Друштво, Култура, Политика, Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Зашто је важно да сачувамо Врховни касациони суд и поштене судије

Народ је гладан правде

  • Опозиција и грађанска јавност увелико се спремају за увођење механизама транзиционе правде после смене режима
  • Зар Маркова сабља – снага – није имала сама да изиђе из стене кад дође време народног васкрса? Зар Марков топуз није имао сам да изиђе из морске пучине кад настане време народног устанка?
  • Народу без правде, у судству у коме су ове четири златне речи прекречене дебелим слојем непријатељског напредњачког креча – нема опстанка

Пише: Александар Фатић

Постоји општа свест у народу и у грађанској јавности да је правосуђе у Србији потпуно уништено и инструменталисано од стране владајућег режима, и да је једини суд у који се грађани још донекле надају Врховни касациони суд.

После тешких злоупотреба и нерегуларности у судовима који отворено раде за владајући режим, ни мало то чак ни не скривајући, и после напада председника државе на Врховни касациони суд и на судију Радмилу Драгичевић Дичић и друге судије и пристојне људе, једина баријера тоталном безакоњу, како се бар чини, остаје Врховни касациони суд, као и неколико истакнутих и храбрих судија нижих судова, попут Александра Степановића, председника Вишег суда у Београду.

Опозиција и грађанска јавност увелико се спремају за увођење механизама транзиционе правде после смене режима којима ће грађанско друштво, али и народ у идентитетском смислу, морати најоштрије да се разрачунају са корумпираним криминалцима и каријеристима у правосуђу. У том смислу најављено је и постављење транзиционог тужиоца у сенци, човека који ће руководити транзиционом правдом после смене режима и који ће, пред посебним судовима за политички и правосудни криминал, тражити најоштрије казне за корумпиране и неморалне судије и тужиоце.

Међутим, било би добро да сачувамо Врховни касациони суд, ако он буде хтео да се сачува. То је највиши суд, који се најмање офирао до сада, а новопостављена председница тог суда, Јасмина Васовић, која је, по функцији, и председник Високог савета судства, противно прозивкама у јавности, није још увек учинила ништа чиме би компромитовала интегритет тог суда, и за то јој треба одати признање, јер то није мала ствар у атмосфери у којој она ради.

Овде ћу пренети у целини један есеј једног бившег министра правде, о коме постоје различити ставови у јавности у смислу његовог политичког ангажовања, али који је, као француски ђак, правник са Сорбоне и адвокат, као писац, био једно од најсветлијих лица правничке професије и разумевања правде.

Правда је основ државе

На највиднијем месту у згради нашег суда наши очеви поставише изреку: “Правда је основ Државе”. Поставише је тако да је судије гледају и кад улазе у суд и кад из суда излазе. И парничари и адвокати, да је имају пред очима.

И није било рђаво. Да ли због оне неме опомене, или због другог нечег, тек није било рђаво. Народ придаваше – с правом или без права – велики значај баш овим речима.

А кад дође рат и непријатељ узе што је наше било, он нађе за неприлично да ове четири речи стоје на оном месту. Доведе стога мајсторе те закречи ову опомену…

И народ – склон простом објашњењу, пронађе да непријатељ није ни могао друкчије радити…

Непријатељев појам државе очигледно није – објашњаваше себи – исти што и наш. Сила је основа свеколиког његовог рада, па је сила основ државе његове.

Сваки је зато у Народу имао пркосну мисао: “Е, богме, нећете ви дуго када вам тако и сама реч Правда очи боде”.

Заиста, брзо затим дођоше једне позне јесени опет наши. Сијала су им се лица неземаљски. Учини се свима да у њиховом ходу виде ход саме Правде. Побегоше испред њих непријатељи. Засија се наша земља.

Али у згради нашег суда оне четири речи остадоше покопане под дебелим слојем непријатељског креча. У првим тренуцима радости то се и не примети. А после тога очекиваху да ће, и иначе оронула зграда, при првој неминовној оправци, васкрснути у свом ранијем изгледу и значају.

Кад дође оправка, пронађоше наши да би било незгодно да само на тако видном месту скидају дебели слој креча, јер ће – чинило им се – то бити незгодно по лепи изглед саме зграде – а да свуда тај слој слупају, учини им се незгодно, јер би то био знатан издатак због цигло четири лепе речи.

И тако преко непријатељског дебелог слоја, урадише свој, и оне четири речи не видеше опет бела дана…

Народ пак – способнији да схвати симболе и њихову вредност од оних који треба да га воде – одмахну главом. Не разуме он туђе неразумевање. И чим му се после тога учини да нешто не иде по правди, он прогунђа кроз зубе, погнутих леђа: “Ама, није ни чудо шта се дешава, кад оне наше златне речи не пишу више у суду: други му је сад закон!”.

И тако година за годином пролази.

А пре неки дан сретох сељака пријатеља. Развукле му се усне на широк блажен осмејак. Запитах га, реда ради како је. А он одговори: “Није добро, али биће боље!”. Поведе ме до великих степеница што воде у суд и показа ми на пространи зид коме степенице до прве окуке воде. И док моје очи једва, као звезде кроз облаке, успеше да испод истанчалих слојева ипак прочитају речи: “Правда је основ Државе”, он настави: “Велим ти ја, биће боље!”. Кад са ових речи скину двоструку кору што их покрива, а види се да нећемо дуго чекати на то, тада ће бити боље!”. Затим се растадосмо.

Зар није тај Народ створио најлепшу песму о непобедивости Правде?

Зар и своју химну не почиње оданим речима: “Боже правде…?”

Да безграничне ли вере!

Зар Маркова сабља – снага – није имала сама да изиђе из стене кад дође време народног васкрса? Зар Марков топуз није имао сам да изиђе из морске пучине кад настане време народног устанка? Тако и она опомена што је наши очеви оставише, не може до века да буде под оном кором… Толика је снага њена – народ мисли – да ће она сама собом синути из мрака, у који су је непријатељство једних и недораслост других, до сада држали…

“Тада ће бити боље…!”.

***

Ето, зато морамо сачувати Александра Степановића, зато морамо сачувати и Врховни касациони суд, ако он буде хтео да се сачува, и зато је неопходна транзициона правда.

Јер народу без правде, у судству у коме су ове четири златне речи прекречене дебелим слојем непријатељског напредњачког креча – нема опстанка.

https://aleksandarfatic.net/zasto-je-vazno-da-sacuvamo-vrhovni-kasacioni-sud-i-postene-sudije/

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Љубомир Т. Грујић
Љубомир Т. Грујић
4 дана раније

Диван текст.