Друштво, Политика, Преносимо, Слободе, Србија

Кад правосуђе постане директан инструмент диктатуре

Власт прави психопатско друштво и психопатско правосуђе

  • Власт спроводи најдиректније насиље према противницима режима
  • У правосуђу, част ретким часним изузецима, седе инфантилни, недовршени људи. С једне стране, то су у великој мери пропалитети на студијама који руководе судовима
  • Судија Мајић у праву да треба и званично прогласити смрт правосуђа, али и смрт цивилизованог друштва под овом влашћу.

Пише: др Александар Фатић

Начин на који власт поступа са својим неистомишљеницима у Србији је психопатски. Он је заснован на томе да се не да ништа, или да се да (пружи) нешто банално, а да се заузврат тражи све. То је начин који доводи до ултимативног конфликта и обрачуна, а то је истовремено исход кога се свако, па и ова власт, највише и плаши.

Један од најпровокативнијих и најзапаљивијих психопатских модела владавине је употреба правосуђа, која је доведена дотле да сада већ сваки иоле интелигентан човек види да правосуђе не само да не постоји, него да је оно директан инструмент диктатуре, на истом нивоу на коме су то беливукове хорде, насиље у Савамали, убиство Оливера Ивановића, нестанак Владимира Цвијана у реци, безбројни примери насиља према демонстрантима, слободномислећим људима, медијски линч интелектуалаца, итд.

Ова власт је правосуђе, и то на свим нивоима, претворила буквално у викендицу у Ритопеку у којој се спроводи најдиректније насиље према противницима режима, па и према њиховој деци, пријатељима, у којој нема ничег, али баш ничег, светог, правног, одговорног, часног.

Судија Миодраг Мајић пита зашто се судови не укину

Интересантно је пратити изјаве тих пар људи у правосуђу који су задржали неки степен интегритета, а који више не могу а да не изнесу управо ове поразне чињенице. Судија Миодраг Мајић је недавно поново дао интервју у коме је питао због чега се судови и судије просто не укину, јер нема никакве обавезе да они постоје, пошто су овакви и овако раде.

У ствари, када бисмо се, како каже Мајић, вратили у прошла времена, када су политичари пресуђивали, то би било боље од садашњег стања, јер би се бар видело и знало да су они ти који пресуђују и не би постојала фасада неког поступка, правде, морала, закона. Увек је боље бити директан, него манипулативан.

У земљи у којој апелационе судије пресуђују тако како им каже човек који је студирао право више од 10 година са просеком 6, а ослобађао је Јоцу Амстердама за убиство новинара Пуканића и учествовао у свакој ујдурми у којој је могао, треба укинути апелационе судове.

Треба отворено омогућити да пресуде које доносе корумпирани основни судови одмах буду правноснажне, и да се доносе на основу мишљења или упутстава министарства правде, јер то је фактичко стање како ти судови функционишу, а обелодањивање тог стања, по логици коју износи Мајић, било би корисно и отрежњујуће за јавност.

Недавно сам упознао једну особу из режимског, годинама привилегованог слоја војнополитичке елите у овој земљи, која ме је, физички, подсетила на судију која ми је судила у једном предмету по налозима психопатског режима. Пуна себе, привилегована, незаинтересована за друге људе. Заинтересовала ме је као лични и психолошки феномен, а онда сам схватио да је разлог за то моја пројекција: она је физички била иста судија коју сам срео и која ме је слично фасцинирала. Та судија се понашала као девојчица коју би неко срео у кафани, или на журци, са истим степеном самоусмерености, нарцистичке самодовољности, и инфантилне незаинтересованости за онај гњецави, непријатни бол и патњу стварног света у коме се дешава наш живот, и којим смо сви, а поготово судови, у крајњој линији, позвани да се бавимо.

Зато је начин да разумемо злоупотребу правосуђа од стране психопатског режима у ствари психолошки, а не политички.

У правосуђу, част ретким часним изузецима, седе инфантилни, недовршени људи. С једне стране, то су у великој мери пропалитети на студијама који руководе судовима (погледати профиле судија на сајту KРИK) јер своје самопоштовање изводе из режимске заштите, а не из своје непостојеће “струке”.

С друге стране, ту су клинци и клинцезе који, у својим тридесетим годинама, имају емоционалну интелигенцију тинејџера и према странкама се понашају као градске шмизле према потенцијалним удварачима или бившим партнерима и њиховим новим женама: мало са симпатијом, мало са анимозитетом, али пре свега уз настојање да остваре и покажу личну моћ. Другим речима, понашају се на начин дефинишући за психопатију.

Наша емоционалност, наш гнев, наша љубав, наша радост, наш оптимизам, сви су подређени нашем страху, јер је психопатски режим, повезан са психопатским правосуђем, прогласио једино страх грађана за социјално прихватљиву емоцију, пошто све друге емоције могу бити опасне за режим, поготово достојанство, или гнев.

Отуда Вучићеве изјаве о оној неваспитаној клинки из СНС која је направила јавни испад нападајући опозицију, како је она иста као што је он био кад је био млад, само боља. Он у ствари охрабрује ту политичку и цивилизацијску Амазонију у којој сви ми обични људи, грађани, живимо као у Матриксу, скривајући се у некаквом подземљу, док површином земље марширају судије испегланих коса са уснама као да су пољубиле врућу пеглу, искомплексирани шестичари су службеним аутомобилима, поремећена деца некаквих генерала, надувани, пуни новца и менталног експлозива за који чекају да им ми, неком својом речју, поступком или погледом, “повучемо окидач”, па да нас пониште као људска бића.

То је Србија данас и зато је Миодраг Мајић у праву да треба и званично прогласити смрт правосуђа, али и смрт цивилизованог друштва под овом влашћу.

ЛИНК

http://aleksandarfatic.net/vlast-pravi-psihopatsko-drustvo-i-psihopatsko-pravosude/

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Микић Сања
Микић Сања
7 дана раније

А шта ћемо поводом породице Ђокић која је убијена и запаљена те затрпана смећем..

Зликовци треба да плате..

Ако се зликовци не пронађу онда молим да се сва полиција на челу са началником тог округа смијени моментално па нека спавају кући да бар не примају плату за то