Гост Аутор, Друштво, Политика, Слободе, Србија

Конопац с прљавим вешом

ФЕНОМЕН: ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ

После неких скупштинских или уличних размирица власти и опозиције, и сочна псовка има сазвучје дечје успаванке

Пише: Милош Лазић *

          Стоп насиљу над женама, трудницама, децом, старима, инвалидима, људима са посебним потребама, ЛБГТ популацијом, кепецима, џиновима, психијатријским болесницима, голубарима, чудацима, ћутљивим, бркатим, усамљеним, друкчијим… Тако и треба, али шта ћемо са „нормалнима“? Ко њих штити? Јер и над њима се врши насиље!

Последње из ареснала оружја за злостављање нас, обичних људи је простаклук препакован у станиол с натписом „политичка коректност“, са свим што уз ту флоскулу иде. Најгоре је што се од тога нема где побећи јер тај „ријалити“ траје 24 часа дневно на свим каналима наше свакодневице! Можда је једини могућ одговор да се пргавом Пуниши Рачићу додели нека улица или подигне споменик, колико да бахатима, онима што се крију иза „политичке коректности“, буде последња опомена?

Политичка коректност је на тако ниским гранама да просечан човек ових година, месеци и дана не помишља да буде ни члан кућног савета, а камо ли неке политичке странке или покрета, без обзира на „боју дреса“.

Како смо се и када затекли у том небраном грожђу, и да ли тај изум уопште припада нашем времену?

Прва попришта

Позивање на Платоново дело „Одбрана Сократова“, а реч је, иначе, о опањкавању такмаца с трагичним исходом, не би било сврсисходно јер није део обавезне школске лектире („Ко ли беше тај Сократ?“), зато ево примера из нашег најближег и најдражег окружења

Кафане у Србији, а у Београду посебно, имале су некад давно значајан утицај на политички живот изван стега и правила парламентаризма, што им је давало додатни подстрек, а та свратишта и страначки обележило: знало се где таборују социјалисти, где су се ушанчили напредњаци, у којој митингују радикали, где су се скрили либерали, пред којом протестују демократе… Тим поводом Бранислав Нушић, најчешће цитиран, али и најрадије преписиван и поткрадан „кафанолог“, забележио је још почетком прошлог столећа следеће:

„Партије су у тим кафанама имале своје клубове а често и канцеларије, ту су се одржавале конференције, ту зборови, ту су се збирали и дан и ноћ приврженици и расправљали своју партијску политику. А, за време избора, исте кафане су постајале штабови одакле су излетали кортеши, и збирали се гласачи пре гласања ради инструкција, али и после гласања ради очекивања извештаја о резултату. Често, приликом избора, те су кафане служиле чак и као амбуланте где се доносио покоји свестан гласач разбијене главе да му се исперу ране и да се поткрепи…“

Али, тако је било и другде, па су британске власти још седамдесетих година XVII века, поводом тог „легла политичких немира“, почеле да издају прокламације органима реда да обрате пажњу на кафанске разговоре, о чему сведочи Дубравка Стојановић у својој студији „Калдрма и асфалт“, при том не спомињући да је и код нас било слично, само што су такве прокламације биле донекле тајне… а Органи превише јавни.

Кафане су се упристојиле и оканиле политике тек с једнопартијским системом, али поновно успостављање скупштинског плурализма, или српски вишестранаштва, вратило их је на поприште упркос томе што се очекивало да политика више неће моћи да се планира и спроводи иза кулиса, већ тамо где јој је и место. Али, да ли је баш тако?

Све по списку

Понекад неко нормалан помисли да би директне телевизијске преносе скупштинских заседања требало забранити, емитовати их као снимак али тек после поноћи, или гледаоце упозорити да се не препоручују за узраст млађи од 18 година. Наиме, те изјаве и реплике најчешће изгледају и звуче као да су потекле из периферијске крчме, а не под сводовима највишег представничког дома, мада је било дана кад су и неке крчме деловале учтивије. Шта тек рећи о нашој шареној штампи, њеним „новинарима“ и „угледним коментаторима и аналитичарима“?!

Како смо и где затурили пристојност, а с њом и политичку коректност, ону праву, или – да ли демократија подразумева да је све допуштено, па чак и агресивни простаклук? Као да је неко намерно изврнуо редослед речи у оном  злослутном Клаузевицевом афоризму „Рат је само наставак политике другим средствима“.

Кад неко нокаутира активисткињу „противничке“ странке, или када се распомами и загуши телефоне својих сарадница СМС гадостима (ајде, де, тај је бар поднео оставку), кад псује, гура, шамара и ломи ситан инвентар који је затекао за скупштинском говорницом, или организује протестне шетње због којих се јавни саобраћај опоравља сатима, а послодавци скидају од плате по десет одсто несрећницима што су због тога закаснили на посао – објашњење да је реч о политичкој борби звучи трагикомично, а спомињање „грађанских права“ и следствених „политичких слобода“ изазива на потезање оружја.

Ипак, с таквом „коректношћу“ најдаље се отишло онда када су, мимо свих узанса и новинарског кодекса, у јавности почели да се појављују чак и здравствени картони са анамнезом, дијагнозом и током болести политичких неистомишљеника (покојна Јованка Броз је прошла сличан „третман“ што је подсећало на некрофилију, свеједно што је деценијама била изван политике). Можда ваља знати да би некад, у време „идеолошког једноумља“, и новинар, и лекар, који би се дрзнули да тако нешто обелодане истог часа добили отказ, ако не и нешто болније!

После таквих „коректности“ и сочна псовка делује као милозвучна дечја успаванка.

Ко ће коме

Уочи сваких избора овај напаћени народ очекује да ће и победници и поражени коначно почети да раде оно због чега јесу или нису освојили власт – да сарађују на ползу отечества. Узалуд! Већ на конститутивној седници они из опозиције траже ново пребројавање гласова, понављање или поништавање избора и међународне посматраче наговештавајући тако да су покрадени, док ови с власти преостале посланике подсећају на грехе поражених политичких такмаца. Као зле јетрве у заједничком домаћинству.

Никада, али баш никада у најновијој повести нашег парламентарног плурализма није се догодило да опозиција подржи предлог ових с власти, као што ни власт није прихватала сугестије опозиције! Напротив, код нас се чак и неке одлуке од општег националног интереса доносе прегласавањем, а „затрпавање“ неког предлога пустим амандманима постало је најомиљенија дугопругашка дисциплина наших (и ваших) посланика!

То има значити да се о политичкој коректности ништа не може научити у скупштини, већ у породици и школи, а да ли се та тематска област обрађује кроз предмет грађанског васпитања, или у оквиру катихизиса као објашњење значења појмова агностицизам и екуменизам, мање је важно него ли коначан резултат.

Ствар је, заправо, прилично једноставна, а своди се на аксиом да нико никог не приморава да прихвати или не прихвати туђе мишљење, али да смо сви дужни да га саслушамо с уважавањем, и по могућству без псовања мајке или коришћења борилачких вештина.

Ко први то докучи и прихвати као начело, сигурно побеђује на идућим изборима. Али, не због бољег програма, успешније кампање или претходних резултата, већ због грађанске пристојности и политичке коректности, врлина које су одавно ишчилеле из сећања.

Можда смо пажљиве читаоце могли да подсетимо на најупечатљивије примере политичке (не)коректности, али бисмо тиме починили сличан грех и упали у исту замку. Боље је без тога… а и зна се.

  • Познати дугогодишњи репортер “Илустроване Политике” у пензији

………………………………………………

Запратите, шерујте или лајкујте преко друштвених мрежа:

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of