Друштво, Истраживања-Досије, Религија, Свет (планета), Слободе

Злостављање и терор у католичким домовима над ванбрачним бебама, децом и мајкама

Кетрин Корлес, историчарка на комеморацији паљења божићног дрвца на месту Дома мајке и бебе у Чуму (Туаму)

ЦЕО СВЕТ ЗАПАЊЕН ОТКРИВЕНИМ БРУТАЛНИМ ЗЛОЧИНИМА КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ У ИРСКОЈ (2)

  • Католичка црква је позвана да објави имена свих свешеника оптужених за злостављање: „Једноставно је, све треба да изађе у јавност. Сви требају да кажу истину – бискупи, свештеници и сам Папа, који штите та чудовишта од силоватеља. Време је да им се ирски народ супротстави“, поручују гневни верници
  • Дом у граду Безбороу крајем 40-их био затворен на кратко пошто је инспекција утврдила да је 100 од 180 беба преминуло само током једне године. Некако је “све прошло испод радара”, па је дом наставио да ради још готово 60 година!
  • Тестирали су вакцине на деци без дозволе
  • Силовано на хиљаде деце. Црква је све деценијама прикривала.
  • Деца и мајке су радили у као затворенице и робови у праоницама и вешерницама
  • Злочинци су углавном успели да избегну суђења и заслужене казне
  • Бол преживелих жртава и емоционалне ране, психичке труме немају цену, не могу се платити никаквим новцем
  • У „ђавоља места“ су смештане чак и девојке и жене које су биле душевно обољеле.

 Пише: Јово Вукелић

Папа Фрања је молио 2018. за опроштај због скандала са сексуалним и физичким злостављањем дечака, младића, девојчица, девојака, жена од стране католичких свештеника и часних сестара. И њиховим зверским, бруталним  уморствима. Папа Фрањо је у Дублину молио жртве педофилије за опроштај стравичних злочина који су трајали деценијама.

Али, десетине хиљада верника је протествовало и било бесно и незадовољно извињењем Папе са истакнутом поруком: „Извињење није довољно!“

Папа штити педофиле

И друге оштре поруке доскора врло оданих ирских верника Католичкој цркви биле су одраз дубоког незадовољства и увређености због сексуалног злостављања и окрутности у католичким институцијама: “Папа води највећи ланац педофилије у свету”;”Папа је глупав; “Папа штити педофиле”; “Вера је у реду, силовање није”; “Укините цркву”; “Црква је пуно гора од Британаца”; “Бити дијете не би смело бити болно”…

Од врха Католичке цркве тражена је истрага, кажњавање и елиминација свештеника ухваћених у злочину. Многи свештеници за које је доказано да су сексуално напаствовали дечаке и младиће остајали су и даље некажњено на високим функцијама.

Масовни протести ирских верника у Даблину августа 2018. због злочина припадника Католичке цркве

Стравична прича о педофилији у ирској цркви има потресне епилоге: осморо дечака из ирског села у Гортахорку је извршило самоубиство због садистичког силовања и сахрањени су у једном углу сеоског гробља… Деца су злостављана у школи, на забаченој плажи, у малој шуми и иза олтара цркве на острву Инисхбофину. Свештеници нису кажњавани, црква их је штитила и премештала у друге манастире где су настављали своје злочиначко понашање. Злостављање се ширило попут вируса, уништени су животи неколико генерација.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Децу су часне сестре отимале из наручја мајки

Џун Гоулдинг, бабица која је радила у једном дому 1951. описала је како је изгледао процес предаје деце. „Бебе и малишане би, без најаве, окупали и обукли у нову одећу а потом би их спустили мајкама у наручје. Потом би их спровели низ дугачак ходник, све до улазних врата, где би стајале часне сестре. Тада би им децу отели из наручја.

Девојке би стајале крај врата, мајка би неутешно вриштала и јецала, то би се чуло у читавој кући. Била сам ту за сваки овај грозан ритуал, који би приредили буквално свакој мајци у том паклу“, сведочила је Гоулдинг.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Закључак већине становника Ирске је да никада, баш никада више се ово злостављање у Ирској не сме поновити. Црква је позвана да објави имена свих свешеника оптужених за злостављање. „Једноставно све треба да изађе у јавност. Сви требају да кажу истину – бискупи, свештеници и сам Папа, који штите та чудовишта. Време је да им се ирски народ супротстави.”

Прогони деце и мајки као у време усташке НДХ

Треба констатовати да ове бруталности и свирепости на децом и мајкама у Ирској једним делом личе на прогон српске деце за време усташке НДХ у логоре за децу и њихова масовна убиства у логору Јастребарско, логору у Сиску, Млаки, Јабланцу и Старој Градишки.  Зверства у НДХ су чињена плански, пројекат је био геноцидан и на верској основи и реализован је, такође,  уз помоћ свештенства Католичке цркве у Хрватској. Требало је уништити православни живаљ на све могуће начине, као у Ирској мајке које су рађале децу ван брачне заједнице, како су их називали „отпаднице, заблуделе девојке, отров друштва, грешнице, курве, проститутке“…

Обележја на месту страдања: дечије ципелице…

Жене које су долазиле у те домове означавали би малтене као криминалце. Првогрешницама би називали жене којима би се први пут догодило да остану трудне, а да нису удате. Уколико би им се то догодило два пут или више пута, називали бих “тешке грешнице”.

Оснивање тих домова, где би на преваспитавању боравиле „девојке које су застраниле“  финансирала је ирска држава, а наводно их и контролисала. Домовима су управљале часне сестре из реда „Пресветих Срца Исуса и Марије“ . Овај ред часних сестара (думана) држао је укупно три од 18 Домова у Ирској.

Понекад би неко поставио питање о ситуацији у тим домовима. Поготово кад је Дом у граду Безбороу крајем 40-их био затворен на кратко пошто је инспекција утврдила да је 100 од 180 беба преминуло само током једне године! Некако је “све прошло испод радара”, па је дом након тога наставио да ради још готово 60 година.

Деца одузета од више од 90.000 жена од проглашења независности Ирске

После проглашења независности од Уједињеног краљевства 1920. године, држава је морала да пронађе начин како да збрине људе којима је била потребна помоћ.

Кућа страве и ужаса: Дом Безбороу у Кирку где су почињени сви замисливи и незамисливи злочини на децом и девојкама – неудатим мајкама

Историчарка Линдзи Ернер Бирн каже да је влада бринула и о “сексуалном моралу и неудатим мајкама”, а да је католичка црква одиграла значајну улогу у обезбеђивању средстава сиромашној Ирској. Тада су државни званичници позвали Католичку цркву да отвори специјалне домове у којима би се бринуло о неудатим мајкама.Али, многобројни скандали и неправилности откривени су и приликом насилног одузимања деце од мајки и њиховог слања бродовима у САД, Канаду и друге  прекоморске земље око усвајања и продавања на хиљаде ирске деце нарочито током 50-их и 60-их година прошлог века.

Верује се да су деца одузета од више од 90.000 жена од проглашења независности 1920. године.

Хиљаде несталих беба и присилне вакцинације

Једна од жена из дома  је Дидри, коју је породица сместила ту када је остала трудна са 18 година. Њена брижна мајка је преко ноћи постала хладна и рекла јој да иде “да заврши шта има”. Њена породица је била толико “потресена” питањима околине где је Дидри, да је њен отац једне ноћи позвао дом и наложио да му ћерку превремено породе, како би могао да је врати кући.

Место страдања, а не бриге о деци: Соба са бебама и часним сестрама у Дому Безбороу

Дидрин син се родио три недеље пре термина, као здрав дечак. Дидри је потом требало 19 година да га поново пронађе. Иако су сада у контакту, то није ни приближно оном што би она желела. Дечак је воли, али од малена зна за другу породицу.

Следећи случај је такође потресан. Мала Мари, која је имала само 18 месеци када ју је усвојила породица из Филаделфије, успела је да недавно пронађе своју биолошку мајку Џози у Британији и посећивала ју је сваке године док Џози није преминула. Мари је успела да пронађе и свој “картон” у дому у Безбороу. Тада је сазнала и да су јој као беби давали експерименталне вакцине. Никад није успела да сазна шта јој је убризгано.

А и Ноел Браун је усвојена 1967. Пре 20 година је покушала да пронађе своју биолошку мајку, али је већ било прекасно. Умрла је 2002. године. Ноел је тек пре неколико месеци добила свој картон из дома, који је у великој мери преправљан или записи нису довољно читки. Она не зна да ли је као дете била подвргнута медицинским експериментима. Речено јој је да је забрањено да се обелодањују подаци о истраживањима. Према законима у Ирској, усвојеници немају законско право да имају увид у свој извод из матичне књиге рођених, нити у своје документе које су имали пре усвајања.

Извештај надлежне Kомисије о злочинима на 2.865 страница

Недавно је, после неколико година истраге,  државна Комисија Ирске сачинила је обиман извештај на 2.865 страна о злоделима у Домовима- логорима за неудате мајке и њихову децу у Ирској од 1922. до 1998. Током раздобља од 80 година У извештају се спомиње и емоционално злостављање жена, посебно за време порода. Владини подаци показују да је стопа смртности деце у Домовима у којима су било десетине хиљада жена, укључујући и оне силоване, биле послане на пород, износила пет пута више од стопе смртности деце рођене у породицама с венчаним родитељима.

Кутије са именима деце чија су тела откривена после више деценија у септичкој јами  у Чуму ( Туаму)

Понављамо, установе оваквог типа водиле су часне сестре и други припадници Римокатоличке цркве. Финансирала их је држава, а функционирале су и као агенције за усвајање. Последњи такав дом затворен се 1998.

Kомисија за истрагу је утврдила је седам случајева тестирања вакцина на деци, без пристанка родитеља,  која су урађена од 1934. до 1973.

Извештај јасно показује „да је неудатим мајкама и њиховој деци одузимана будућност“.Ирска Влада ће у наредним недељама и месецима врло пажљиво и детаљно размотрити извештај са циљем да развије свеобухватан акциони план који обухвата осам тема: приступ усредсређен на преживеле особе, извињење, приступ личним подацима, архивирање и базу података, образовање и истраживање, меморијализацију, признање и достојанствено сахрањивање”.

Ирски премијер је констатовао „да је цело друштво било саучесник  у овом скандалу. Ово смо сами себи учинили – третирали смо жене изузетно лоше, третирали смо децу екстремно лоше. Имали смо потпуно изопачен став према сексуалности и интимности, а младе мајке и њихови синови и ћерке су били приморани да плате ужасну цену те изопачености. Kао друштво усвојили смо перверзну религиозну моралност и контролу“.

“Штићеници” Дома: Према овој деци поступало се сурово јер су настали после “грешног” зачећа

У домовима који су обухваћени истрагом рођено је 57.000 деце, а највећи број пријема трудних жена је био шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Велики број деце која су се родила у домовима је усвојен или смештен у сиротишта којима су управљале часне сестре.

Домови су били логори пуни сурових мучења, тешких болести и насилних смрти деце и „грешница“

Политика верских организација у Ирској и државе спречавала је преживеле из домова за мајку и дете да ступе у контакт са рођацима. По ирским прописима и законима особе које су усвојене немају право на приступ информацијама и документима о томе ко су им биолошки родитељи, односно рођаци?!

У извештају се наводи да су свештеници, часне сестре и званичници прибегавали лажима и манипулацијама како би онемогућили контакте између мајки, деце и рођака.

Обележје страдалих 222 дечака и девојчице у Дому Бетами у Даблину

Ево и изјаве 70-огодишње Ен Харис, која је 1970. године родила сина у дому у округу града Kорк.

„Ирско друштво је са осудом гледало на децу рођену ван брака. Жене су слате у такве институције како их не би гледали“, рекла је Ен Харис, која је написала књигу о свом искуству у дому и каснијем проналаску сина.

Џоан Бартон, (бивша заменица премијера) која је 1949. године рођена у једном од домова, изјавила је да су открића истраге историјска у смислу документовања једног система који је могао да буде заборављен у земљи која се коначно ослобађа стега Kатоличке цркве.

„Извештај открива, нарочито новој генерацији младих људи, шта је Ирска некада радила женама које су имале смелости да воле ван брака и доносе на свет децу које су морале да се одрекну. То ће нам као друштву пружити прилику да се упитамо зашто је таква врста бруталности толико дуго толерисана“.

Али, злочинци су углавном успели да избегну суђења и заслужене казне. Тек у неколико последњих година  је 14 свешеника из Донегала оптужено за педофилију, од којих су четворица осуђена.Међу њима је и Еуген Грин, један од најзлогласнијих католичких свешеника педофила у Ирској, који је провео девет година у затвору због силовања и злостављања 26 дечака између 1965. и 1982. године, иако би стварни број његових жртава могао бити много већи.

Келтски католички крст под којим су чињена злодела
Потресна сведочења жртава – „морално палих мајки“

Сведочења жртава су ужасно потресна: присиљавали децу да једу оно што су повратили риготину, изгладњивали, сексуално злостављали. Затим, жртве су изјавиле да их је особље стално тукло, вербално злостављало, присиљавало да једу властиту риготину,  и да су их жене и мушкарци сексуално злостављали.понижавали, и остављали да гладују. Премлаћивали их на смрт и остављали да умру на хладноћи Једна жртва испричала је да је шестогодишњи дечак умро у дому због тешког премлаћивања.  Друга жртва рекла је да је једно дете умрло пошто што је остављено голо на киши три сата.

Због свих тих недела полиција покренула истрагу против католичког реда „сестара од Назарета“

Још 2009. године почело је да се стидљиво прича о тим неделима каталичког клера у Ирској.  Навођено је да су свештеници и часне сестре деценијама злостављали хиљаде дечака и девојчица у католичким домовима, а да владини инспектори нису зауставили пребијања, силовања и понижавања.

У објављеном извештају на 2.600 страна, који је рађен девет година, скоро у потпуности су пренета сведочења бивших ђака о злостављанима у 18 Домова и 250 сличних установа, које је водила католичка црква.

„Деца су живела под свакодневним терором не знајући када ће уследити следеће премлаћивање”, наводи се у извештају ирске Kомисије за истраживање злостављања деце.

Истражиоци су рекли да сведочења мушкараца и жена, који и сада, у својим 50-им и чак 80-им годинама осећају последице, увелико показују да је цео систем третирао децу пре као затворенике и робове, него као људе с правима.

Католичке сестре у Даблину приликом посете Папе Фрање Ирској 2018.
Нема имена злостављача и крвника

Представници жртава, међутим, наводе да извештај није потпун јер у њему нису наведена имена људи који су их злостављали. А то су биле Милосрдне сестре и мушки ред Хришћанско братство. Злостављања и силовања била „ендемска” у институцијама за дечаке које је углавном водило Хришћанско братство.

Девојчице, које су контролисале часне сестре углавном из Милосрдних сестара,  мање су сексуално злостављане, али су често биле жртве напада и понижавања с циљем да се осећају мање вредне. Ниједно право име, жртве или починиоца, није се појавило у коначној верзији извештаја.

:::::::::::::::::::::::::

Одштета за жртве

Ирска влада је основала паралелан систем надокнаде према којем је за око 12.000 жртава предвиђена надокнада у просеку од 65.000 евра.

Жртве које приме надокнаду, одричу се права да туже државу и цркву. Али стотине њих су је одбиле и тужиле су своје злостављаче. Преживеле жртве .

Али, бол преживелих жртава и емоционалне ране, психичке труме немају цену, не могу се платити никаквим новцем…

:::::::::::::::::::::::::

Ред часних сестара  „Светих Исусових и Маријиних Срца“ су изјавиле преко својих адвоката  да су добили наредбе да униште “све документе о експерименталним вакцинама које су даване деци“.

Експлоатација у Магдаленим вешерајима

Трагова о насиљу сваке врсте је све мање. Али је евидентно и јасно да су држава Ирска и Католичка црква присиљавале заједничким снагама девојчице на ропски рад. Посебно у Магдалениним азилима, тачније праоницама и вешерницима где су хиљаде жена и девојака и деце радили бесплатно у ропским условима.

Магдаленине праонице, места сурове експлотације девојака и жена

Магдаленини азили постојали су у Ирској од краја 18. века, а сврха им је била католичкопреваспитавање девојака које би ‘морално застраниле’ – упуштале се у предбрачне интимне односе, бавиле се проституцијом и слично. Но идеја рехабилитације и враћања у друштво почетком 20. стољећа се загубила, па су праонице Магдалене попримиле затворски режим и, према свједочанствима затвореница, увеле сурова кажњавања. Према тим сведочанствима, у праоницама су могле завршити и силоване девојке, сирочад или оне девојке које су се на неки други начин морално одметнуле од назора ултраконзервативне ирске провинције.

Државне и друге фирме правиле су уговоре с праоницама, не занимајући се за услове рада и висину надница у тим, де факто робовласничким установама.

Места која је запосео сам ђаво

Праонице веша данас су  споменици бруталности које су подржавали Kатоличка црква и држава Ирска. Ту су редови часних сестара прихватали жене, под изговором да брину о њима, а заправо су се богатили од рада на који су их присиљавали.

Пол Грахам, штићеник Дома, као дечак послат је у Јужну Африку

“Штићенице” су у ове праонице долазиле из различитих слојева друштва, али и различитих разлога. Биле су ту због ситних преступа, попут бежања из школе, али и због тога што су биле бескућнице или сирочад. Неке су послали родитељи, а међу њима је било и беба. Ипак, међу бројнијима су биле оне које су остале трудне, а нису биле у браку, па су на тај начин осрамотиле своју породицу, а црква их је прогласила неподобнима. Те “мајке блуднице” су у овим вешерницама неретко провеле цео животни век.

Девојке се у овим вешерницама нису смјеле зближавати, дружити, разговарати…. Јеле су лошу храну и радиле по цели дан.

Пол Грахам данас има 81 годину и стигао је у Ирску да тражи свог брата и открије истину о својој породици

Часне сестре су их омаловажавале и тако што би их постројиле у колону и исмевале величине одређених делова тела, тукле их, резале им косу. Такође, свештеници су их сексуално искоришћавали.

Све оне су увек биле под кључем, а двориште објеката у којима су боравиле опасано је бодљикавом жицом. Излазило се само једном седмично са часним сестрама – у набавку. Нису знале што се догађа у спољашњем свету, нису смеле ни радио да слушају.

Маргарет Булен (Булен) је послана у праоницу као двогодишњакиња. Текст налога по којем је тамо завршила звучи осуђујуће, као да је нека преступница – оптужена је да има оца неспособног да се брине о њој. Из праонице је требало да изађе као тинејџерка, али је у њој провела цели живот. У праоници је остала трудна и родила близанце, који су дати на усвајање. Деца су се мајком први пут видела након више од две деценије живота.

Маргарет је умрла од болести изазване хемикалијама које у се користиле у праоници. Једино што се о њој још зна је да је тамо дошла јер је “споро учила”. Овде су, дакле, смештане и девојке и жене које су биле душевно обољеле.

Дакле, та деца су заправо била кажњавана због “грехова” својих мајки, чији је највећи грех био то што су родиле ван брака.

Најчешћи узрок смрти деце је била неухрањеност, али и туберкулоза и упала плућа, а малишани су умирали и услед епидемија дечијих болети, најчешће богиња. Скелети који су пронађени деценијама касније свједоче о њиховој страшној судбини.

На тим местима, редови католичких сестара извели су највећу превару која се може замислити – прихватали су жене, под изговором да брину о њима, и обогатили се од рада на који су их присиљавали.

Државне институције попут министарстава пољопривреде и рибарства, државне банке, као друге фирме, слале су веш на прање девојкама и женама присиљеним да раде без икакве накнаде.

Ружне и мрачне зграде Домови где су боравила несрећна деца и њихове мајке
Циљ је променити свест католичког становништва

Овој потресној причи о трагичним судбинама жена и деце у Ирској у периоду од осам и више деценија нема краја.

Може се констатовати да је свирепост друштва, државних институција и католичке цркве била главни узрок страдања огромног броја младих жена и њихове деце. Конзервативни ставови о томе шта је неморално коштало је младе жене које су остале трудне ван брака – њиховог здравља, често и живота, а остајале су без деце и икакве будућности.

Ова масовна неправда над великим бројем жена је тешко исправљива, прошло је много времена, велики број жртава је умро, а злочинци, џелати – свештеници и часне сестре – су само делом познати и нису углавном процесуирани, а и они су великим делом умрли.

Ирска држава и друштво и даље треба да се боре са тим страшним сећањима које су направили сами себи, спровођењем правде над преживелима и достојанственом сећањем и обележавању места страдања. Али, главно је променити свест католичког становништва о томе да не треба прогонити оне који живе невенчано и добијају децу ван брачне заједнице. Католицизам најгоре врсте посејан је у Ирској.

Тако су жене које нису учиниле ништа лоше, које нису имале никакву кривицу биле осуђиване, а њихова невина деца такође прогоњена као звери. То је недопустиво и не сме се заборавити.

То је и даље мотив храбре историчарке Кетрин Корлес и свих правдољубивих људи у борби за откривање истине ових масовних злочина.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Божидар
Божидар
6 месеца раније

Odlilčan tekst!!!