Радијациона и нуклеарна несигурност Србије
- Неутемељене оптужбе на рачун ЦИНС-а
- Радници Института оставили су раднике Завода за заваривање да се даље сами сналазе са јаким радиоактивним извором. Колега Димовић мисли да је то „добра пракса“ а ја мислим да је непрофесионално и неодговорно.
- У случају акцидента, тј. ванредног догађаја, док год траје, неопходно је обезбедити професионалну заштиту од зрачења. То су основни принципи
Пре две године, 4. јуна 2021. на траси нафтовода у близини Иђоша, општина Кикинда, током рутинских операција изгубљен је радиоактивни извор. Радове је изводио Завод за заваривање, чији су радници о томе обавестили Директорат и Лабораторију за заштиту од зрачења Института за нуклеарне науке Винча. Радници Лабораторије нису успели да са ручним дозиметрима лоцирају извор, па Институт Винча након два дана повлачи своје људе, због „прекомерно високих доза зрачења“ које су примили њихови дозиметристи. На терену су, међутим, остали радници Завода за заваривање, који су, у сарадњи са Директоратом, успели да заврше посао али су примили изузетно високе дозе зрачења, реда величине са дозама добијеним приликом акцидента на реактору РБ у Винчи 1958. О овоме су писали ЦИНС и др Јагош Раичевић, а блог Измеђуснаијаве објавио информације у тексту од 23. јуна о.г. који је објављен у НиН-у под насловом “Анатомија једног акцидента”. Тек након објављивања текста у НиН-у огласио се Институт Винча тврдећи да у објављеним информацијама постоји “низ неистина” изречених без професионалних и стручних критеријума. Након прозивки ЦИНС је одговорио да је тиме “покушана дискредитација рада новинарке ЦИНС-а, као и сам текст без указивања на то шта је у њему нетачно.” Осим тога ЦИНС је саопштио и да је новинарка безуспешно покушавала да добије мишљење “Винче” о акциденту, али да су надлежни из института то избегли. Тек кад је прича доспела у јавност посредством недељника НИН, ЦИНС и др Јагоша Раичевића, Институт Винча је преко својих запослених, доста неубедљиво покушао да се искобеља из ове вруће ситуације.
На одговор Института Винча реаговао је др Јагош Раичевић, експерт Међународне агенције за атомску енергију, бивши директор Лабораторије за Заштита од зрачења Института за нуклеарне науке Винча и в.д. директора ЈП Нуклеарни објекти Србије, чији одговор преносимо у целини:
Поводом мог чланка „Анатомија једног акцидента“ (НИН, 22.06.2023) у прошлом броју НИН-а је у име Института Винча реаговао помоћник директора др Славко Димовић, тврдећи да у мом чланку постоји „низ неистина“ које су „без икаквих професионалних и стручних критеријума“. А затим ниједну од тих „неистина“ није демантовао, већ је правдајући (своје) поступке изнео, по мом мишљењу пар проблематичних ставова, о којима ће бити речи у овом тексту.
Ја сам написао да су радници Института отишли са места акцидента у Иђошу, знајући да неће бити адекватне замене и тако оставили раднике Завода за заваривање (Завод) да се даље сами сналазе са јаким радиоактивним извором који није био стављен под регулаторну контролу. Колега Димовић мисли да је то „добра пракса“ а ја мислим да је непрофесионално и неодговорно.
У санацији акцидента је учествовао Завод, Институт Винча и Директорат за нуклеарну и радијациону сигурност и безбедност Србије (Директорат). Колега Димовић сада тврди да им је задатак био да изолују „одређену количину земље која у себи садржи извор зрачења, што је и урађено“. Мало је то нејасно, јер је извор и пре него што су дошли био у некој „одређеној количини“ земље. Са друге стране, у извештају Директората из 2021. пише да је Институт ангажован од стране Завода „за санирање ванредног догађаја, проналажење извора“ и посебно – „његово стављање под контролу“ – што није урађено!
У случају акцидента, тј. ванредног догађаја, док год траје, неопходно је обезбедити професионалну заштиту од зрачења. То су основни принципи који никако нису смели да промакну истоименој Лабораторији Института. Ова примедба нема везе са тиме што се колега Димовић није никада бавио заштитом од зрачења (иако је био директор Лабораторије Института, и то баш у време поменутог акцидента у Иђошу).
Да се случај Иђош десио у време када сам ја био директор Лабораторије Заштита Института Винча, био бих у јако великом проблему, јер тада нисмо имали Регулаторно тело, које данас постоји у облику Директората. И то је у суштини једина танка нит која би донекле могла да релативизује одговорност Института, јер би на неком замишљеном суђењу представник Института могао да изјави да је напустио место акцидента у вери да је Директорат обезбедио одговарајућу замену; другим речима, да пребаци одговорност на њих. Зато и нисам написао да би озрачени радници Завода могли да размисле да туже Институт. Поменуо сам само Завод и Директорат.
Институт за акцидент оптужује Завод за заваривање, зато што су његови радници били „нестручни и несавесни“. Та изјава у најмању руку није коректна, јер да Завод тако ради, губио би изворе сваког дана. За неупућене, треба рећи да се дешава, истина не често, да се радиографски извори изгубе током рада. Управо због тога се и праве унапред планови мера у случају „ванредних догађаја“ – али не у Програму заштите од зрачења већ недостајућој Анализи сигурности, због чега сам и ставио под сумњу лиценцу коју је Заводу дао Директорат. Што се тиче интерних процедура Завода, верујем да је међу првима била – хитно позвати Лабораторију Заштита, што су радници Завода и урадили. А шта су урадили радници Института? Дошли и отишли, иако је извор још увек био негде у блату, остављајући свој лиценцирани комби „нестручним и несавесним“ радницима Завода.
Институт тврди да су радници Завода примили енормне дозе зрачења јер су „извесно време провели у непосредној близини“, јаког извора при чему код себе „нису имали ни један инструмент којим би регистровали повишен ниво зрачења“. То су нове информације које после две године сада први пут чујемо – а на основу којих је неко већ требало да одговара. Али, о томе у Извештају Директората нема ни речи (као уосталом ни у њиховом годишњем извештају за 2021. годину). Према тој верзији, одлазак Института са локације нема везе са огромним дозама које су примили радници Завода.
Ово се не поклапа са извештајем Директората, али ни са изјавама сведока, који описује како се та „одређена количина земље“ коју је оставио Институт, морала сводити на још „одређенију“ – уз неконтролисано озрачивање радника Завода/Конвара(?). Цитирам ЦИНС: „Из тог блата се по 200 грама земље вадило и стављало у кофе у којима се носи бетон“, објашњава Радослав. „Пратило се на апаратима који очитавају зрачење. ‘У овој није, у овој није… у овој јесте, склањај се.’ (…)“.
Узгред, морам рећи да је инспектор Јањић написао детаљан и у суштини врло добар извештај; који је на жалост Директората могао да прочита и неко други осим новинара.
Институт тврди да „Ниједног момента акцидент није због деловања Института Винча био остављен без дозиметријске контроле, јер је управо Завод за заваривање … имао услове за константно вршење и контролу дозиметрије“. Исти онај „нестручни“ и „несавесни“ Завод? Не само да знају да варе, него раде и „контролу“ дозиметрије.
Пре него што завршим, да расправимо питање о „нивоу прописаног парцијалног ограничења дозе … у оквиру одобрене праксе“ јер ми се спочитава као да прижељкујем да дозиметристи Лабораторије Института приме „дозу зрачења изнад оне прописане Законом“. На Енглеском се тај термин кратко зове “dose constraints” и нема никакве везе са Законским границама доза већ са проценом официра за радијациону сигурност, који за конкретну праксу процењује граничну вредност која може бити премашена уколико то ситуација на терену захтева – што је управо било у случају Иђош. Према Извештају, дозе дозиметриста су варирале од 0.03 до 2.33 хиљадитих делова Sv (Сиверта), па питам зашто 8 од 12 дозиметриста, који су примили релативно мале дозе зрачења, није остало да помогне у санирању акцидента који се дешава једном или ниједном у току неколико година? Тако би спречили да радник Завода прими око 960 истих тих хиљадитих делова Sv. Писцима Институтског дописа бих саветовао да погледају пажљивије дефиницију појма “dose constraints” која је детаљно изложена у добро познатој публикацији GSR Part 3, IAEA 2014.
