Шуцкор поново јаше
- Најважније поруке са ових избора нису математичке, него безбедносне, социопатолошке и ратоборне природе;
- Вучић није ангажовао никакве „ћације“ него је мобилисао своје шуцкоре – у дословном преводу, заштитне одреде, парамилитарне формације, илегалну полицију која треба да се обрачуна са политичким противницима незаконитим средствима, у првом реду силом;
Пише: Славко Живанов
Ови фришки резултати локалних избора одржаних у десет српских општина последње недеље марта доносе нам грозоморне наговештаје. Иако је Вучић једва дочекао да прогласи победу у свим општинама, што му је било животно важно, изборна математика, сама по себи, овајпут није најбитнија.
Чињеница да је председник Србије лично саопштавао резултате избора недвосмислено казује да изборни скор разуме као питање бити или не бити, као питање живота или смрти. У нормалној земљи, или оној која ка нормалности иде, председник државе сигурно не глумата спикера који објављује резултате локалних избора десет општиница. Међутим, чак и у данашњем полуделом свету, мало је држава које се могу похвалити председником који је узурпирао баш све што би требало да ради цео државни апарат. А овај наш отима и штошта друго што држава не би требало и смело да чини.
Дакле, на једној страни имамо резултате избора који сами по себи имају некакав значај, али, на другој страни, много су значајнији наговештаји и општа места која откривају право лице, суштину и намере режима под којим живимо.
Ових десет општина традиционално су „пријатељско окружење“ странке председника Србије. На прошлим изборима у децембру 2023. године Вучић је у њима листом побеђивао и то самостално, а не као данас, заједно за СПС-ом и булументом својих подрепаша. Иако две и по године касније у истим општинама Вучић бележи пад подршке упркос распламсаној вулгарној крађи, притисцима и поткупљивању бирача, није било озбиљног основа очекивање да на њима може да изгуби. При томе укупан број уписаних бирача у овим општинама износи око 250 хиљада (просечно по 25.000 бирача), што илуструје обим бирачког тела од око четири (нерепрезентативна) процента укупно уписаних бирача у Србији. Или, још сликовитије речено укупан број бирача одговара збиру бирача Панчева и Раковице, на пример.
Зато најважније поруке са ових избора нису математичке, него безбедносне, социопатолошке и ратоборне природе. Доминирајућа порука отворено је манифестована кроз чврсту намеру да се у одбрану својих властодржачких позиција укључе парамилитарни одреди страначких најамника који ће свим средствима онемогућити слободно и демократско изјашњавање грађана у јавности уопште, а особито на изборима. Вучић заправо урла: “Не пуштам власт ни под којим условима”.
Ћаћијевци, навијачи, лојалисти…
Такорећи одувек, па и док је деловао из опозиције Вучић је изнајмљивао услуге тзв. навијачких група, којима је перверзно опчињен. Доласком на власт ту своју настраност додатно је оснажио. Наставио је да користи њихове услуге готово истим интензитетом као што то чини са заробљеним институцијама, а како је у народу јачао отпор према његовој самовлади, тако су се његове директиве навијачима умножавале и радикализовале. Међутим, ова најамна војска пречесто је због сопствене трапавости и глупавости деловала контрапродуктивно, па је “шеф” морао да решава и примарне и секундарне проблеме. Доминантна карактеристика тих Вучићевић апаратчика постала је вирална након извршавања задатка једног од њих који је исписујући графите, а елементарно неписмен, уместо именице „ђаци“, написао реч „ћаци“ не знајући разлику у писању сугласника „ђ“ и „ћ“. Студентски покрет и грађани спонтано и креативно, али и духовито Вучићеве апаратчике назвали су „ћацијима“, особито кад су исти логоровали под прозором свога врховног команданта. Тај логор отуда је добио назив „ћациленд“…
Међутим, површни и брзоплети какви обично јесмо промашисмо суштину и овог пута. Због ефектног, али заправо доброћудног и подсмешљивог назива којим се ова појава именује пропустили смо да је именујемо правим називом. А реч је о парамилитарној формацији коју је формирала власт с намером да извршава њене политичке налоге незаконитим средствима, а писменост те групе сасвим је споредна. Проблем је то што група ради, а не како појединци у њој пишу…
Сличне формације виђане су више пута у историји, а нама најближа била је формирана пре нешто више од века и деловала је у Босни под именом “шуцкори”. Вучић није ангажовао никакве „ћације“ него је мобилисао своје шуцкоре – у дословном преводу, заштитне одреде, парамилитарне формације, илегалну полицију која треба да се обрачуна са политичким противницима незаконитим средствима, у првом реду силом. Првобитне шуцкоре формирала је Аустроугарска углавном од представника муслимана и Хрвата (што ће рећи Срба римокатоличке и муслиманске вере), с намером да се обрачуна са православним Србима, да их терором истреби и преваспита. То исто чини и Вучић само што не уводи верски тј. национални кључ, него критеријум потчињава страначкој припадности. Ова политичка парамилитарна полиција изузета је од кривичне одговорности и регуларне снаге реда толеришу њене криминалне активности, таман онако како је аустоугарска војска толерисала и поспешивала деловање шуцкора. У том тешком зулуму који су шуцкори чинили над босанским православним Србима, убијањима, хапшењима, депортовањем, пребијањем до смрти… у крвавим злочинима, над невиним народом, над Србадијом особито се истицао човек знаменитог презимена, Мустафа Вучић (види: Владимир Ћоровић „Црна књига“, стр.119), злогласни командант који је руководио формацијом од 400 злочинаца, који можда и није рођак јунаку данашњих дана, али је сасвим сигурно ниже од њега рангирани злотвор. Ето још једне, можда не ни случајне историјске паралеле коју нам надвременски учитељ шаље због вазда ненаучених историјских лекција…
Вучић је заправо мобилисао своје шуцкоре који делују и тако што неписмено исписују графите, али далеко је проблематичније то што разбијају главе политички незадовољним грађанима. Грађани окупљени око студентског покрета не само да имају право на исказивање незадовољства, него је оно легитимно и здраворазумско, утемељено на борби за опстанком, а против политике деструкције државе и друштва коју спроводи власт.
Терор легалне и илегалне полиције ће јачати
Без имало околишања треба рећи да је реч о највећем српском крвнику који је похарао Србе. При томе придев “српски” односи се на чињеницу да је окупирао и узурпирао Србију уз изборну плебисцитарну подршку, да није дојахао са османлијама, аустроугарском коњицом, фашистичким тенковима, или НАТО авионима. Од почетка своје ауторитарне владавине све државне институције и потенцијале усмеравао је ка јачању диктаторске репресије и контроле како би онемогућио слободне изборе и слободно изјашњавање српских бирача. Како његово време на власти одмиче, тако су избори све неслободнији и све покраденији. Његова репресија јачаће пропорцијално са губљењем подршке у народу. Скупштина Србије је убрзала штанцовање репресивних закона по којима његова политика постаје правноснажна чиме се само формално његова политичка пракса разликује од неких типичних историјских парадигми.
Због тога није погрешно рећи да живимо Вучићеву диктатуру. Типолошко одређење неке власти са становишта у времену замрзнуте терминологије осим што је методолошки погрешно, с једне стране личи на јалово цепидлачење, а с друге носи опору и отровну хипотеку покушаја да се зло прикрије и брани. Наравно да данашње диктатуре нису диктатуре 19. или средине 20. века. Уосталом ни те диктатуре нису биле исте као оне средњовековне. Смисао свих диктатура је исти, њихова суштина је иста, да силом ограничи или елиминише слободу грађана зарад очувања сопственог властодржачког положаја, а форме су разнолике и зависе од околности и могућности. Ако је некажњива окрутност могућа расте и вероватноћа њеног испољавања. Већ смо рекли да би Вучић одавно организовао масовне егзекуције својих политичких противника и свих оних који му политички сметају или га једноставно нервирају, да сам о томе одлучује. Али, време и окружење му не дају одрешене руке. Због тога користи друкчија средства, али такође уништава будућност Србије њеним леталним економском исцрпљивањем, апсолутним разарањем државе, нације и што је најгоре друштва. Али се ту не задржава, него урањајући дубље у несрећу отпочиње разарање здравог разума појединца. Фокусира се на психолошко убијање индивидуе што се лако препознаје у понашању великог броја грађана Србије. Превише је ненормалности у обичном животу грађана да то не би било условљено понашањем и деловањем власти.
Задаћа му је проказана
Његова велеиздаја није омогућила само успостављање арбанашке квазидржаве, него и разградњу државотворне, друштвене, националне и идентитетске супстанце Срба. Речју, од ништавила, пропасти и дефинитивног историјског нестанка дели нас полукорак и то неповратно, лишен могућности да се опоравимо или излечимо. Ову суморну слику агоније створио је мигрантском трансфузијом коју тихо и потајно убризгава живом српском организму мењајући становништво Србије и елиминишући српски потенцијал будућих генерација.
Из свих ових разлога будућа изборна битка студената и грађана на једној страни и демонских сила на другој представљаће важно уклањање препрека на историјском путу српског народа. И у том послу Срби неће имати ни савезника ни пријатеља међу другим људима. Мораће све својим рукама и уз Божју помоћ. А зло се неће предати, браниће се и након изборног пораза, зато се треба припремати и за одбрану победе на изборима.
