу кристално добро знам сваки рад на ком сам потписан”. Узвратио сам му да очигледно не зна јер тврди да није у питању 43 рада. Председавајући Александар Белић, тада државни секретар, је прекинуо састанак у том тренутку. Као што “Прва љубав заборава нема”, тако се сигурно не заборавља ни онај који те је први јавно опоменуо да си дебело претерао у потписивању којечега, контам ја.

Непотребна забринутост: Можда ће Костић ипак завршити као политичар
Владимир Костић је можда и неостварени политичар

Тврдња академика Костића да мене он “заправо не познаје”  је, у ствари, двострука и опет свесна ЛАЖ. Јер сам се почетком октобра месеца 2015. године, састао у САНУ са председником Костићем и његовим замеником за природне науке Зораном В. Поповићем у покушају да их подстакнем да се ангажују на заустављању даљег непромишљеног расипања преосталог кредита (било је то, наравно, пре његове срамотне изјаве о Косову и Метохији,  а мало касније прочитах у „Печату“ да је председник Костић у ствари највероватније само неостварени политичар – јер је бивши члан главног одбора ….. с краја прошлог века).

Пре састанка сам имао осећај да се само одазивам на отворени априлски позив за помоћ свог млађег колеге председника Костића, свима онима који помоћи могу, и да ћу бар мрву допринети смањењу нивоа његовог тада, како ми се чинило, искрено израженог и лепо сроченог, страха пред задатком кога се прихватио:

„Једини осећај који у овом тренутку имам јесте преплављеност страхом… Страх ме је значаја и величине ове институције, зловоље која је окружује и оптужби за нерад, јер ми се чини да је она данас у беспућима у којима се, и као колективитет и као држава, налазимо, али да је потребна готово једнако као у годинама када је оснивана. Страх ме је од цивилизације у којој живимо и која код сваке пристојне личности изазива гађење и страх, о којем све време говорим. Да бих то превазишао бићу слободан да вас бестидно молим за помоћ у сваком тренутку и молим вас да ми у томе изађете у сусрет.

Разговарали смо тада више од сат времена и наравно да ова двојица “руководилаца” ништа поводом мојих предлога нису касније предузела[ii].

Укључивање у причу неког неименованог члана САНУ који је председника Костића за ово, или оно, наводно оптуживао, је исти онај приступ којим је покушана да се поништи и затрпа виртуозна и ‘сурово тачно’ документована анализа стварног места академика Владимира Костића у  светској науци, скретањем разговора на наводне анонимне ставове групе академика “патриота” о угрожености Срба у “Београдском пашалуку”, и то од стране српских мученика протераних са својих огњишта деведесетих из бивших југословенских република и са Косова и Метохије.

Др Миодраг Кулић је открио многе неакадемске марифетлуке председника САНУ

Академик Костић наставља и даље са својим ЛАЖИМА. Његова тврдња да ја: упорно инсинуирам без иједног доказа (!), да је он некомпетентан и дописиван на туђе радове…[iii] је гола и дрска ЛАЖ. У мом Есеју: “САНУ: БРАЋА, СЕСТРЕ, ЗЕТОВИ – СИНОВИ И УНУЦИ  САМО ШТО НИСУ”, нигде не пише да ја тврдим да је академик Костић некомпетентан и дописиван на туђе радове. После анализе коју је урадио др Миодраг Кулић и објавио новембра месеца 2018. године, а поготово после  најновијег Кулићевог: Научног прилога за Мини симпозијум o академику Владимиру Костићу, 8. 12. 2021 под насловом: “ИНОСТРАНА НАУЧНА САРАДЊА ПРЕДСЕДНИКА САНУ НИЈЕ ЗА ДИКУ”, сасвим је непотребно понављати и писати те очигледне истине. Ако неко евентуално и даље жели да говори о научним достигнућима академика Костића, или његовој ‘стваралачкој потенцији’, довољно је позвати се на Кулићеве анализе.

Нажалост принуђен сам да губим време и побијам и  трећу грубу неистину коју академик Костић написа у горе цитираних седам редова Тачке 2. Опет  председник САНУ Костић користи у свом писму провидан полемички трик са јединим циљем да забрбља многе, веома проблематичне, информације до којих сам дошао испитујући “научна достигнућа” његовог недавно изабраног зета Миодрага Михаљевића и нелегитимности последњег изборног процеса у САНУ којима се бави мој Есеј. Зато почиње да скреће дискусију на измишљене и ефемерне теме, о којима нема ни речи у Есеју. Наиме, потпуна је глупост тврдња да сам ја “одустао од бројке од 840 радова” и вратио се на број публикованих у индексираним међународним часописима”,  које је сам Костић наводно поднео. Бројка 840 је оно што је нашао и свима објавио др Миодраг Кулић и ја у ту бројку никад нисам посумњао.

У мом Есеју користим податке из референце која је указана у писму упућеном  од стране ПР службе САНУ  свим академицима САНУ у вези са текстом под насловом „Преписивач на челу САНУ” са портала „Глас јавности”: https://www.sanu.ac.rs/reagovanjastrucnejavnosti/. Цитирана референца се односила на вордовски документ у коме се на 42 стране образлаже предлог да се академик Костић изабаре у звање професора емеритуса Медицинског факултета у Универзитета Београду: Vladimir_Kostic_emeritus.docx.

Академик Небојша Лалић је нераздвојни и верни сарадник В. Костића

Инцијативу за овај избор је потписало 8 професора Медицинског факултета, на челу са академиком Небојшом Лалићем, који је ове године постао нови члан синекурног државног Националног савета за научно технолошки развој. У тој Иницијативи, на шеснаестој страни, почиње излиставање радова који су у целини публиковани у часописима ЈЦР листе и који су наведени у ПубМед бази. На том списку се налази, како тачно написах, 338 радова (тачније, на списку је 339 радова, јер под бројем 333 има два рада, ако већ, а ла Костић, цепамо длаку на четири дела, а и допунски проблем је то да ови радови имају различите наслове и ауторе а исти doi број: https://doi. org/10.1038/s41598-021-84919-x – због тога о томе нисам први пут писао него сам то једноставно приписао случајној грешци и одбио да рачунам тај други  рад под бројем 333). Сваком ко је прочитао то што сам написао је очигледно да сам број радова  наводио са једним јединим циљем: да покажем да је академик Костић у време бурних догађаја у САНУ у изборној 2021. години успео да, до септембра, потпише чак 8 (осам) радова у међународним часописима и да га “добронамерно опоменем” да је почео да попушта у публиковању пред “емеритовање”  (све због бриге да академику Костићу већ следеће јесени не  мањка ‘научног купуса’ за кишељење).

А Костић академицима пише, измишља и приписује ми ствари које ни пијан нисам могао изговорити, а поготово не тако нешто написати:У овом памфлету одустаје од бројке од 840 радова и враћа се на број публикованих у индексираним међународним часописима који сам сам поднео (само што ни овога пута то није 388, већ 381 рад – у самој САНУ има оних који имају више радова од мене)”. На ову реченицу поново скрећем пажњу да бих свима показао да академик Костић не само што не чита пажљиво туђе текстове са чијим ауторима ступа у полемику, него није пажљиво прочитао ни Иницијативу којом га браћа и сестре медицинари предлажу да доживотно “емеритује” (у тој Иницијативи стоји тачно 338 радова као што ја написах).  Успут, мени никад није било јасно зашто се за такву титулу не користи лепа српска формулација: заслужни професор, на пример,  и не додељује неком ко је стварно био изузетан професор и лекар а није већ преко 20 година академик.

Академију чека темељно реновирање
Академици грудима бране и љубоморно чувају стечено и зацементирано право да се на научне радове других потписују са мало, или нимало, рада на њима.

По мом мишљењу, има још један нетривијалан разлог због кога академик Костић мени неистинито приписује да сам му ја, у свом Есеју, замерао и ‘преконосирао’ због “дописивања” на туђе радове. Ради се, наиме, о потезу с предумишљајем јер било какав покушај да било ко некоме замери за дописивање на туђе радове, или тражи да се са таквом злом праксом прекине, изазива отпор код велике већине садашњих академика САНУ. Јер ти и такви академици грудима бране и љубоморно чувају стечено и зацементирано право да се на научне радове потписују са мало, или нимало, рада на њима. Ево и зорног примера који је директна последица Костићевог цепања длаке у вези са бројем његових радова за различите сврхе и у различитим интерпретацијама. Видећете да је председник, терајући зеца, истерао Вука(јловића).   На несрећни Костићев 333-ћи рад из 2021. године обратио сам пажњу због презимена првог аутора на раду: МЕСЕРШМИТ:

  1. Messerschmidt C, Foddis M, Blumenau S, Müller S, Bentele K, Holtgrewe M, Kun-Rodrigues C, Alonso I, do Carmo Macario M, Morgadinho AS, Velon AG, Santo G, Santana I, Mönkäre S, Kuuluvainen L, Schleutker J, Pöyhönen M, Myllykangas L, Senatore A, Berchtold D, Winek K, Meisel A, Pavlovic A, Kostic V, Dobricic V, Lohmann E, Hanagasi H, Guven G, Bilgic B, Bras J, Guerreiro R, Beule D, Dirnagl U, Sassi C.PHACTR1 genetic variability is not critical in small vessel ischemic disease patients and PcomA recruitment in C57BL/6J mice.Sci Rep 2021;11:6072. doi: 10.1038/s41598-021-84919-x.

– Рад је “заједничко дело” 34 коаутора повезаних са 20 институција;

– Председник САНУ Владимир Костић на листи аутора заузима солидно 24. место;

– Доприноси аутора овом раду се процењују по 4 основа: они који су предложили и дизајнирали студију, они који су обавили експерименте, они који су анализирали резултате и писали различите варијанте рада, и последњи, који су кориговали коначни рукопис.

Председник Костић је, по овоме што је написано, био један од двадесет осморо извођача експеримената и један од тридесет једног коректора коначне верзије рукописа.

Машала председниче Костићу, пиле од сокола!

Пиле сивог сокола
Костићева не баш сјајна научна каријера
  1. (ВСК) За радове који су настали у сарадњи са групама из САД, Немачке и Италије, он уводи појам „пријатељског дописивања” колега из иностранства (вероватно сам тако и првопотписани у раду који је публикован у Science) и не покушава да објасни да је то „пријатељство” толико велико да сам на не малом броју тих радова први аутор или „старији” аутор. Моја омиљеност међу научницима ван Србије је очито, огромна.
  2. (ФРВ) Председник САНУ опет ЛАЖЕ. Сада већ можемо увести градацију лажи на следећи начин: ЛАЖИ, дрске ЛАЖИ и то што о мени пише или ми приписује у свом ПсП Владимир Светислава Костић. Овде је не трепнувши слагао да сам ја негде у свом Есеју “уводио појам „пријатељског дописивања” колега из иностранства”. Нити сам Костићу спочитавао дописивање, нити сам игде уводио појам “пријатељског дописивања”. Костић је слагао с предумишљајем да би се јавно похвалио да је једном у животу био првопотписани на једном раду у веома престижном часопису Science.

Пре него што се осврнем на овај рад, искористићу ову прилику да читаоце упознам са најважнијим прекретницама у метеорском каријерном успону Владимира С. Костића. Рођен 1953. године Костић је Медицински факултет УБ завршио тек после 6 година студирања 1978. године. Већ после две године се запошљава у Институту за неурологију Клиничког центра Србије. По завршетку редовних, уписује магистарске студије у Центру за мултидисциплинарне студије УБ.

Требало му је више од четири године да новембра месеца  1982. године одбрани магистарску тезу ”Invitro изучавање енергетског стања капилара мозга” на Мултидисциплинарним последипломским судијама Универзитета у Београду[iv]. Специјалиста неуропсихијатрије постаје 1985. године.

Докторску дисертацију ”Изучавање метаболизма простагландина у исхемији мозга” одбранио је априла 1986. године на Медицинском факултету УБ (Костићу је ментор, и за магистратуру и за докторат, био: проф. Богомир Мршуља). Као што се из изложеног да видети, ВСК није баш бриљирао  нити журио да неопходне академске степенице раста прескочи што пре. Све то му није сметало да од 1987. године постане  начелник Одељења за дегенеративне болести ЦНС-а и од 2001. директор Института. Видимо да је магистратуру и докторат радио за време специјализације коју је окончао само годину дана пре докторирања. Приметимо да су му већ после годину дана, док још није ни загрејао место начелника Одељења за дегенеративне болести, добре виле и вилењаци донели Фулбрајтову стипендију коју је искористио школске 1989/1990.

Са универзитетским звањима ствар је ишла мало теже: За асистента МФ УБ изабран је 11. новембра1985. године, а прошавши сва звања, за редовног професора је изабран 1. фебруара 2001. године, на предмету неурологија. Члан је Српске академије наука и уметности од 2000. године, а њен председник од 2015. године. Костићу је више година требало да догура од асистента до редовног професора (16), него да од пријема у САНУ постане њен председник (15). Куриозитет је и то да је дописни члан САНУ постао у звању ванредног професора МФ УБ. Нешто се питам: да нису у САНУ, око 2000. године, случајно дементни преовлађивали којима је требало хитно помоћи?

“Током свог усавршавања и научног рада више година је учествовао у раду (1) Лабораторије за изучавање исхемије мозга (проф. Б. Б. Мршуља, Институт за медицинску биохемију МФУБ). (2) Боравио је у Мидлсекс болници у Лондону 1987. године (проф. G. Stern и проф. А. Lees), (3) а као стипендиста Фулбрајтовог програма у звању визитинг-асистент професора 15 месеци у Институту за неурологију Колумбија Универзитета у Њујорку 1989/1990. године (проф. S. Fahn); и коначно (4) у истој институцији као visiting research scientist још 15 месеци 1995/1996. године (проф. S. Fahn и проф. S. Przedborski).” (Иницијатива за избор проф. Владимира С. Костића у звање професора емеритуса)

Следи цитат са сајта Научног друштва Србије: “Др Костић је више пута боравио у иностраним истраживачким и академским институцијама: био је у Middlesex Hospital у Лондону (1987. године), у Институту за неурологију Колумбија Универзитета у Њујорку као стипендиста Fulbright-ове фондације у звању гостујућег професора (15 месеци; 1989/1990. година) и у истој институцији у Њујорку као visiting research scientist додатних 13 месеци (1995/1996. године).”[v]

Костић се лажно и представљао

На сајту Научног друштва Србије такође пише: “Радови др Костића су према подацима SCI до фебруара 2000. године цитирани у међународним часописима 750 пута. Др Костић је био ментор у 9 одбрањених магистарских и 11 одбрањених докторских теза на Универзитету у Београду.”

Институт за дегенеративне болести ЦНС-а је изгледа био Мека за брзо докторирање у оквиру Дивана Костић-паше неуролошког.Ту је докторирање и магистрирање било постављено на покретну траку. Наиме, после Костићевог повратка са Фулбрајтове специјализације, за “порађање” једног доктора неуролошких наука (и једног магистра приде) под његовим руководством, до фебруара 2000. године, је било довољно трунку више од 9 месеци.

Пре него што коначно пређем на кратко разматрање Костићевог првопотписаног места у часопису Science, осврнућу се на један очигледни фалсификат у Костићевим биографијама из “Иницијативе за избор проф. Владимира С. Костића у звање професора емеритуса” и са  сајта Научног друштва Србије.  У Иницијативи пише да је Костић на Колумбија Универзитета у Њујорку боравио “као стипендиста Фулбрајтовог програма у звању визитинг-асистент професора“, а на сајту Научног друштва: “као стипендиста Fulbright-ове фондације у звању гостујућег професора.” И једна и друга тврдња су ЛАЖИ и очигледни фалсификати.

Као прво, када је Владимир С. Костић августа 1989. године полетео у Њујорк вероватно није био још изабран ни у звање доцента Медицинског факултетата у Београду и тешко да би га на Колумбија Универзитету у Њујорку тек тако унапредили у професора. Баш због оваквих лажи и није могуће, ни у једној лако доступној биографији В. С. Костића, наћи када је стварно постао доцент и ванредни професор МФ УБ.

Као друго, његово височанство случај је хтело да смо Костић и моја физичарска маленкост  исте 1989/1990 школске године били Фулбрајтови стипендисти у САД и да сам ја сачувао књижицу од 120 страна под насловом: “Visiting Fulbright Scholars and Occasional Lecturer”, 1989-90 Directory – Volume 1. Ево стварног звања под којим смо Костић и ја забележени у тој књизи:

Костићево и моје звање забележено је у овој књижици

Са ових фотографија се јасно види да је Костић у Нујорку боравио као главни човек једног Одељења болнице при Клиничом центру УБ, а да се професорске и научне титуле прецизно и јасно наводе. А о томе шта Американци мисле о шефовима Одељења по болницама цитирам следећи пасус са интернета:

“The job of chair of a department of medicine, once seen as the apex in the career of an academic internist, has lost much of its allure, in part because of increasing administrative and financial obligations that require more of the time and effort of chairs than formerly.[vi]

По повратку са другог – тринаестомесечног – боравка у САД школске 1995/1996 године, у току 1997. године су објављена ова два цитирана рада на којима је В. С. Костић коаутор. Из изложених података се види да је он далеко од најважнијег аутора и да је највероватније веома мало допринео у најважнијим фазама дискусије резултата и писања завршних варијанти ових радова. Први цитирани рад је прикупио 565 цитата а други 448 (укупно 1013 цитата). Не сумњам да су ови радови, вешто представљени од стране још вештијих људи из САНУ 2000. године, пресудили да се Костић прими у Академију у 47-ој години живота и незадрживо заспринта стазама ‘среће’ које су да довеле  на управљачке врхове.

Може ли доцент са 47 година бити млад
  1. (ВСК) У покушају да их застраши, он се острашћено усмерава и на моје сараднике, који су у једном тренутку имали потребе да ме јавно „бране”, као што су се то усудили да ураде декански колегијум Медицинског факултета, Катедра неурологије, Клиника за неурологију и Удружење неуролога Србије. Несумњиви арбитар за све области науке и уметности (погледајте текст да бисте схватили да нисам саркастичан), Вукајловић се њима подсмева (нпр. једног од млађих и успешнијих доцената, колегу Ристића, он назива „престарелим”), а моје сараднице и три сарадника на фотографији, маниром правог мушкарчине, назива „харемом са три евнуха”…
  2. (ФРВ) Академик Костић отворено инсинуира да сам имао намеру да застрашујем његове сараднике, а још је будаластије то што тврди да сам посао “застршивања” радио “острашћено”. Удворичко и бесадржајно писмо, које је у одбрану “вољеног професора” потписало тринаест жена и три мушкарца – интересно директно везаних за академика Костића – потписнике брука самим својим садржајем и превише. А и чиме бих то ја могао да застрашим те добре душе и: “мајке, очеве, пристојне људе, одличне лекаре и истраживаче, чији су научни домети у неким случајевима признати у научној јавности и ван наше земље”? И шта то њих још може уплашити? Зар није неустаршив и ризично храбар потез то шлихтерско писмо у одбрану свога “великана српске и светске неурологије” у чопору потписати?

Уместо страсти и осећања, у својим текстовима се трудим да, кад год је то прикладно, користим благу сатиру. То радим једино у циљу васпитања и одвраћања од недостојних поступака припадника тзв. академске заједнице и поготово њених челника. Реакције на моје писање из ове заједнице, а и из саме САНУ, охрабрују ме да наставим истим путем и даље.

Академик Костић безочно и свесно лаже и доводи у заблуду своје колеге из САНУ кад у свом ПсП пише да његове: “сараднице и три сарадника на фотографији, маниром правог мушкарчине, назива „харемом са три евнуха”.” (мисли на Вукајловића, прим. моја Ф.Р.В.)

А у стварности сам, на крају свог кратког сатиричног осврта на одбрану пристиглу са Клинике за неурологију УКЦС, која се ни на који начин није бавила ниједним суштинским питањем од многих покренутих у текстовима др Миодрага Кулића, написао следеће:

“Погледом на овај списак, грешан каквог ме Господ наш створи, у једном тренутку се запитах: Да ли би боље одбранашко писмо био стању да састави било који харем од 13 жена и три евнуха у одбрану свога паше–господара, који их храни и тимари, и без кога они нису ништа на овом белом свету?”

др Александар Ристић, доцент,  је далеко од младости у 47-ој години

Посебан коментар заслужује Костићева тврдња: “Вукајловић се њима подсмева (нпр. једног од млађих и успешнијих доцената, колегу Ристића, он назива „престарелим”)“. Колико треба човек да буде нарцисоидни лицемер и да овако нешто јавно напише и запечати? Јер, на линку: https://medicusplus.me/aleksandar-ristic/ се може прочитати да др Александар Ј. Ристић обавља функцију члана Председништва и благајника Друштва Неуролога Србије и да је 1998. године завршио Медицински факултет у Приштини. У звање доцента је изабран 2018. године на Медицинском факултету у Београду. Ако претпоставимо да је др Ристић Медицински факултет завршио за пет година, онда би одатле следило да је он доцент постао веома касно са 44 године, а да је данас са 47 година још увек доцент. Потсетимо ли се чињенице да је ванредни професор Владимир С. Костић са 47 година примљен у САНУ, требало би сваком да буде кристално јасно да је будаласто  писати да је подсмевање ако неко за доцента од 47 лета каже да је “престарео” (у том звању).

Је ли Костић произвео неког солидног научника

Није с горега да академика Костића, као учитеља и педагога позовам да се, на пример, упореди са мојом маленкошћу у истој улози. Ово чиним мирне савести и сигуран да у области науке у којој сам 43 године активно радио и објавио око педесетак радова у међународним часописима (више од половине у оним за моје области физике најбољим), имам бар толико вредних радова којима сам значајно допринео,  колико и академик Костић у   својој области (уз сва потребна и разумна скалирања, наравно).

Елем, за свог радног века од 43 година сам, радећи све време у Инстутуту у “Винчи”, формално и неформално, до доктората извео седам истраживача. У српској физици, ‘мог времена’,  сам био један од најуспешнијих (рачунајући ту оне који су већину свог радног века провели у Србији). Кад сам на крају 2013. године отишао у пензију иза мене су остала двојица мојих, условно речено ђака, који су објективно бољи и успешнији научници од мене.

Владимира С. Костића бих упитао колико је то његових ђака превазишло свога учитеља и има ли их у САНУ данас?

Корице нове књиге Филипа Вукајловића која говори о стању у САНУ

И само још да прокоментаришем Костићев  покушај да “буде саркастичан”: “Несумњиви арбитар за све области науке и уметности (погледајте текст да бисте схватили да нисам саркастичан), Вукајловић се…”.

Еј мој врли млађи колега Костићу, што не наведе бар један пример у коме сам се обрукао “арбитрирајући” (с доказима наравно)? Ако рачунамо само претходних 35 Костићевих и мојих година, видећемо да је он у болници шефовао, на факултету предавао, администрирао и политичарио (ово последње без кафана и кафенисања никако не иде), док се за то време моја маленкост искључиво и једино науком и својом културном надградњом бавила.  Сигуран сам да је последњих десетак година Костић веома мало времена  проводио за катедром и радним столом за којим се обавља масажа и билдовање најважнијег људског ‘мишића’. Такав живот доводи до губљења квалификација чак у најужој струци којом се човек бавио. Њему насупрот, ја сам се увек клонио помпезних окупљања, улудог траћења времена и кафенисања, свестан да се као суштински фактор образовања јавља самообразовање а не диплома неке школе или факултета. А на пољу самообразовања маратонци постижу невероватне резултате. И не позивају целу Академију да их брани од једног седамдесет петогодишњег пензионера.

  1. (ВСК) Нови, посебно нечасни квалитет у његовим денунцијацијама јесу напади на моју децу (тачније старијег сина) коју не познаје (и која, срећом, њега не познају). Он понавља одвратну денунцијацију нашег колеге из САНУ да радим на припремама за пријем мог четрдесетогодишњег сина у САНУ, што документује неким мојим наводним тражењем да се САНУ подмлади. Како каже, посао са децом сам вероватно завршио, сада су на реду моје унуке и унуци…
Време за улазак Костића Јуниора у САНУ још није „зрело“ јер је потребно још мало набилдовати му CV
  1. (ФРВ) Денунцирати значи: тајно достављати информације, обично властима, потказивати, тужакати, пријављивати, цинкарити, дојављивати, … Опет неистине од стране Костића, јер су сва моја иступања у писаној форми и потписана. Такође се трудим да за све своје тврдње понудим чврсте доказе, иако понекад (ретко) не избегавам да се упустим у предвиђање онога што се може десити – на основу поступака различитих актера чије се учешће у одређеним догађајима очекује или назире. Каква су то “деца”, која се “тачније” одмах претворе “у једног сина” од 42 године и 6 месеци? Поред тога о Костићевом сину ја пишем сликајући га дугиним бојама и цитирам дословно његове текстове у којима се бираним речима помињу многи Светиславови и Владимирови славни предци и сви њихови ратни подвизи (истина са рупом од 1941-45). Па, побогу, зар само Костић има право да предвиђa будуће догађаје? Познајући Костића, који ништа не изјављује нити пише без доброг разлога ја, наиван и невешт каквог ме Господ наш створи, закључих и написах:

“Да су озбиљне припреме за пријем у САНУ Јуниора у току могло да се наслутити и из натукнице на почетку 5. тачке писма Свим члановима Српске академије наука и уметности, где Костић написа: Из различитих разлога подмлађивање чланства је било донекле ван фокуса…“. Време за улазак Јуниора у САНУ још није „зрело“ јер је потребно још мало набилдовати му CV (контам ја).

Да ли грешим? Стрпимо се, сачекајмо још само мало – четрдесет седма се јуниору приближава. Неће ваљда, тако паметан и успешан (тако бар сматрају у великом делу београдске чаршије), да буде гори од татка му!?

Син Светислав и тата Владимир Костић: Подмађивање састава САНУ најсигурније је кад се обавља од сопствених  кадрова

Костић–Јуниор је већ сада академијска звезда ИТ популације Србије чија је родуљубивост добро позната (из приложеног фајла и цитираних „подкаста“ се то зорно може установити). И не само то, пише законе о опорезивању ИТ сектора, саветује Србију и државе у ‘региону’, а ове године ће и отац и син наступити на „Српском Давосу“ на Копаонику. Костићу сениору сигурно следује улога Клауса Шваба с уводним словом на неку страшно важну тему. Иначе, Јуниор је од оца наследио и стројност и елоквентност. Ликом и фигуром су слични и ‘здраво дебели’. Јуниор је промућуран на тату, а кажу да је паметан на деду. Прилози вреде! Погледајте их бар мало…”

  1. (ВСК) Што се тиче тога да сам из трећег пута испословао пријем мог зета (иначе по Вукајловићу „никаквог научника”) у САНУ, као и мога учешћа у фаворизовању других кандидата, тврдим да се ради о апсолутној лажи и налазим да би поједина одељења САНУ била дужна да објасне када сам их и на који начин присиљавао на било шта током овог и свих протеклих изборних циклуса.
Како Костићев зет са сумњивим научним квалификацијама постаде Члан САНУ
  1. (ФРВ) Опет председник САНУ ЛАЖЕ да сам негде написао да је он: “из трећег пута испословао пријем мог зета (иначе по Вукајловићу „никаквог научника”) у САНУ “.

Никакав “трећи пут” се нигде у мом тексту поводом Михаљевића не помиње. А за Костићевог зета написах много тачније, строжије и прецизније:

Избор Михаљевића у САНУ био је инспирација др Вукајловићу да пише

“Никад Михаљевић до своје 66. године, у којој га буразери и рођаци угураше у САНУ, научник нити је био, нити ће то у овом животу икад постати. Ни на техничко-технолошком инжењерском плану се није ничим конкретним и вредним истакао. Ако погледате Реферат на основу кога је изабран, видећете да су га потписали непосредно потчињени академици Михаљевићевог шурака – председника В. С. Костића: академик Теодор Атанацковић – заменик секретара Огранка САНУ у Новом Саду, академик Зоран В. Поповић – потпредседних САНУ, председник Управног одбора Фонда САНУ за истраживања у науци и уметности и у другом мандату председник Националног савета за науку и пок. академик Дејан Б. Поповић – породични пријатељ и коаутор на многим заједничким радовима с В. С. Костићем.”

А шта ћемо са скоро доказаним фалсификатима у Михаљевићевом Реферату о којима сам писао? И недостатком података o рефератима, местима и тачном времену Михаљевићевог избора у научног сарадника и ванредног професора? Која је национална припадност Миодрага Михаљевића? Да се не стиди да призна своју националну припадност? Не може се све то тако лако забрбљати, мој мучени академиче Костићу!

  1. (ВСК) Напади и фиксација на моју личност овом приликом иду до апсурда и толико далеко да се мени лично приписује кривица за „случај Шефкушић”, који са мојом маленкошћу нема апсолутно никакве везе, сем што сам био председник САНУ у тренутку када су стигле коначне судске пресуде у процесу у коме ни на који начин нисам учествовао. Али, зашто не бих био крив и за то?
Костићево штеточинско понашање нанело губитак САНУ од 150 хиљада евра
  1. (ФРВ) Детаље око Шевкушићевог спора са Академијом, сви академици су добили у неадекватној интерпретацији, оној која потпуно амнестира Извршни одбор и председника САНУ, а коју им је доставио Управник послова САНУ Бојан Бугарчић у акту: Информација о судским споровима Зорана Шевкушића против Српске академије наука и уметности. Уместо тога, ја сам пишући о: Бонапартизму и непотизам Владимира С. Костића у делу посвећеном опису Костићевог коцкања државним новцем у дугогодишњем радном спору са Шевкушићем написао следеће:

Његов спор са САНУ окончан је по њега тријумфално после скоро пуних 13 година суђења. Догодило се то 1. септембра 2021. године када су принудни извршитељи натерали САНУ да за трошкове спора са Зораном Шевкушићем плати, ни мање ни више него укупно: 17.752.622,69 динара. Ови трошкови су уључивали накнаду штете због неисплаћених зарада и део који потиче од законских затезних камата на неисплаћене зараде, што је у случају Шевкушића износило укупно: 12.595.053,89 динара (приближно исто је новца је плаћено за неисплаћене зараде, колико и на законске затезне камате). Остало је отишло на порезе и доприносе за неисплаћену нето зараду Зорана Шевкушића 3.958.203,92 динара, на судске трошкове и потпуно непотребне трошкове поступка пред извршитељем  у износу од 616.666,33 динара (што је износило око 5.250 евра – оволики новац је плаћен само зато да би САНУ одложила плаћање за месец дана).

Председник Академије нанео је велику материјалну штету САНУ од 150 хиљада евра

По мојој слободној процени, бар за две трећине ове своте је одговоран лично неспособни и надобудни председник Владимир С. Костић. Јер, уместо да се са Шевкушићем нагодио чим је суд по други пут уважио Шевкушићеве разлоге и 16. маја 2016. године наложио одговорним у САНУ да га врате на посао и касније обештете, он и њему потчињено руководство САНУ, продужили су да се коцкају за државне паре. Коначна казна за силеџијство и неодговорност их је стигла у виду правноснажне пресуде од 28. маја 2021. године која је постала извршна 1. јула 2021. године. По основу судског спора са Зораном Шевкушићем 1. септембра 2021. године (из „црних фондова“ ИО САНУ?) је принудно наплаћено 150,976.42 евра (сто педесет хиљада, девет стотина седамдесет шест евра и 42 цента). Практично сав тај новац је отишао Шевкушићу.

Тачно 5 година и 3 и по месеца је прошло од 16.05.2016. године, када је суд наложио САНУ да Зорана Шевкушића врати на посао, па до 01. 09. 2021. године када је од САНУ због Шевкушића наплаћено преко 150.000, 00 евра за неправду која му је од стране неодговорних руководилаца нанета. Свих ових пет и кусур година на челу САНУ је био Владимир С. Костић, који свим академицима написа да: „случај Шефкушић”, са његовом маленкошћу нема апсолутно никакве везе, сем што је он био председник САНУ у тренутку када су стигле коначне судске пресуде у процесу у коме ни на који начин нисам учествовао.

Е, проблем је баш у томе што се председник  Костић никаквог озбиљног посла није прихватао за сво досадашње време проведено на челу САНУ. Сав његов рад у САНУ је једна континуирана Симулација Бурне Делатности (СБД) и трешење ваздуха. Шта мислите да је маја 2016. године, после саветовања са неким достојним адвокатом, предложио вансудско поравнање Зорану Шевкушићу за 50.000,00 евра? Да ли би такву понуду у то време ико могао да одбије? А већ тада је било извесно да Шевкушићу следује најмање толико новца.

Моја жеља је да Костић оде са великим треском
  1. 8. (ВСК) Човек који се у свом писму хвали тиме да је утицао на резултате избора за нове чланове и тиме САНУ „уштедео средства за барем четири академика” (а бојим се да није био неуспешан) сада би да се умеша и у друге изборе или барем узрокује моју малу, камерну смену. После свега, у овом другом, најискреније му желим успех. Има још много лажи и конструкција, па и тренутака када очито губи суд реалности, али Вас сваком појединошћу нећу замарати.
  2. 8. (ФРВ) И да сам се хвалио, а нисам, тиме што сам утицао на резултате избора за нове чланове – зар је то неистина и зар није за похвалу својим деловањем трунку допринети да Србија уштеди близу милион евра за следећих 10 година (не рачунајући к томе спречавање скоро сигурне допунске материјалне и нематеријане штете коју би тако лоши кандидати друштву начинили током деценије пред нама)? Размишља ли неко о томе шта ћемо са директном штетом, за истих десет година, због избора Костићевог апсолутно незаслужено изабраног 66 година старог зета, који ће и даље да жари и пали по МИ САНУ и шире?
Да ли је време за одлазак

А то кад Костић за мене каже: “сада би да се умеша и у друге изборе или барем узрокује моју малу, камерну смену. После свега, у овом другом, најискреније му желим успех…”, он опет без разумевања користи реч камерно[vii] и лукави. Ја не пишем ове своје “ноте” за мали број слушалаца и  не бих никако био задовољан да се председник Костић повуче у “собној атмосфери” и тек после губљења избора за трећи мандат. Моја жеља је да Костић оде са великим треском много раније и да што више људи у Србији схвати колика је несрећа и срамота за САНУ било то да јој је он, скоро пуна два мандата, провео на челу. Да Костић не мисли да је велика већина садашњих академика подједнако стручно ‘шупља’ и у души меркантилна као и он сам, и да ће га сигурно и трећи пут изгласати, не би глумио толику равнодушност према резултатима нових избора у којима ће покушати да зграби и трећи мандат.

И на крају ове тачке још само осврт на Костићеву дијагнозу: “Има још много лажи и конструкција, па и тренутака када очито губи суд реалности, али Вас сваком појединошћу нећу замарати.” Зашто се председник Костић устеже и тако лако одриче да укаже на неку од “многих лажи”, које наводно изрекох? Ја наведох више од пет његових лажи, и чак неке тешке фалсификате, у само једном његовом циркуларном писму. Зар он не могаше да једну једину моју лаж, бар за лек,  наведе у толико писмена која су од мене у САНУ стизала и углавном била радо читана?

Радовао би се да ме Костић тужи

И још нешто о његовој изреци о “тренуцима када ја очито губим суд реалности“. Наиме, овде би Костић, као стари специјалиста  неуропсихијатрије, требало да се запита: колико је недотупавно на истој страни свог ПсП написати за некога да “губи суд реалности”, да би после само четири реда испод ове тврдње, од  истог тог и таквог безрасудног обећавао да ће “тражити сатисфакцију на суду”? Алал’ му председничка логика! И да Костић зна  још нешто: веома би ме радовало да се реши да ме тужи. Кад на тако нешто помислим, са задовољством се сетим речи проф. др Војислава Шешеља које је он једном приликом упутио, оним наказама у црном, на хашком судилишту: “Против мене лека нема!”

  1. 9. (ВСК) Напомињем још да је допис господина Вукајловића послат на стотину адреса, ја свој шаљем само Вама. Збуњен безобзирношћу, мржњом и губитком оријентације, згађен „преласком Рубикона” када је у питању трансфер анимозитета на децу, мораћу нажалост да сатисфакцију потражим на суду. Више Вам нећу писати, али сам се сматрао дужним да Вас упозорим на писанија њега и њему сличних – могуће је да сам претенциозан, али ми се чини да није у питању само напад на мене.
  2. 9. (ФРВ) Ко је луд, а ко збуњен, безобзиран и дезоријенисан још ћемо видети. Ово моје, како би Костић рекао, “писаније” тој сврси и служи. ВСК, опет помало лагуцка кад каже да има ‘мени сличних’. Јер, ретки су овакви као ја, и сви су на свој начин уникатни. Само су битанге једна другој сличне и истим триковима се служе. И нека председник на суд пожури, не бих да се судим са обичним академиком из Одељења медицинских наука.

Задржимо се још мало на овом брижном оцу који брине за “нашу”, а бога ми, гине за своју “децу”. Сам Костић више пута понови да моја маленкост одавно угрожава не само њега него и целу Академију: “… сматрао сам се дужним да Вас упозорим на писанија њега и њему сличних  – могуће је да сам претенциозан, али ми се чини да није у питању само напад на мене.”

Још о Костићу јуниору и његовој каријери

Док сам друге, како рече нападао, ћутао је као заливен. А чим му поменух сина Јуниора, председник одмах фишкале и суд упомоћ призива у одбрану свог  “малог” од преко четрдесет лета и највероватније преко сто двадесет кила.

С обзиром да у свом Есеју нисам ништа о Костићу Јуниору, с  гледишта грађанистичке Србије и београдске чаршије, лоше рекао и написао, а председник Костић се толико наљутио, пробрчках мало пажљивије по биографији Јуниора. Ево најважнијег:

-30. октобра 2003. дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду.

Београдска отворена школа (БОШ) 2002 – 2003;

2002 године примљен на Главни програм Београдске отворене школе (БОШ), који је са успехом завршио.

-Написао есеј на тему “Транзиција у источно-европским државама” код проф. др. Дејана Шошкића (Економски факултет Универзитета у Београду).

-Написао рад на тему The New EuropeLessons Learnt from Roman Empire, tutor dr. Stjuart Grejem. Рад је објављен у Зборнику Београдске отворене школе, студентски радови, генерација 2002/2003, број VII (страна 47).

-Од 2005 – 2009. године запослен на Правном факултету Универзитета у Београду као асистент-приправник на предмету Јавне финансије и финансијско право.

-Током школске 2007-2008 године похађао постдипломске студије из међународног пореског права на  New York University School of Law чиме је стекао звање Master of Laws in International Taxation (LL.M.)

-У октобру месецу 2009. године изабран у звање асистента на Правном факултету Универзитета у Београду за предмет Пореско право.

-Током јула 2010. године боравио на Институту за аустријско и међународно пореско право у Бечу.

-Члан управног одбора и благајник Српског фискалног друштва.

-Ангажован као порески саветник у Deloitte Београд од 2004 до данас.

Др Светислав Костић, је изабран у звање ванредног професора 2020. године, за ужу научну област Јавне финансије и финансијско право – предмети Пореско право и Право међународних пореских уговора на Правном факултету у Београду.

Као прво, Јуниор је већ другу годину ванредни професор и да не би заостао за тата председником, морао би се појавити као кандидат за САНУ у следећем изборном циклусу. И он се као тата, помало тешко ‘пали’, али кад се ‘упали’ вози као Ђаво.

Друга интересантна чињеница из биографије Јуниора је да је он жртвовао целу годину дана да би прошао васпитни курс на Београдској отвореној школи, у којој се изгледа деци из бољих београдских кућа “скида мрак” српског традиционалног и родољубивог васпитања.

О овој “Школи” и њој блиском “Центру за женске студије” сам писао у мојој књизи: https://zenodo.org/record/4394495 – Book Open Access, ПРОМИСк-19: ТЕШКЕ ПАРЕ за ЛАКУ НАУКУ, стр. 60-72, у вези са стручњаком за женско  свирање уз гусле, фрулу и дудук – др Ивом Ненић – једном од полазница Београдске отворене школе која се нашла међу добитницима богатих ПРОМИС пројеката за младе и перспективне научнике. Опет чудном игром случаја и Ива Ненић је рођена 1979. године као и Јуниор, и она је БОШ похађала са Јуниором у генерацији 2002/2003, и њен рад се у истом Зборник број VII, као и Јуниоров. То је рад на страни 99:

Погледајмо још цитат са стране 61. моје књиге о деловању БОШ до 2020. године:

***

Шта су све до сада посејали? 344 обуке знања и вештина за више од 7.350 учесника, чланова демократски оријентисаних политичких странака, синдиката, међународних, студентских и невладиних организација у периоду 1993-2015 у Србији и региону.

Пример једног образовног догађаја из недавне прошлости: Регионална школа демократије „Нови лидери – нове могућности“ за 20 представница и представника подмладака политичких партија десног центра из земаља Западног Балкана, Сребрно језеро, 24 – 28. јул 2018. године.

Где су се тренутно инфилтрирали? Београдска отворена школа има своје представнике у следећим радним групама и телима:

– Савет за Национални оквир квалификација Републике Србије;

– Савет за стручно усавршавање запослених у јединицама локалне самоуправе;

– Отворени модел координације за образовање одраслих;

– Међуминистарска радна група за израду нове Стратегије за реформу јавне управе у Србији за период 2021. до 2023. године;

– ХР форум Америчке привредне коморе у Србији;

–           Labor Task Force Америчке привредне коморе у Србији;

– Радна група Министарстава просвете за праћење развоја каријерног вођења у дуалном образовању;

– Радна група за израду Стратегије климатских промена с акционим планом

– Радна група пројекта за израду Двогодишњег ажурираног извештаја према Оквирној конвенцији Уједињених нација о промени климе и Система за мониторинг, извештавање и верификацију (МРВ) у области климатских промена;

– Радна група за отворене податке;

– Међуминистарска пројектна група за стручне послове у координацији и праћењу процеса спровођења Стратегије реформе јавне управе у Републици Србији за период 2018.до 2020. године.

***

Претурам нешто, по овој мојој тупој и заосталој шумадијско-крајишкој ‘тинтари’, и никако да доконам: да ли је ОТАЦ СИНА послао у БОШ 2002. године да га припреми за времена која надолазе, или је СИН ОЦА преваспитао и усадио му она идиотска становишта о српском Косову и Метохији која заједно данас заступају?  И, хоће ли баш та становишта Костић “обавезно укључивати у дефинисање вредности које ћемо у нашем колективном завежљају пренети преко брисаног простора глобализације”[viii] ?

Неко ће рећи да је одавно било време да окончам овај подужи одговор на мени посвећено Писмо, које је председник САНУ упутио свим академицима САНУ, првог дана моје седамдесет шесте године (19. 01. 2022). Међутим, Српска академија наука и уметности је сувише важна институција српске државе и српског и других народа који у њој живе, да би се моја маленкост усудила да се неодговорно и површно односи према свему ономе што је себи тим писмом, и другим делима последњих година, дозвољавао човек кога су остали академици два пута изабрали да их предводи.  За разлику од председника Костића ја нисам хтео да отварам душу и да се ‘фрљам’ осећањима и тешким квалификацијама као што су оне написане на мој рачун:

Последњи у низу бестијалних напада, у покушају да их застраши, он се острашћено усмерава и на моје сараднике, посебно нечасни квалитет у његовим денунцијацијама јесу напади на моју децу (тачније старијег сина) коју не познаје, има тренутака када очито губи суд реалности, он понавља одвратну денунцијацију да радим на припремама за пријем мог четрдесетогодишњег сина у САНУ (а још тачније – старијег сина од 42 године и 6 месеци и преко сто кила, прим. Ф.Р.В.), збуњен безобзирношћу, мржњом и губитком оријентације, згађен „преласком Рубикона” када је у питању трансфер анимозитета на децу, мораћу нажалост да сатисфакцију потражим на суду

Уместо тога себи сам задао задатак да се озбиљним аргументима супротставим једном веома површном и неодговорном схватању одгорности за јавно изречене и написане речи. На крају овог обраћања желим да се вратим на обећање дато на почетку у вези са печаћењем лажима испуњеног писма папрено зачињеног стварним, а не измишљеним увредама, после којих још човек на челу САНУ хоће да тражи “сатисфакцију на суду”.

***

Ово је моје лично обраћање само човеку, или томе што је од човека остало, по имену Владимир Костић – шест година млађем од мене.

Владимире мој, на крају овог изнуђеног писма/одговора желео бих да ти пренесем једну животну лекцију у вези са народном мудрошћу у коју ме је у најранијем детињству упутила моја самоука мајка Јованка – Јока (Роквић) Вукајловић (1921-2009), рођена пре једног века у селу Подови изнад Дрвара. Још негде у основној школи, средином педесетих година прошлог века, после једног мог недостојног поступка, Мајка Јока ми је очитала следећу буквицу:

Мој Синко,

Цео дан златом пиши,

а увече говном запечати,

Све ти је, мој Синко, говно!

Одувек сам се чувао тог ‘пошљедњег’ печаћења. Камо лепе среће да је и теби, Владимире, твоја Слобода Нестор овакву лекцију бар једном очитала.

Да ти је очитала верујем да не би потписао и запечатио гнусни позив на линч:

“Више Вам нећу писати, али сам се сматрао дужним да Вас упозорим на писанија њега и њему сличних  – могуће је да сам претенциозан, али ми се чини да није у питању само напад на мене” лукаво намећући атмосферу угрожености Aкадемије и званичним документом мобилишући, не само своје саборце против “мене и мени сличних”, него и комплетну академију и апарат који иза вас стоји. И све то због изговорене истине, истине и ничега другог осим истине.

А с тобом на челу САНУ, нека нам је свима Бог у помоћи!

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Напомене:

1 Памфлет је: Анониман или непотписан полемички спис о некој личности или питању од општег значаја (на истакнутом положају). Он је кратке форме, прожет духововитим и ироничним поређењима која имају за циљ да оповргну, доведу у сумњу или исмеју. Врста памфлета је летак.(ВИКИПЕДИЈА)

2 О темама о којима смо разговарали и о резултатима тог разговора написао сам два чланка која су била прихваћена за штампање у недељнику  ПЕЧАТ,  али никад нису објављена (нисам пристао да из теста искључим једну реченицу у којој се помињала СРС). Радни наслов је био: „И није све пропало кад пропало је све“ (видети фајл у Прилогу 1: ПЕЧАТ-И није све пропало кад пропало је све.doc).

3 Шта значи ИНСИНУИРАТИ?»: инсинуирати • глагол: Некоме нешто на фин начин доставити, пустити у уши, улити у главу, вешто навести кога на неку мисао; подметати, подметнути; прав. доставити преко суда; инсинуирати се, додворити се, улагати се, увући се коме под кожу. (лат.).

4 За упознавање са природом Мултидисциплинарних студија при Универзитету у Београду видети: Менажерија “Мулти-Фрути” мултивитаминских студија на Београдском Универзитету, Филип Раке Вукајловић, ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ, 16. 05. 2021.

5 Научно друштво Србије: http://nds.edu.rs/clanovi/567/

6 Посао председавајућег/начелника одељења за медицину, који се некада сматрао врхунцем у каријери академског интернисте, изгубио је много на својој привлачности, делом због све већих административних и финансијских обавеза које захтевају више времена и труда од начелника/председавајућег него раније.

7 “Камерна музика је намењена за ужи круг слушалаца, такозвана собна музика која се изводи са мањим бројем инструмената.”

8 “Традиција, историја, језик и култура су наше Аријаднино клупко”, 25. 01. 2022, Политика, интервју: Владимир Костић.

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
5 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Д. З.
Д. З.
3 месеца раније

Генијално доказивање како је и зашто САНУ не само научно спала на дно дна него и морално..

vgo
vgo
3 месеца раније

SANU je primer kako se komprandori (ono sto se 45-e zvalo “narodni neprijatelj i sluga okupatora”), infiltrira u sve nase institucije i kao gangrena ubija naciju i narod. Zato je u Beogradu 90-ti godina bilo preko 30,000 NGO (ne-drzavne organizacije) sluzbenika koji su to pripremali. (dok nisu otisli u Ukrajinu i Belorusiju)

Leda
Leda
3 месеца раније

Ogroman i tezak tekst koji se obrusava na SANU i njenog predsednika. Nedostojno !

vgo
vgo
3 месеца раније
Reply to  Leda

Nigde u svetu se nije desilo da narod dolazi da demonstrira pred njihovom akademijom nauka – nigde i nikad! To da je narod demonstrirao ispred SANU radi Kosticevih neodgovornih izjava, zahteva njegovu momentalnu ostavku. Da taj covek ima i malo casti i obraza, on bi je sam odmah dao i povukao se. Medjutim, taj covek ocigledno nema ni cast ni obraz. Pretpostavljam da je on tu na zadatku da se SANU (kao duhovni vodja Srba) – unisti! To je njegov posao i zato ga nije briga. Otici ce odatle kad demonstranti udju u SANU pa ga odatle narod istera, kao… Учитај још »

Јово
Админ
3 месеца раније
Reply to  vgo

ВГО – тачно сте све написали, “док га народ не истера, kao vepra iz brloga, sto je velika sramota za SANU, Vucicevu vlast, a i za Srpski narod” .