Злоупотребе на ФАСПЕРУ се гомилају

Има ли решења за проблеме и неправилности на ФАСПЕР Факултету

ПОНИШТЕНА ОДЛУКА ДЕКАНКЕ МАРИНЕ РАДИЋ ШЕСТИЋ СА ФАСПЕР ФАКУЛТЕТА

• Одбор за професионалну Етику УБ утврдио је да декан Марина Шестић није поступила у складу са одребама Правилника о поступку утврђивања неакадемског понашања колегиница у изради писаних радова
• Упућени на ФАСПЕР-у сматрају да Шестићка „купује време“ и готово свакодневно „трчи“ на релацији Универзитет у Београду и Национални савет за високо образовање не би ли пронашла чланове Стручне комисије, који би евентуално покрили очигледне незаконите и неетичке поступке, како њене, тако и професорки са Одељења за логопедију, Надице Јовановић – Симић и Мирјане Петровић – Лазић.
• „Научни опус“ Надице Јовановић – Симић и Мирјане Петровић – Лазић дошао је у жижу јавности када је откривено да је њихова заједничка монографија „Говор и глас“ у издању Медицинског факултета Универзитета Источно Сарајево, очигледно плагирана и да нема употребну вредност за научну заједницу
• У спорној монографији највише су преписане универзитетске професорке у пензији, Нада Доброта и Славица Голубовић
• Бахатост деканке Шестић огледа се у томе да је за чланове Стручне комисије предложила доценткињу Снежану Бабац и доценткињу Ивану Аресенић, јер доценткиње не могу да одлучују о неетичном понашању редовних професорки, које су им биле у Комисијама за изборе у наставна звања.
• Професорка Надица Јовановић-Симић, приложила је фалсификовану документцију приликом избора у звање редовног професора. Она је у навела рад у научном часопису високог ранга који никада није објављен.

 Пише: Даниела Правдић

Одбор за професионалну етику Универзитета у Београду (УБ) поништио је Одлуку деканице Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију (ФАСПЕР) Марине Радић – Шестић, којом је одбијен захтев за утврђивање неакадемског понашања проф. др Надице Јовановић – Симић и Мирјане Петровић – Лазић. Овим се наставља низ незаконитости на факултету које су раније констатовали Уставни суд и други надлежни судови у Србији, те Министарство просвете и Универзитет у Београду.

Одбор за професионалну Етику УБ утврдио је да деканица Шестић није поступила у складу са одребама Правилника о поступку утврђивања неакадемског понашања у изради писаних радова и наложио Наставно научном већу ФАСПЕР  да формира Стручну комисију, која ће извршити процену оргиналности спорних радова и научних резултата Надице Јовановић–Симић и Мирјане Петровић–Лазић.

Деканка не хаје ни за одлуке Универзитета  

Међутим, иако је Одбор за професионалну етику поништио спорну Одлуку Шестићке, још у јуну ове године, она још увек није формирала Стручну комисију, иако је била дужна да то учини на првој седници Наставно-научног већа ФАСПЕР-а.

Незванично смо сазнали да је након Одлуке Одбора за професионалну етику (УБ) распуштена Етичка комисија ФАСПЕР-а, ко зна из којих, ако не из моралних разлога, те да у њеном раду готово годину дана не учествује њен председник, што опет представља грубу повреду универзитетских прописа од стране Шестићке, Ово је ипак њен неспретан покушај да обесмисли Одлуке универзитетских тела.

Упућени на ФАСПЕР-у сматрају да Шестићка „купује време“ и готово  свакодневно „трчи“ на релацији Универзитет у Београду и Национални савет за високо образовање не би ли пронашла чланове Стручне комисије, који би евентуално покрили очигледне незаконите и неетичке поступке, како њене, тако и професорки са Одељења за логопедију, Надице Јовановић – Симић и Мирјане Петровић – Лазић.

Наиме „научни опус“ Надице Јовановић – Симић и Мирјане Петровић – Лазић дошао је у жижу јавности када је откривено да је њихова заједничка монографија „Говор и глас“ у издању Медицинског факултета Универзитета  Источно Сарајево, очигледно плагирана и да нема употребну вредност за научну заједницу, студенте, стручну јавност и страног финасијера (Еuropean Union – Erasmus +), који је очигледно био у заблуди када је пружио финансијску помоћ поменутим професоркама ФАСПЕР- а. Такође, споран је и избор у звање проф. др Надице Јовановић Симић која је изабрана у звање редовног професора на основу фалсификоване потвреде и неистинито категорисаних радова.

Интересантан је покушај деканке Шестић да „одбрани“ колегинице  Јовановић – Симић и Петровић – Лазић па у Одлуци, коју је поништио Одбор за професионалну етику УБ, наводи да спорна монографија „није монографија већ онлајн публикација за студенте“.

Судећи по овом образложењу може се закључити да деканица Шестић сматра да монографије није дозвољено плагирати, међутим ако су у питању онлајн публикације за студенте онада можете преписивати до миле воље. У спорној монографији највише су преписане универзитетске професорке у пензији, Нада Доброта и Славица Голубовић, али Шестићка у образложењу Одлуке даље наводи да се ни проф. Доброта ни проф.Голубовић нису позвале на изворне научне радове, при томе не наводећи који су то радови у питању.  Судећи по овом образложењу Шестић сматра да је евентуално крив онај ко је први почео са преписивањем, а не Мирјана Петровић Лазић и Надица Јовановић Симић, које су преписале само пола монографије, а нису прве почеле са преписивањем.

Нонсенс: Доценткиње оцењују редовне професорке

Ни овде није крај бахатостима деканке Шестић која је за чланове Стручне комисије предложила доценткињу Снежану Бабац и доценткињу Ивану Аресенић. Свакако би требало бити спорно то што доценткиње одлучују о неетичном понашању редовних професорки, које су им биле у Комисијама за изборе у наставна звања.

Уз то Ивана Ареснић је до скора била асистенткиња Надице Јовановић – Симић, а Снежана Бабац је била рецезент спорне монографије. Овим предлогом деканица Шестић је поступила супротно члану 5. Правилника о поступку утврђивања неакадемског понашања у изради писаних радова, у коме се наводи: „Да у саставу Стручне комисије не могу да буду наставници који су претходно написали позитивну рецензију“.

Невероватно али се име Снежане Бабац нашло и на фалсификованој потврди на основу које је Надица Јовановић – Симић бирана у звање редовног професора.

Број коаутора који су се нашли на радовима професорке Симић – Јовановић, без обзира да ли су стварни или имагинарни је заиста импозантан.

Бабац се прво нашла на фалсификованој потврди, а онда и као наставник на Одељењу за логопедију, као истакнути стручњак из своје научне области. Шта се десило са њеним научним резултатима нико не зна, али је очигледно да је она у међувремену имала „паметнија посла“, па није успела да испуни услове за избор у наредно звање, већ ће поново бити реизабрана у звање доцента. Можда је то и најмње спорно имајући у виду да је Снежана Бабац аудиолог који на ФАСПР-у држи и фонијатрију, баш онако како  се Надица  Јовановић – Симић бави поремећајима комуникације, а пише о хипербаричним коморама.

Избор Надице Јовановић у звање редовног професора трајао као вечност

Професорка Надица Јовановић – Симић, како су медији већ извештавали, приложила је фалсификовану документцију приликом избора у звање редовног професора. Она је у навела рад у научном часопису високог ранга који никада није објављен. Злонамерни би рекли не само да није објављен, него никада није ни написан. На основу непостојеће референце и фалсификоване потврде да ће рад бити објављен  изабрана је у звање редовног професора ни мање ни више него на Универзитету у Београду. Како је Надица Јовановић – Симић успела да превари Наставно – научно веће ФАСПЕР-а и касније одговарајуће Веће научних области УБ, остаје заиста нејасно, имајући у виду да је професорка Јовановић – Симић ухваћена у превари приликом избора у звање редовног професора 2008 године, када је због кривотворења резултата Сенат УБ одбио њен избор у звање.

Остала да ради на факултету а уговор јој истекао

Очигледно, да оно што није пошло за руком професорки Јовановић – Симић  2008. године пошло је за руком 2011. године. Она је тада на волшебан начин остала да ради на Факултету, иако јој је уговор о раду истекао, а није изабрана у звање редовног професора, нити реизабрана у звање ванредног професора.

Ако смо помислили да је овде крај мукама професорке Јовановић – Симић, преварили смо се. Наиме она се некако „није снашла“ у поступку који се води за утврђивање неакадемског понашања, па је сама открила још један фалсификат. Наиме она је погрешно категорисала рад који је објављен у македонском часопису Journal of Special education and rehabilitation, као рад који је објављен у часопису међународног значаја који се листа у Медлајн бази. Поменути часопис никада није био часопис међународног значаја, ните се икада листао у поменутој престижној научној бази.

На крају, вероватно ће за сва времена остати непознато на основу ког рада је професорка Јовановић – Симић изабрана у звање редовног професора, да ли на основу оног за који је донела лажну потврду и који никада није написала, или на основу оног који је ипак написала, али лажно категорисала.

Све ово професорки Јовановић – Симић није сметало да ради на неодређено време на два државна факултета у две државе и на оба места буде ни мање ни више него шеф катедре.

Очигледно да оно због чега се у добра стара времена остајало без посла, данас је нормалан пут до звања редовног професора, нажалост и на Универзитету у Београду. Због тога најбољи које ова земља има беже да раде на иностраним Универзитетима, или беже које куда, а на нашима остају деде и бабе са спорним ауторитетима и још спорнијим референцама.

………………………..

Подели: