Друштво, Политика, Србија

Како смо доспели довде

Безобзирни, бескрупулозни и бестијални материјализам загосподарио је и Србима и уместо Бога Логоса устоличио бога новца. Данас, у купопродајни аранжман може да се спакује било шта. Све је добило цену, и истовремено изгубило вредност. Људи су се у трци за новцем, профитом, друштвеним статусом, хедонизмом удаљили од основне људске одлике – људскости, од моралних вредности, слободе, праведности и поштења…

Пише: Славко Живанов

Наслов овога текста могао бих да назначим и као цитат, повезући написано са последњом књигом Небојше Попова у којој је он, аутобиографском и мемоарском кичицом, сликао период од 1939. до 2015. године. Али, не бих се ослањао на ту занимљиву књигу овом приликом, а помињем је јер бих и сам говорио о томе како смо доспели довде. Попов се, пре мене, упитао исто, као што су се вероватно то исто питали и многи незнани људи, а слично или исто питање постављаће и други, и убудуће.

Од почетка деведесетих година прошлог века до данас прошло је више од четврт века. Цела једна генерација је нестала, стотине хиљада људи је побегло одавде, а много више од тога се родило и, на жалост, око три милиона је помрло. Овде више не живе исти људи. Да ли треба посебно наглашавати и то да су се околности преокренуле наглавачке, неколико пута, а опет, систем је опстао, то малигно ткиво у друштву не само да је преживело него се проширило.

Да ли смо доживели несрећу да је лошу власт смењивала гора независно од каквоће бирача, или смо имали примерену власт – достојни репрезент становишта? После пола века (само)доказивања ово и није нека дилема. Одговор на то питање није неизвестан.

У земљи у којој се новцем, утицајем или контрауслугама купује: место у вртићу за дете, успех на крају полугођа или крају школске године, испити на факултету, диплома и дисертација, а потом и радно место. У држави у којој се купује лекарска пажња, место на листи чекања за онколошку терапију или дијагностику, или пак у којој се буразерски договара решење проблема са саобраћајцем, финансијском, грађевинском или санитарном инспекцијом. У држави која, ако сте довољно привилеговани, може заборавити да сте порески обвезник, или ако “познајете људе” могу вам и рачун за утрошену електричну струју вишеструко умањити, можете добавити “дозволу” да паркирате где вам је воља или још горе, да сте вечно недоступни судским и прекршајним органима по разноразним (не)делима од  ситних прекршаја до покушаја убистава, трговине наркотицима и чему све још не. Ако сте довољно високо позиционирани и радо виђени у властодржачким круговима, или довољно платежно способни, ни потернице Интерпола ође неће да важе. Од ове суморне “Проклете авлије”, заиста, ако сте власт и ако баштините њихову праксу, нигде на свету нећете наћи боље место за живот, шпекулације, корупцију и преваре, једном речју “фору” на коју умножавате капитал и зарађујете новац. Па чак и ако нисте део екипе која дели плен, радије дајете све од себе да постанете део тог друштва, него што осећате потребу да се против тога побуните, и истински борите.

После тога некако природно долази то да се медији у Србији питају да ли су нормални неки хулигани који на друштвеним мрежама објављују спаљивање књиге извесне Кије Коцкар, или не виде ништа скандалозно у томе што становници новобеоградског 62. блока уредно спаковано ђубре, са све кесом избацују из стана преко терасе или кроз прозор. Па су им контејнери вишак, а аутомобили, и тротоари “окићени” као београдски новогодиши украси малог Синише, и наследника му Весића. То чине и са дечјим пеленама и искоришћеним кондомима потпуно равноправно као и са остацима хране било да су у течном или чврстом стању, а на свеопшту „радост“ пролазника и оних који од тога само што нису потпуно сишли с ума… За то време Комунална полиција асистира у Бусплус заседама, јер и градској власти треба новац као и оној републичкој, а и оној општинској. И одмах да разјаснимо да примери овде нису усамљени већ су илустративни. Таквих случајева је толико да чине уобичајене обрасце понашања, а о инцидентима можемо говорити тек ако се неко против тих масовних ненормалности побуни. На тренутак и безуспешно, јер се већ после кратког мање-више скромног таласања жабокреченина поново врати тамо где је била, на своје место.

Трка за профитом

У неколико последњих деценија еталон људске вредносту у добром делу човечанства додуше, али пре свега у нас, постао је новац. Све је подређено стицању материјалих вредности и то по сваку цену. А марш ка том циљу углавном води преко лешева. Онај ко има новца купује све (корупцијом), а они који немају новац чине све не би ли га зарадили, да би, као и ови први, себи обезбедили привилегије.

Истини за вољу од настанка новца и приватне својине постојала је корупиција. Нигде на свету она није елиминисана, али системи контроле ову појаву држе за друштво и државу у подношљивим оквирима, оквирима који егзистенцијално не угрожавају систем. Код нас су ствари друкчије. Правни систем и владавина права одавно су затрти, а коруптивни модел је не само модус операнди претежног броја становника, него је и пожељни модел понашања, идеал.

Међутим, кад говоримо о овој меркантилној природи можемо одмах, у том духу, закључити, да и тај избор има своју цену. За такав пут се плаћа друмарина, и порез, и такса јер је одавно са ове планете протеран “бесплатан ручак”. Увек неко некад плати цену, и увек је та цена много већа од оне коју је требало да плати онај ко је рачун направио. И тако укруг. Од оног радника који је из друштвене фирме крао ексере, до оног директора или стечајног управника који је покрао милионе евра. Од оног што краде воће, до оног што краде буџет. Толико је послова овде “завршавано” да ниједан нормалан систем под капом небеском то не би могао да издржи, а да се не претвори баш у оваквог монструма од система којег можемо да приметимо око себе. Иако је власт која управља најодговорнија, она није и једина за то одговорна. Народ који је гласа, увек заслужује власт коју има.

А како је новац постао мера свему? Ова злокобна перверзија настала је јер је претходно у овоме друштву настало плодно тле за такво шта. Атеизам и удаљавање од вере, с једне стране, и компромитујуће деловање неких свештеника и епископа с друге стране, гурнули су масу ка линији мањег отпора (натерали „жабу у воду“). Безобзирни, бескрупулозни и бестијални материјализам загосподарио је и Србима и уместо Бога Логоса устоличио бога новца. Данас, у купопродајни аранжман може да се спакује било шта. Све је добило цену, и истовремено изгубило вредност. Људи су се у трци за новцем, профитом, друштвеним статусом, хедонизмом удаљили од основне људске одлике – људскости, од моралних вредности, слободе, праведности и поштења…

На другој страни просветни систем је сатрт. Образовање уништено. Ако образовни систем уопште постоји, он данас ствара кретене, а само лична иницијатива и пожртвованост у таквом окружењу, попут својеврсног инцидента, ствара квалитет који, пошто се оваплоти, одлети на Запад. Оба процеса смањују потенцијал за оздрављење јер ко уопште може да се овој аномији супротстави?!

Елита? Елита је гора од базе јер њен претежни део не само да искључиво занима стицање материјалног богатства, привилегија и моћи, него за последице таквог поступања и не хају. Свесно и с умишљајем наплаћују своје услуге, пропаганду или ћутање, деловање или неделовање без савести и одговорности. Један огроман део тих људи ради за новац, а у интересу других земаља а све против интереса грађана и државе Србије. Други, такође већи део ради само у корист сопственога џепа. Елита у Србији данас се гади сопственога народа, а народ презире елиту, а и једни и други раде исту ствар – краду, крадуцкају, отимају, варају, искоришћавају, бахате се… колико је коме доступно и за колико је ко вешт и лукав. И, наравно, има и понешто поштеног света. И када све то траје безмало тридесет година, ето одговора на питање: „Како смо доспели довде“.