Сведочанства грађевинских инвеститора о Немањи Стајићу
КРИК је разговарао са више грађевинских инвеститора у Београду који кажу да је захваљујући корупцији и даље могуће градити нелегално по престоници, што доноси већу зараду. За ово је одговоран Секретаријат за озакоњење објеката, који предводи Немања Стајић и чија је сврха да реши проблем нелегалне градње – али уместо тога, како тврде инвеститори, омогућава да се она и даље шири по престоници. „Инвеститори се знају. Ако не знаш, ти питаш неког другог и он има некога ко му је легализовао објекат. Са Немањом Стајићем се ниси могао лично договарати, него његов посредник каже: ‘Ја могу да ти завршим’”, испричао је за КРИК један од инвеститора који је сарађивао са Стајићевим људима и који се окористио о корупцију. „Једном је неки донео (Стајићевом сараднику) пола милиона евра. Видим паре на столу и још ме зеза: ‘види 500 хиљада’.“
Пише: Милица Војиновић
„Што се Београда тиче могу са поносом да кажем ће се ове године изградити више него прошле године… Ја сам поносан што се у време када учествујем у вођењу града дешава овакав грађевински бум“, хвалио се 2020. заменик градоначелника Београда Горан Весић.
И заиста, у престоници готово свакодневно ничу нова градилишта, а мале куће у центру града практично преко ноћи замењују вишеспратнице.
Овај грађевински бум, међутим, крије и мрачну страну – руше се зграде које су заштићене као споменици културе да би се на њиховом месту саградиле нове, немар у градњи и борба за сваки педаљ слободног земљишта доводе до урушавања зграда и угрожавају безбедност људи који у њима живе, због лоших услова радници гину на градилиштима, а није јасно ни порекло новца који се улаже у градњу.
У срцу ових проблема је и то да и даље ничу нелегалне зграде, саграђене без дозволе за градњу – иако је пре неколико година донет закон који ово изричито забрањује и проглашава кривичним делом.
Током више месеци новинари КРИК-а су разговарали са различитим грађевинским инвеститорима и скупљали податке о нелегалној градњи и доносе нова сазнања о томе ко су људи који су одговорни за то што се и даље нелегално гради по Београду.
Један од кључних људи који се пита за градњу у престоници је Немања Стајић, први човек градског Секретаријата за озакоњење објеката и близак сарадник неформалног градоначелника Горана Весића.
Грађевински инвеститори и стручњаци из ове области са којима су новинари КРИК-а разговарали тврде да је без Немање Стајића готово немогуће урадити било шта. Они који улажу у градњу у главном граду временом су научили да је исплативије нелегално саградити зграду и после је легализовати. На тај начин, када се не прате прописи, могуће је рецимо избећи градњу гаража и тако саградити више станова, а самим тим и више зарадити.
Да би се легализовали бесправно саграђени објекти, мито се плаћа, како тврде КРИК-ови саговорници, управо људима из Секретаријата за озакоњење објеката.
КРИК је током истраживања разговарао са шесторицом грађевинских предузетника од којих су тројица пристала да говоре под именом и презименом и признала да су учествовала у корупцији. Остала тројица су испричала исто, али су желела да остану анонимна.
Како више саговорника тврди, Стајићев кључни сарадник је грађевински бизнисмен Иван Коматина, са којим се директно склапају договори.
Горан Стакић, грађевински извођач који је из прве руке упознат са овим коруптивним системом јер је пословно сарађивао са Коматином кога описује као Стајићевог најближег сарадника, за КРИК такође каже да је профит много већи уколико се гради нелегално.
„Три пута више зараде они који граде нелегално“, тврди Стакић. „Када тражиш дозволу можеш да градиш објекат ограничене квадратуре, а нелегално правиш како хоћеш, заузмеш цео плац. Никаквих правила малтене нема.“
Једном је, каже Стакић, на столу Стајићевог сарадника видео пола милиона евра мита.
„Једном му је неки донео пола милиона евра. Нисам био кад су причали, него сам дошао кад је отишао, али видим паре на столу и још ме (Коматина) зеза: ‘види 500 хиљада’.“
Ови послови, ипак, не иду увек као подмазани, а Стакићев случај је добар пример.
Њему се тренутно суди јер је бацио бомбу у двориште Коматине. Стакић се на овај корак одлучио, како каже за КРИК, револтиран јер Коматина и Стајић нису испунили обећање да му озаконе нелегално саграђен спрат – иако је платио део мита за то.
Брат београдског секретара који одлучује о легализацији, Новак Стајић, грађевински је инвеститор и неколико зграда по Београду градио је управо са Коматином.
Новак Стајић учествовао је у градњи најмање пет зграда, открива КРИК. Неке од њих градио је преко офшор компаније са Британских Девичанских Острва, како је БИРН објавио ове недеље.
Браћа Стајић нису желела да говоре за КРИК, нити су одговорила на питања која су им послали новинари.
Са новинарима није желео да разговара ни Иван Коматина. Новинарка КРИК-а пришла му је у ходнику суда пред почетак суђења за бачену бомбу, али он није био заинтересован за разговор – није желео да исприча више детаља о овом случају нити да објасни свој однос са Стајићима. Једино је одговорио на питање да ли познаје Немању Стајића.
„Сви знају Стајића. Не познајем га овако, него га познајем преко телевизије само“, а затим пожурио да заврши разговор. „Не знам што ме то питате све, није ми ништа јасно.“
Бомбаш
У ноћи између 11. и 12. марта 2019. године, док су Коматина и његова супруга спавали, у њиховом дворишту је експлодирала бомба. Страдао им је пас, а експлозија је оштетила „мерцедес“ паркиран у дворишту.
Био је то рад аматера. Полиција је решила случај и након месец дана ухапсила бомбаша, који је касније завршио на суду. У питању је био Коматинин пословни партнер Горан Стакић.
Стакић је признао да је бацио бомбу и о томе детаљно говорио тужиоцу. Испричао је да је то било упозорење Коматини који га је преварио и довео у незгодну ситуацију. У свом сведочанству открио је и како функционише систем корупције у градњи, у коме је Коматина наводно битан играч.
„Познато ми је да је Иван Коматина у добрим односима са Стајић Немањом који је градски секретар Града Београда за послове легализације објеката и да су њих двојица имали договоре око легализације извесних објеката“, испричао је пред тужиоцем кога, по свему судећи, нису интересовале тврдње о корупцији у градском секретаријату – није познато да се у вези са овим икаква истрага води против Стајића и Коматине.
Стакић је о овоме говорио и на суду, али и у интервјуу за КРИК. Новинари КРИК-а са њим су разговарали у канцеларији његове адвокатице у центру Београда.
Четрдесетчетворогодишњи Стакић, који се за време ратних деведесетих доселио у Београд из Босне и Херцеговине, каже да се градњом бави последњих петнаест година.
Лежерно обучен и густе тамне браде, ужурбано је говорио желећи да са новинарима подели што више информација – често се пребацујући са теме на тему. Говорио је директно, повремено несигуран колико од онога што зна треба да исприча јавно, па је погледом тражио одобрење адвокатице.
Са Коматином га је, испричао је, спојио заједнички посао – био је извођач радова на зградама у које је инвестирао Коматина. Сарађивали су годинама.
Стакић тврди да је Коматина посредник између Стајића и оних који желе да мимо закона легализују објекте, као и да за ове услуге узима мито.
„Коматина ради за Немању. Коматина је то тада отворено причао, није ни крио. То кад га назове (Стајић), као да га је тата назвао, он се препадне“, прича Стакић.
„Коматина је имао канцеларију у коју су сви долазили да легализују објекте. Не знам ко све није долазио, коме треба, он дође. Једном му је неки донео пола милиона евра. Нисам био кад су причали, него сам дошао кад је отишао, али видим паре на столу и још ме (Коматина) зеза: ‘види 500 хиљада’.“
Он га је, каже, упознао са Стајићем.
„Немању сам два-три пута видео – стављао сам му камере у стану“, прича Стакић. „Он човек ни не прича много. Мали је и ћутљив. Има двојицу, тројицу што су увек око њега. Када нешто треба он каже Коматини и онда Коматина прича са мном, а он ћути.“
Стакић тврди и да су послови на изградњи објеката на којима га је ангажовао Коматина финансирани Стајићевим новцем.
„Коматина тада није имао пара, већ је иза тога стајао Немања Стајић. Коматина је био као неки његов изасланик, пошто он не може да се појављује ту. Можда некад прође аутом, види, али слабо, нити долази нит прича“, објашњава Стакић и додаје да су неке од зграда које је Коматина градио незаконито легализоване.
И сам је, како каже, покушао да преко Коматине легализује зграду коју је саградио нелегално. Управо ово је довело до сукоба и бацања бомбе.
Са њим је, тврди, склопио договор да легализује зграду иако је била два спрата виша од дозвољеног. Коматина му је заузврат тражио 20.000 евра. Када је договор требало да се реализује, како тврди, Коматина је тражио више новца.
„Тражио је 100.000 (евра). Ми смо тада завршили, то је зграда у Жаркову. Ушли смо у (финансијске) проблеме и он дође и каже нам: ’Нећу вам то никада завршити’. И није завршио до данас“, прича Стакић за КРИК.
Стакићева фрустрација је расла, а Коматина је и даље одбијао да испуни обећање.
„Напишем му поруку, а он ми напише: ’Мрш’. А ја сам се тада већ задужио око 200.000 евра.“
Стакић је у овој згради требало да добије један стан. Пошто зграда није легализована, станови нису могли да се продају. Дугови су расли, а Стакића су јурили они којима је дуговао. Постао је очајан.
„Кад сам почео то градити, ја сам имао код куће 100.000 евра уштеђевине. То ми се све истопило зачас. Онда не знаш из очаја шта би радио, немаш коме да се обратиш, шта да радим… Враћај вамо-тамо… Кад немаш пара онда губиш послове, све се то распада.“
Нико није знао да је у проблему са новцем док није бацио бомбу. Решио је то да уради, како каже, како би заплашио Коматину и натерао га да испуни договор. Тврди да није желео никога да повреди.
„Ја сам био у великом проблему тада. Више нисам знао шта ћу. Рекох – ајде да бацим ту бомбу, па да види да има проблем“, прича Стакић и додаје да се каје због тога. „Погрешио сам, сад не бих то урадио. Огромне проблеме сам направио.“
Када је ухапшен, како каже, коначно се одморио од људи који су га јурили за новац.
„Кад сам отишао у затвор, верујте, лепо ми је било – бар ме нико не зове на телефон. Ја сам био уморан толико дуго да нисам више знао шта ћу од себе”, каже. „Сад како је прошло времена ја лакше причам са људима око тих пара. У затвору сам продао ауто да бих враћао дугове. Сад сам неком момку вратио 18.000 евра кад сам изашао, радио сам и зарадио сам. Кад сам га звао да му вратим паре, то ми је пријатељ, он каже: ’Верујеш ли ти да бих те ја убио тих дана.’”
Стакић је у јануару 2020. осуђен на две године и осам месеци затвора. Након што се жалио, пресуда је поништена и поновно суђење је у току.
Секретар секретаријата
Радно место Немање Стајића звучи као из романа Франца Кафке – он је секретар Секретаријата за послове озакоњења објеката Града Београда.
То је, ипак, стварна функција која постоји да би се решио вишедеценијски проблем: велики број нелегално саграђених кућа и зграда широм престонице, од којих су многе никле у време разорене државе деведесетих и почетком двехиљадитих година.
У покушају да се реши проблем нелегалне градње, 2015. године је донет Закон о озакоњењу објеката. Овај закон повукао је јасну линију између прошлости и садашњости: све што су грађани до тада бесправно саградили могли су да легализују; ако буду убудуће градили без дозволе, суочавају се са оштрим санкцијама – оно што изграде биће срушено, а могу и да заврше у затвору јер је оваква градња постала кривично дело.
У пракси, ствари се ипак нису значајно промениле. Нелегална градња се наставила.
„Последњих пет, шест година огроман број објеката изграђен је без иједног папира. Као да је неко, када је донео закон који каже да је то кривично дело, рекао: ’Ајде сад слободно зидајте како хоћете’“, каже за КРИК Горан Родић, потпредседник Грађевинске коморе Србије.
Неспровођење закона отворило је врата за корупцију – постало је уобичајено да се прво зида без дозволе, а онда да се плати мито и легализује објекат, кажу за КРИК грађевински инвеститори, од којих је половина желела да остане анонимна.
Они наводе да је ова незаконита легализација могућа захваљујући градском секретаријату који води Стајић. Без њега је, кажу за КРИК, практично немогуће градити и профитирати.
Бранко Маљевић, који је желео јавно да говори, у овом послу је неколико година. Његова фирма радила је адаптацију кућа у стамбене зграде у двема београдским општинама. Маљевић за КРИК признаје да се окористио о корупцију како би завршио посао и зарадио.
Каже да се брзо након уласка у овај бизнис разочарао у начин на који систем функционише и схватио да се Стајић пита за све.
„Без њега ништа не може, сви канали воде до тог чворишта, нема везе одакле си дошао и ко те послао, на крају се решава само са њим“, прича Маљевић за КРИК и објашњава да је до Стајића лично немогуће доћи, али да све у вези са незаконитом легализацијом наводно завршавају посредници.
Каже да је и он једном користио ове услуге. Посреднику је дао новац, а он му је помогао да легализује кућу којој је „на дивље” доградио поткровље.
„Ја сам звао геометра и рекао: ’Дај некога ко може да ми помогне да ме нико не дира да могу ово да саградим (без дозволе)’. Онда је дошао човек и рекао ми колико то пара кошта“, каже Маљевић.
Објашњава да је у овим ситуацијама Стајићев секретаријат кључан – јер када се занемаре сви прописи и незаконито сагради зграда, одлуком секретаријата она се легализује и станови могу да се продају.
Маљевић наводи да је градња без дозволе лакша и бржа, а профит већи.
„Добијање грађевинске дозволе је толико спор процес. Требало би нам годину дана, од момента када имамо парцелу, да добијемо дозволу“, каже и додаје да за то време онај ко гради нелегално може да сагради зграду, а након што да мито – и да је незаконито легализује, па чак и прода.
„Док ја чекам дозволу он је већ продао своје станове. И коштало га је мање за новац који је у старту потребан за пројекат, за израду документације и добијање дозволе.“
Горан Стакић такође каже да се нелегална легализација ради преко посредника.
„Ти инвеститори се знају. Ако не знаш, ти питаш неког другог и има некога ко му је легализовао такав објекат, и то иде од уста до уста. Са Немањом Стајићем се ниси могао лично договарати, него (посредник) каже ја могу да ти завршим и то је то“, прича Стакић.
Неприкосновену улогу Немање Стајића у свету престоничке градње потврдио је и пензионисани полицајац Горан Стаменковић који је осуђен за нереаговање полиције у ноћи рушења у београдској четврти Савамала.
Стаменковић је за КРИК рекао да га је врх полиције уценио да прихвати кривицу у овом случају, а заузврат обећао да ће му легализовати зграду коју је нелегално изградио у београдском насељу Миријево. Пошто је прихватио понуду, добио је контакт Немање Стајића као особе која ће да му легализује објекат. Стајић му је, каже, обећао да ће легализација бити завршена за два месеца, али је обећање испунио само делимично – легализован му је само део зграде, па је од градског секретара затражио објашњење. Оно показује да је његова моћ у овој области ограничена – да изнад себе има политичке шефове по чијим наређењима поступа.
„Одговор Немање Стајића је био да ако се њему нареди да ће он то да реши, да се ја не бринем. Дијана Хркаловић ако му пренесе то наређење (легализоваће и други део зграде)”, испричао је Стаменковић за КРИК.
КРИК је разговарао са још тројицом грађевинских инвеститора који су, за разлику од Маљевића, Стакића и Стаменковића, желели да остану анонимни.
Они су објаснили да се највише новца уштеди када се гради нелегално, па преко корупције легализује. Тада се у зградама не граде подземне гараже и паркинг места, што је обавезно по закону, а зграда заузме целу парцелу и „залепи“ се уз суседну, такође незаконито – чиме се добије више квадрата за продају.
Нелегалном градњом заради се неколико пута више, чак и када се плати мито за накнадну легализацију, истичу саговорници КРИК-а.
„Ко хоће да зида нелегално мора од почетка да буде ‘у систему’, јер ако инспекција нађе да зидаш нелегално, а ниси на време платио мито, онда не можеш накнадно да платиш, већ ти затварају градилиште и гоне те кривично. Овако постоји привид да држава нешто ради, а и ставља се до знања да нико не покушава да зида нелегално, а да не плати мито“, наводи један од инвеститора за КРИК.
„Инвеститора који нелегално гради један изграђени квадратни метар кошта око 400 евра, а легалног кошта од 650 до 1.000 евра – у зависности од квалитета градње. Овде се штеди бар 250 евра по квадратном метру, мада је трошак 150 евра по квадрату за подмићивање“, додаје он.
Многи који се легално баве овим послом, а са којима су новинари такође разговарали, кивни су јер, како кажу, овакав коруптивни систем доводи до нефер конкуренције – они који граде нелегално имају мање трошкове и могу да спусте цене станова. Тако ови други не могу да опстану у послу.
„Нисам ни сигуран да желим да тако буде – да можемо да платимо нешто и да радимо овде шта год хоћемо да нас нико не пита. То није нормално“, прича Маљевић који се у међувремену одселио у Швајцарску из које, како каже, не намерава да се врати док се ствари у Србији не промене.
На Стајића је у фебруару прошле године указала и опозициона политичарка Мариника Тепић која је казала да је он један од сарадника Горана Весића који рекетирају грађевинске.
„Сматрам да су они (грађевински инвеститори) жртве грађевинске мафије у Београду, Весићеве компаније са Немањом Стајићем на челу, пошто је он и даље први човек за озакоњење у граду Београду и да се бројни инвеститори и људи који су нешто зарадили у животу и желе да инвестирају и граде, рекетирају“, рекла је Тепић.
Офшор брат
На Дедињу, недалеко од Партизановог стадиона и надомак амбасада Индије и Кубе, стоји незавршена зграда. Инвеститор је имао дозволу да сагради два спрата, али је нелегално подигао и трећи. Не зна се ко је тачно пријавио нелегалну градњу, али је инспекција затворила градилиште у фебруару прошле године.
Ова зграда повезана је са братом градског секретара који се бави легализацијом објеката – Новаком Стајићем. Он је почео да је гради преко своје компаније у јуну 2020, а у новембру исте године ју је продао другом инвеститору.
БИРН је пре неколико дана открио да је Стајић повезан са другом нелегалном градњом.
Учествовао је у изградњи две зграде у Миријеву које су легализоване по закону из 2015. иако сателитски снимци показују да су нелегално саграђене након ове године, пише БИРН. Стајићева фирма инвестирала је и у градњу зграде у центру града, недалеко од Теразија која је такође нелегално грађена и легализована по истом закону. Како је БИРН открио, Стајић и његова супруга Тијана граде и једну зграду на Вождовцу за коју су добили грађевинску дозволу.
Новак Стајић је улагао у градњу преко офшор дестинације – Британских Девичанских Острва.
Тамо је Стајић, како је БИРН открио, 2019. основао компанију „Лоyал Санибел“, преко које је градио у Србији.
Држава коју је Стајић изабрао да отвори ову фирму, Британска Девичанска Острва, порески је рај који користе политичари, тајкуни и криминалци да сакрију имовину и њено порекло. Само поседовање офшор компанија није незаконито, али се оне често користе и за нелегалне активности.
Три зграде је градио са пословним партнером Иваном Коматином.
Новак Стајић, иначе, годинама ради као стечајни управник, односно управља компанијама које су због финансијских проблема одлазиле у стечај.
Неколико година пошто је Немања дошао на чело секретаријата за легализацију у Београду, Новак је почео да се бави и градњом по престоници.
