Политика, Преносимо, Слободе, Србија

Инфлација и стога бесмисленост и штетност апела

Поводом многобројних апела, петиција, прогласа и декларација српских интелектуалаца

  • Читам бескрајне апеле и петиције и схватам да је сваки потпис климање главом самом себи и мишљењу које је исто и пре и после тог апела
  • Опредељење интелектуалца апсолутно је видљиво кроз његов рад и јавно деловање у смислу представљања свог рада, и стога, нема никаквог разлога да такви интелектуалци сваки час стављају своја имена на листе
  • Понекад, када себи дозволим да потпишем неки од многобројних апела, увече седим и ругам се самом себи што личим на евет-ефендију ког Андрић помиње, а чија је улога била да клима главом када надређени говори

Пише: Милан Ружић,  уредник ,,Искре“, електронских новина Андрићграда

У начину на који се човек током живота интелектуално развија, ништа се није променило од самог постања. И даље се деца уче на примерима које им дају родитељи или неки други узори. Не желећи да звучим осуђивачки, већ у жељи да делујем корективно колико је то могуће, не могу а да се не запитам зашто не дајемо примере деци која ће сутра морати да бију гомиле незавршених бојева који остају иза наших псеудопокушаја да ишта решимо. Остављамо српску младост без ичега у рукама и на тај начин донекле гарантујемо њен пораз у сутрашњим биткама од којих се многе можда десе и данас.

Није тешко погодити на шта конкретно мислим уколико посматрамо деловање српских интелектуалаца. Она друга, мање интелектуална и мање српска страна, има фондове, па ће своје наследнике и НВО одојчад оставити с нечим у рукама или џеповима, а ми своју децу међу којима сигурно има много потенцијала, остављамо са рукама пуним папира са списковима „српских интелектуалаца“ који су потписали први, пети, стоти апел или петицију.

Уместо научно-истраживачког рада којим би се створила инфраструктура коју сутра могу да користе нови српски научници у рововској борби за идентитет, ми им остављамо наша снебивања и благе ноте по којима ништа не може да се засвира, осим неке мелодије наше пропасти која ће одјекивати са гробаља на којима ће се сахрањивати све оно најбоље што Србија има. Не зидамо бедеме који би одбранили наше куће и храмове, већ се опредељујемо да смо ми за то што имамо, као да можемо бити и за шта друго, али и као да постоји бољи начин да покажемо за шта смо од онога да то што имамо заштитимо.

Знам да многи уживају у томе да виде своје име у чланку који носи наслов „Група српских интелектуалаца потписала…“, али тај списак може да говори неколико ствари.

Прво, пева оду егоизму појединих потписника без дела сврставајући их у исту групу са онима који дело имају. Друго, пуко изјашњавање за ово или оно, а најчешће непоткрепљено делом, доводи само до продубљивања подела националног блока. Треће, језиво личи на другосрбијанска саопштења која штанцују сваког дана до те мере да она апсолутно губе на значају, као и све са чим се претерује. Четврто, тако само олакшавамо својим противницима борбу против нас, јер они кроз те апеле добијају реалну представу о томе колико је људи за или против нечега, а немојмо се у овом времену изненадити, иако нам увек звучи као шала, уколико неко те спискове искористи као спискове за одстрел медијски, научни или физички, небитно је.

Дакле, опредељење интелектуалца апсолутно је видљиво кроз његов рад и јавно деловање у смислу представљања свог рада, и стога, нема никаквог разлога да такви интелектуалци сваки час стављају своја имена на листе на којима се та имена ионако подразумевају.

Уколико желимо нешто да променимо, али заиста да променимо, не да се о томе само изјаснимо, треба радити у оквирима свог талента и зидати непорушиву тврђаву која ће штитити и нас и нашу децу, али и све оно што је тај рад породило.

Понекад, када себи дозволим да потпишем неки од многобројних апела, увече седим и ругам се самом себи што личим на евет-ефендију ког Андрић помиње, а чија је улога била да клима главом када надређени говори.

Читам бескрајне апеле и петиције и схватам да је сваки потпис климање главом самом себи и мишљењу које је исто и пре и после тог апела, баш као и мирна површина националне воде која се ни пре ни после било ког потписа неће усталасати, а поред ће и даље цев нечијег мокрог чвора испуштати фекалије директно у ту воду, као што ће и жабе и даље крекетати као да се ништа не дешава, а воде је све мање услед суше.

Верујте ми, када та силна вода испари, па останемо у фекалијама, ништа неће значити то што ћемо се определити да ли је то лоше или добро.

Линк

https://iskra.co/kolumne/mirna-povrsina-nacionalne-vode/

Подели:

5 1 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments