Друштво, Политика, Слободе, Србија

Како власт ствара конкурентске афере којима прикрива своје пљачке, неморал и криминал

Симетрије у разбијеном огледалу

  • Афера “Крушик” показала је како делује организована криминална група и открила је размере мегакриминала ове власти. Вучић је показао право лице народу Србије. Показао је на шта је спреман кад је реч о стицању личне користи науштрб злехуде судбине онога који за то плаћа цех. То је овај дубоко несрећни народ који га бира на изборима да би га овај обогаљивао не само у садашњости, него и за будућност.
  • У сваком нападу политичких противника Вучић и његов апарат инсистирали су на једној парадоксалној ствари. Основу доказа одбране нису чинили озбиљни аргументи који оправдавају позицију власти, већ су указивали на исте или сличне ствари које су чинили они који оптужбе износе. Вучић се не труди да објасни да није крив, него тврди да су ови који га оптужују исти или гори у тој работи. Дакле, он не доказује него тврди, а затим уопште не негира соптвену рђавост, већ закључује да су други гори од њега, што, разуме се, није превише интелигентна операција.

Пише: Славко Живанов

Током своје бахате, бизарне, охоле и скаредне владавине Вучић је пролазио више него одлично. Предуго га је “служила карта”, иако је спретно плесао као слон у стаклорезачкој радњи. За својим злоделима, злочинима и непочинствима остављао је мноштво трагова, отисака и очевидних доказа. Наравно, није му све то полазило за руком само због астролошке наклоности, констелације небеских тела и подршке оностраних сила, већ због тетошења овоземаљских великих сила – с једне стране, и јаловости, безубости или поткупљивости дела опозиције, с друге стране.

Такође, разуме се да је и сам Вучић ударнички градио позицију самодршца, урушио институције, по мери сопствене памети уподобио законодавну, судску и извршну власт, поткупио па окупирао медије…

Та три чиниоца: страни фактор, окупација институција и контрола медија пресудно су му омогућили да за све ове године своје страховладе, разори Србију у најширем могућем значењу. За све то време, многе околности ишле су му наруку провлачећи га, каткад кроз шири, каткад кроз ужи коридор далеко од одговорности. Пролазио је некажњено, без осипања бирачке подршке, без консолидовања противничке стране, без губљења савезника споља. Успевао је да из ћорсокакâ изађе маневром манипулације: проблеме је затрпавао што новим проблемима, што пропагандним смицалицама и завесама, спиновима…

И ударио је у зид. Свему дође крај, па и коцкарској срећи. И још горе, изгледа да се међународне околности мењају, а домаћа опозиција се колико-толико консолидује. Неколико преосталих неконтролисаних медија нису тиква без корена и изгледа да ће бити сасвим довољни да се на њима поломе зуби. А коцкар, у паници, сасвим предвидиво, потражио је спас у “вађењу”…

Афера “Крушик”

Када су процурели подаци о извозу оружја из “Крушика” и када се сазнало о организованом криминалу породица Стефановић и Вучић, што кроз вођење што кроз покривање послова, било је доиста неинтелигентно проблем решавати представом у којој се опосум прави мртав. Вучићев штаб ослонио се на углавном поуздану тактику негирања догађаја занемарујући чињеницу да је овом приликом, први пут досад, реч о узбуњивачу (сведоку) који поседује јаке, необориве, просте и свима јасне доказе.

Изнесене чињенице нису могле бити конкретније и као такве убитачније по власт, породице Вучић-Стефановић, а последично и према читавој мафијашкој хоботници. Најоданији људи режима злоупотребама су онемогућавали државна предузећа да профитабилно послују, па су профит преливали преко приватних фирми у сопствене џепове.

БИА или Министарство спољних послова није дало дозволу “Крушику” да извезе робу, али је зато дало приватној фирми коју представља отац напредњачког министра унутрашњих послова Небојше Стефановића – Тата Бранку. Онда је Тата Бранко куповао оружје од “Крушика” (којем је одбијена дозвола за извоз) и то по дисконтним ценама, толико ниским да су, према тврђењима узбуњивача и његовог адвоката, у неким случајевима биле једнаке производним ценама. А онда је иста роба продавана крајњем кориснику по два пута већој цени.

Дакле, “Крушик” од тог посла није зарадио ништа, а изгубио је огроман профит. А Тата Бранко енд компани су прошли одлично. Ово је, разуме се, само једна од ствари које су око “Крушика” спорне, и извоз оружја већ сада изгледа само као врх ледене санте који се назире изнад воде. Испод површине обиље докумената указује на мноштво неправилности и незаконитости, које су одједаред угледале светло дана. То није мали шок за власт која је очекивала све друго сем истине. Невешто и неубедљиво негирање пратило је форсирање и фабриковање афера не би ли се што пре ослободили тешког, убиственог монопола да се у јавности расправља само о “Крушику”.

Вучићев узбуњивач

Бастаћ и кум

Вероватно је Вучићев штаб дуго радио на акцији ућуткавања Марка Бастаћа који их је са позиције председника београдске општине Стари град „жуљао“ месецима. Бастаћ се наметнуо као велика препрека Вучићевим наумима у граду. Постао је велики проблем за Весића и остатак напредњачке породице и морали су с њим нешто да ураде, утолико пре што је изашао из локалних тема и припретио и великом шефу. Јавности је убрзо показан снимак на којем кум Марка Бастаћа, извесни Лешњак, сведочи о рекетирању грађевинских фирми у општини, наводно по налогу Бастаћа, а говорио је и о мучењима и тортури коју је, наводно, од свога кума преживео.

Формат овога компромитовања Марка Бастаћа власт је угурала у форму узбуњивача желећи да једним ударцем убије две муве – решавање проблема непоћудног и брбљивог Бастаћа и стварање вештачке симетрија у односу на „Крушик“ с постојањем узбуњивача на другој страни. Намера власти била је да на узбуњивача удари својим узбуњивачем. Али, то је могла да буде успешна операција само за неки број напредњачких присталица и то оних нејвернијих. Сви остали који могу да препознају разлику у редовима величина и који поседују барем елементарну интелигенцију, „Крушик“ и Лешњака нису изједначавали, а сигурно нису могли да падну на фору да је Лешњак прави, а Александар Обрадовић лажни узбуњивач. Чак су и као нус-продукат афере могли да виде, још једном доказану, бизарну особину власти да оптужује вербално, док тужилаштво и надлежне институције сном мртвијем спавају.

Шпијунска афера

Грађанима је затим приказан смешан видео материјал на којем се два човека срећу, размењују папирне кесе, пију пиво у кафићу, а онда онај један са скривеним лицем, у свом аутомобилу, из кесе коју је добио, вади новац. За човека којем се види лице речено је да је руски пуковник Клебан, и такође је речено, у крешенду тумачења, да руске обавештајне службе вршљају по Србији.

Направљен је, затим, прави циркус сазивањем Савета за националну безбедност, направљена је представа без смисла, поенте и резона. Цео безбедносни апарат добио је „узбуну“ као и некада у некој касарни ЈНА. После такве узбуне у ЈНА, јеле су се неке конзерве месног нареска, пасуља или подварка што му дође као бар нешто корисно из целе ствари, а у овом случају није било ни тога. Данас, чак и ако памте ту аферу, људи немају три чисте о томе шта се ту збило.

Зато би требало подсетити не на оно шта смо том приликом видели, него нагласити шта је то што се није видело. А није се видело шта је предмет размене, шта је то дато Русу, и да ли је човек непознатог идентитета у том тренутку био активно војно лице? Без тих ствари није могуће говорити о шпијунажи. То никоме из власти и није било битно јер је власт правила представу одвраћања пажње. Наставила је даљу компромитацију Безбедносне информативне агенције која изгледа да ништа друго и не ради него што упрегнута за страначки рачун, чува леђа и бокове Српској напредној странци.

БИА више води рачуна о томе шта раде политички неистомишљеници ове власти, него што брине о безбедности државе и народа. И приде се јавно компромитује. Просто је невероватно наћи сличан пример у демократском свету где би начелник Управе за аналитику националне безбедносне агенције главом и брадом учествовао у ћаскалици на телевизији у вези са сличним скечом снимљеним на земунској риви. Додуше, нема ни сличног примера у свету да се кадар Агенције може похвалити свим и свачим сем не достојним образовањем и дугогодишњим стручним стажом. Било би занимљиво сазнати шта је то, до овог тренутка анонимног, Рељу Жељског кандидовало за место начелника ове Управе и колико деценија стажа и резултата има за собом. Рекло би се да му је ово именовање уписано на првој страни радне књижице… Но, шта очекивати од службе која има статус кажњеничке колоније која је добила директора који није умео ваљано да ради на претходном радном месту, па је кажњен. Извесни Гашић.

Веома битно је и то што је Вучић оћутао квалификацију руске стране да је реч о провокацији. Руси нису прецизирали ко је провоцирао нити како је то учинио, али је јасно да је провоцирана руска страна. То што нису конкретизовали појам значи да имају у виду и своје традиционалне непријатеље, али и декларативне пријатеље и браћу. Па се односи и на једне и на друге. Сасвим је сигурно да ће мало тога Вучић променити после овога у односима с Русима, јер је тај однос строго у сфери интереса, али могао је да претпостави да ова прича носи многоструке поруке. Како Западу, тако Истоку, а и љуља основе његове лажне слике о сјајним братским односима с Русијом.

Све у свему, иако уопште нисмо добили одговор на питање да ли је реч о шпијунажи, власт је све ово употребила као да јесте, не би ли “Крушику” додала још једну конкурентску тему, а све заједно одвукла у још један рукавац, а да ли ће Руси вратити мило за драго, остаје да се види.

Плагијат(и)

Синиша Мали није више доктор наука, ни формално. Београдски универзитет је смогао снаге да призна да је “цар го” утврђујући да је овај бескрупулозни Вучићев апаратчик покрао интелектуално дело и представио га као своје. Он је ову нечасну радњу покушавао да покрије политичким утицајем и то још увек покушавају сви представници власти, од Вучића и Брнабићке који то раде искрено и пуним срцем, до Зоране Михајловић која то ради због партијске директиве. У овој ствари власт покушава да контролише штету.

  Документ који потврђује плагирање

Међутим, притисак академске заједнице био је исувише велики да би се овако крупна ствар гурнула под тепих. С друге стране, Мали у преписивању није имао мере, преписао је најмање 40 одсто доктората, а што је много – много је. Није као многи други на универзитету “крадуцкао”, јер би му онда то ваљда и прошло. Није бранио дисертацију “из купуса”, није му тата био редовни професор, није припадао професорским клановима, итд… Не, он је само поштено преписао. Рекло би се да се ствар са овим вратила у лежиште, али превише је нерегуларних ствари на Београдском универзитету и предуго то стање траје да би се овим ухваћеним плагијатом то покрило. Ваљало би да то буде почетак исправљања тешких ујдурми, нерегуларности, непотизама, корупције… Што оно сигурно хоће, барем делом, јер се ова афера ослонила на аферу „Мегатренд“ која се односи на Небојшу Стефановића, његову спорну диплому, непостојање доктората Миће Јовановића и спорних око 30 хиљада других диплома које је Мегатренд продавао или поклањао, како коме. У тој битки летеће перје на свим странама, а претпостављамо да ће се многи оглашавати бранећи се и показујући прстом – како ми не можемо, а они могу. Ова афера, о којој су режимски медији углавном ћутали, тек ће се распламсати у будућности, а сада је ипак утицала да се “Крушик” барем на тренутак склони из ударних термина и наслова и уступи место академским грађанима и институцијама.

Болница

Вишегодишња напредњачка пракса коју и даље тврдоглаво намеће њихов председник, у којој се на сва непријатна питања постављају контрапитања или контратезе које оптужују и блате Ђиласа, у овој недељи густог распореда доживела је свој врхунац.

У још једној од бизарних епизода у којој је Вучић силовао једну од својих многоструких личности, гледали смо његов виспрен покушај да избегне одговор на питање новинара ТВ Н1 – “шта је отац министра унутрашњих послова радио у ‘Крушику’, и кога је представљао”. Пошто се забезекнуо због необавештености и не желећи да види документ који му је био пред носем у туђем мобилном телефону, доживео је својеврстан стрес, а неколико сати касније му је озбиљно позлило и завршио је на клиници. Наводно. Његови чауши, ко један, унисоно и масовно, два дана су с пропагандних позорница тврдили да је овај новинар скоро атентатирао председника јер му је приносио телефон на 30 центиметара од лица, а у телефону је могао бити и буквално експлозивни садржај, итд, итд. Требало је да прођу три дана па да председник у директном обраћању нацији призна да је болестан и да за то ниједан новинар није крив. Што се иначе знало одавно. Но, и болница је одрадила свој део посла јер је макар три дана била топ-тема.

НИН и насловна страна

Недељник који је објавио информацију да је узбуњивач Александар Обрадовић из “Крушика” ухапшен, и који је обећао да ће до краја инсистирати и писати о овом случају није усрећио режим. Вучићева пропагандна машинерија одмах га је, уз Н1, сврстала међу државне и народне непријатеље и почела да доказује слично што и у случају телефона новинара Н1. Проблематичних 30 центиметара у случају НИН-а заменио је наводни иманентни позив на атентат који нужно произлази из тумачења фотографије коју је начинио управо Вучићев пропагандни штаб.

На левој страни ништа није спорно, а на десној је све спорно

Тај штаб који у формалном смислу нити постоји нити не постоји, који се потписује угашеним именом “Танјуг”, направио је фотографију коју су режимски људи “дешифровали” тек пошто је НИН објавио. До тада, никоме није сметала. Обрушили су се као због фотографије, а заправо им смета писање о “Крушику”, све време натежући аналогије са несретном судбином Зорана Ђинђића. Причало се о фотографији с насловне стране, а не о чињеницама из текстова овога недељника. Испало је да је битнија импресија коју промовише власт од обелодањених доказа криминала и корупције. Одједном је НИН, који је по тврђењу напредњака имао више новинара у редакцији него читалаца и којег нико није читао, постао претња број један по националну безбедност Србије а тиме и региона. Додуше, напредњаци га ни овом приликом нису читали, само су гледали слике. Дакле, и ова афера треба да купи још неки дан у анестезирању јавности и затрпавању откривених работа организоване криминалне групе која врши власт у Србији и скрене пажњу са стварних доказа криминала на утваре, сабласти и ефемерности.

Шта повезује афере

Све ове праве афере, у релативно кратком периоду, у неколико дана, опасно су уздрмале Вучићев режим, али су и указале на матрицу по којој делује његов апарат за „народно просвећење и пропаганду“.

По правилу, у сваком нападу политичких противника Вучић и његов апарат инсистирали су на једној парадоксалној ствари. Основу доказа одбране нису чинили озбиљни аргументи који оправдавају позицију власти, већ су указивали на исте или сличне ствари које су чинили они који оптужбе износе. Вучић се не труди да објасни да није крив, него тврди да су ови који га оптужују исти или гори у тој работи. Дакле, он не доказује него тврди, а затим уопште не негира соптвену рђавост, већ закључује да су други гори од њега, што, разуме се, није превише интелигентна операција. Међутим, разлоге због којих је из те битке победу увек извојевала власт није могућно рационално објаснити, или би бар то објашњење било сувише сурово.

Изгледа да нечему сложенијем Вучићева примитивна пропагандна машинерија није дорасла. Она барата техником негирања догађаја до имбецилности, комбиновано с техником “дрш`те лопова” чиме се поглед јавности усмерава у неком другом правцу. На тој другој страни или се најчешће фалсификује сличан догађај, или се нешто слично пронађе, креира се лажна афера, а онда се пропагандом глајхшалтују све грубе разлике, а од пиљевине и опиљака таквог калупирања затрпавају се и узрочне и последичне чињенице и разлике.

Међутим, над овим догађајима затрпавање и заборављање нема учинка. То нису компликовани случајеви привитазиција које се су мање-више кретале границом легалних токова. Ове ствари, а пре свега афера „Крушик“, дубоко су илегалне и новој власти неће требати много ни енергије ни знања да све приведе познанију права, тј, да њихове виновнике ослобођено судство дебело казни. У том процесу, вероватно ће се доћи и до много чега другог, тако да ће све ово представљати један добар почетак владавине права неке нове Србије која чека да се роди пошто Александар Вучић и његов режим политички престану да постоје.

За аферу “Мали плагијат” требало је пет пуних година да би се разрешила. Постојао је притисак јавности, прикупљала се одважност, појачани су етички и морални разлози, али сасвим је сигурно да је епилог могао да се одложи, није морало да се заврши сада, иако би се овако завршило и касније. Није могло друкчије због просте и белодане ствари да је реч о комплетном плагијату. Дакле, могло је суочавање с истином одложити, али било је немогућно да се то не деси. Тако је и са другим стварима. Неће се чекати дуго када ће и сијасет других ствари проћи као и ова са плагијатом. А тада многи треба озбиљно да одговарају.

С друге стране, посредно и споредно, ове акције, активности и деловања откриле су тенденције које указују на озбиљну рањивост Вучићевог режима. У првом коментару Господара Србије о “Крушику” чули смо да је Бранко Стефановић запослен у ГИМ-у, што би Стефановића чвршће везивало за аферу. Касније је дошло до корекције, односно Вучић је демантовао самога себе и прихватио тврдњу сина Бранка Стефановића да овај није ни на који начин запослен у тој фирми. Можда је Вучићу то непромишљено излетело, што би било на фону оне његове тврдње о својој килажи на рођењу, али можда Стефановић јуниор није пристао да асистира у жртвовању свога оца што се мора разумети не само са становишта емотивног односа њих двојице, него и са становишта разумевања читавог уговорног страначко/пословног односа и договора између Вучићâ и Стефановићâ. Односно, неће бити да је то с „Крушиком“ брљотина само породице Стефановић. Осим тога, афера „Јовањица“ о којој овде неће бити речи јер је најновија у овом низу, може се посматрати као Стефановићев ритерн Вучићу.

Из тог угла посматрано, у аферама “плагијати” која за сад подразумева уратке Синише Малог, али и неуратке Небојше Стефановића зубе су Вучићу показали Мали и Брнабић. А Мића Јовановић, лажни доктор, подвио је реп и побегао с попришта, начињући и отворивши поглавље приче о пацовима који напуштају труо и избушен брод. Заиста, почињу ли за Вучића проблеми у унутрашњој организацији те његове партијске хидре?

Најбитније: Афера “Крушик” показала је како делује организована криминална група и открила је размере мегакриминала ове власти. Вучић је показао право лице народу Србије. Показао је на шта је спреман кад је реч о стицању личне користи науштрб злехуде судбине онога који за то плаћа цех. То је овај дубоко несрећни народ који га бира на изборима да би га овај обогаљивао не само у садашњости, него и за будућност. И на жалост то ће се појачавати, до политичкој краја.

Осим тога, компромитовао је и своје партнере Американце, што је један мали трачак праведности у свему овоме. Американци су му дозволили да извози оружје, дали су му једну мрвицу својега тржишта, а онда је он, због алавости, тај посао уместо држави уступио приватним лицима тј. својим пајтосима, ортацима и својој напредњачкој породици. Споредни налаз ове афере јесте да је тај посао богаћења напредњака у крајњем резултату имао и откривање улоге САД у илегалном наоружавању терористичких група. Американци су мислили да имају сигурног партнера који ће пажљиво да одради свој део посла чиме ће цела ствар остати закључана у неким архивима далеко од очију јавности. Алавост ових првих није само показала како организовани криминал делује у Србији, него је показала и како организовани криминал може да буде само део још горе појаве – државног тероризма Сједињених Америчких Држава.

(Карикатура: Душан Петричић)

Подели: