Гост Аутор, Русија, Спорт

ЗАТВОР ЗА ФУДБАЛЕРЕ

Поглед на Русију

Одговорност спортисте према друштву и обрнуто

  • Информација о затвору за фудбалере, сама по себи није спектакуларна информација, али она свакако указује на појаве које су неспојиве са спортом – конзумирање алкохола, бахатост и насиље.
  • Теза о лажним херојима које прихватају младе генерације, поткрепљује прича о фудбалеру Едуарду Стрељцову. Она је важна, занимљива али и поучна како би се лакше спознала морална истина сваког оваквог проблематичног догађаја. Кључ његовог успеха је био једноставан: спортски талентат и шармантан изглед, честито лице, топао осмех…тај је био чудо на терену!”А затим је изненада оптужен за наводно силовање и његова сјајна каријера је прекинута!
  • Велики, истински спортски ас мора бити узор дугима у витешком и фер понашању, симбол поштења, одмерености…  и да код младих развија борбу за такмичењем, здравим ривалством и надметањем.

Пише: др Милан Томић*

Пре неколико дана, 8.маја, фудбалери репрезентативци Русије Александар Кокорин, нападач Зенита из Санк Петерсбурга и Павел Мамајев, везиста Краснодара, осуђени су у московском Пресненском суду за хулиганство и мораће да одлеже у затвору извесно време. Кокорин је осуђен на 18 месеци боравка у затворској колонији, док је Мамајев добио месец дана мање. Саучесници у инкриминисаном догађају, због кога се у јавности Русије подигла велика бура, брат фудбалера Александра Кокорина Кирил осуђен је на 18, а Александар Протасовитски на 17 месеци.

Они су још октобра прошле године славећи рођендан у пијаном стању напали и премлатили, наневши им притом тешке повреде, мирне госте у једном московском кафеу, међу којима су биле и неке утицајне личности, Денис Пак, политичар и начелник аутомобилске индустрије у Министарству трговине, Сергеј Гаисин, шеф једног државног научног центра, а затим и возач популарне телевизијске водитељке Олге Ушакове, Виталиј Соловчук. Најпре је Соловчук “страдао” у близини хотела “Пекинг” а потом је у кафеу “Кофеманија” дошло до обрачуна са осталом двојицом. Учесници, на челу са познатим и популарним фудбалерима, одмах су ухапшени и није им било допуштено, због притиска јавности да се бране са слободе.

Насилници су претукли невине људе

Занимљиво је да поменута два фудбалера иза себе имају још непријатних доживљаја и “несташлука” у својим каријерама као, на пример, после неславног учешћа руске реперезентације на Европском првенству у Француској 2016. године, када су у Монте Карлу у клубу “Тwига” правили баханалије и том приликом потрошили око 250.000 евра! То за њих свакако није много, с обзиром да Кокорин зарађује 2,6 милиона евра годишње а Мамаев 1,8 милиона. Такво понашање а поготово разоткривање истине о примањима руских фудбалера “разбеснело” је јавност, с обзиром да иза клубова и репрезентације све до СП у Русији 2018. године не стоје одговарајући резултати. Љубитељи фудбала, а поготово они који се мање занимају за њега дубоко су разочарани нескладом између резултата и примања фудбалера.

Случајеви “Кокорин и Мамајев” изазивају у Русији озбиљну дебате о социолошким аспектима понашања познатих и притом популарних личности. А, ово није први случај такве врсте и не односи се се само на спортисте. Поготово када се ради о младим људима, деци богатих и познатих родитеља, за чије неодговорно понашање у руском друштву нема разумевања. Готово сви се питају ко су и какви су савремени хероји младих људи, на које треба млађане генерације да се угледају.

Информација о затвору за фудбалере, сама по себи није спектакуларна информација, али она свакако указује на појаве које су неспојиве са спортом – конзумирање алкохола, бахатост и насиље. У осетљивом руском друштву такве појаве изазивају резигнираност али и гнев.

Овај последњи случај са Кокорином и Мамајевим писца ових редова подсетио је на мање познати догађај, бар за нашу српску јавност, на хапшење и осуду Едуарда Стрељцова, младог репрезентативца фудбалске “зборнаје” СССР 1958. године због оптужбе да је силовао младу 20-годишњу Марију Лебедеву. Осуђен је на 12 година тешке робије и рад у “шумском лагеру”. Смањена му је потом казна на седам година а одлежао је укупно пет.

Има ли неке паралеле између ова два случаја? Има и нема, али оба случаја укузују на неке карактеристике друштава, совјетског и руског, у коме су живели и делали наши стварни и нестварни јунаци, Кокорин, Мамајев и Стрељцов. Разлика међу њима као фудбалерима је огромна. Стрељцов је био истински мајстор фудбалске игре док ова двојица нису прекорачили праг више од основне талентованости, који је недовољан да буду истински асови. И наравно разлика је у милионским износима које Кокорин и Мамајев зарађују у односу колико је имао од фудбала “Руски Пеле” како су га прозвали светски новинари.

За нашу изнету тезу о лажним херојима које прихватају младе генерације, прича о Едуарду Стрељцову је важна, занимљива али и поучна како би се лакше спознала морална истина сваког оваквог проблематичног догађаја.

Прекршај славног фудбалера од пре 61 године

Едуард Анатољевич Стрељцов рођен је 22. јула 1937. године у градићу Перово, у Московској области. Занимљиво, те године рођен је још један фудбалски виртуоз, наш Драгослав Шекуларац. Када је завршио седмољетку са 13 година наставио је да учи браварски занат у заводу “Фрезер” и наравно одмах су га без обзира на године примили да игра за први фабрички тим, који се такмичио у нижем рангу. Још као дете показивао је изузетну вештину са лоптом, а био је и физички већ зрео.

Стрељцов са фризуром “Teddy boy”

Како је московски клуб “Торпедо” био тим индустрије, то је он као такав имао и “кровно” управљање над свим фабричким тимовима у поменутој области. Имао је 16 година када је одигран пријатељски меч између “Фрезер”-а  и “Торпеда, јер су гласови стизали до “централног индустријског тима” о несвакидашњем таленту младог Стрељцова, па су желели да га виде на делу. Био је одмах примећен на мечу с обзиром да је “Динаму”, како би Руси рекли “забио” два гола! Одмах је прекомандован у Москву и експресно је дебитовао за први тим 1954. године, са још непуних 17 година.

Годину дана касније, априла 1955. још није напунио 18 и постао је репрезентативац СССР. Дебитовао је против Шведске у “руској рапсодији” у којој је од шест голова дао три! И у другој утакмици против Индије постигао је “хет-трик”. Са 18 година био је први стрелац СССР, а са 19 освојио је златну олимпијску медаљу 1956. године у Мелбурну.

Тих година освојио је срца љубитеља фудбала који су на стадионе ишли масовно само да би њега гледали. Одевао се модерно, залазио у познате клубове, слушао џез и рокенрол, имао је фризуру ала “Teddy boy” (у слободном преводу кицош), налик на фризуре које су имали Џејмс Дин или Елвис Присли, у то  време најпопуларнији људи планете. Био је обожаван до те мере да је озбиљно угрожавао популарност врхунских совјетских глумаца и певача. Девојке су луделе за њим. Био је нешто друго, нешто ново у сивилу совјетске свакодневнице. Био је идол и херој за којим су хрлиле масе младих. Био је малени прозор у непознати свет, затворен гвозденом совјетском завесом. Само да не остане напољу после неког међународног гостовања, понављали су руководиоци фудбала, уплашени чињеницом да су то већ учинили Мађари Пушкаш, Цибор, Кочиш и Божик. Тражили су га Швеђани, Французи, Шпанци, Италијани… Спортски коментатор

Свјатислав Василик написао је за њега, откривши суштину такве масовне привлачности, следеће:” Кључ његовог успеха је једноставан: спортски талентат и шармантан изглед, честито лице, топао осмех…тај је био чудо на терену!”

Године 1958. почеле су припреме за светско првенство. Велике наде полагане су у неколико великих играча. Пре свега сматрало се да је ударна игла у тиму Едуард Стрељцов. Две недеље пред одлазак у Шведску кандидати за пут у Шведску добили су дан одмора. Играчи Спартака Огањуков и Татушин позвали су Едуарда у Подмосковље на “журку” коју је проводио у својој дачи Едуард Караханов, пилот и официр ратног ваздухопловства. “Биће и девојака”, рекао му је Татушин, знајући да је то најбољи мамац. Марија Лебедева одабрала је њега. Завршило се како се обично на “журкама” заврши. У кревету и са вотком. “Попили смо свако по најмање литру вотке”, говорила је једна од девојака на суђењу. Сутрадан родитељи Лебедеве натерали су своју кћер да оптужи Стрељцова за силовање и овај је одмах заједно са својим друговима ухапшен. Многи говоре да је мајка рачунала на неки новац од Стрељцова. Али, све је попримило другачији ток. Суђење је било експресно а на оптуженичкој клупи био је само Едуард. Остале девојке повукле су своје изјаве, осим Лебедеве.

Како је Стрељцов био нада совјетског спорта, то је дошло и до Никите Сергејевича Хрушчова. За његов став побринула се Екатерина Фурцова, нашироко позната министарка културе и веома добра и интимна пријатељица Никите Сергејевича. Генерални секретар партије, познат по својој јарости, извикивао је: “Казните га сурово, иза решетака га ставите на дуго времена!” Фурцова је имала за тако нешто своје разлоге. На пријему после Игара у Мелбурну који је Хрушов приредио за освајаче медаља Фурцова је представила своју ћерку славном асу и пожелела да се њена љубимица уда за Стрељцова. У тој намери била је веома агресивна. Међутим, како је младост иначе нетактична, тако је и Едуард право у очи рекао Екатерини да има девојку Алу коју ће оженити ускоро, а да је њена ћерка Светлана ружна и да нема намеру да учини тако нешто. То су чули многи па је брука била још већа. Има наравно и других претпоставки. Причало се да ће Стрељцов остати у иностранству на првом гостовању, али је та верзија мало вероватна. Следећи разлог је што је упорно одбијао да пређе у ЦСКА или Спартак, што опет није поуздана информација. Четврта верзија је да му је све то намештено како не би ширио западну пропаганда јер је био много популаран а притом западњачки модеран. Чекали су га наводно да учини неку грешку јер је то као несташан момак често и чинио. Ипак, његов биограф Аксел Вартањан тврди да је верзија конфликта са Фурцовом најверодостојнија.

Суд је упркос контроверзама у том судском случају донео жестоку одлуку-осуђен је на 12 година робије. У затвору је у почетку имао проблем са стварним хулиганима. Умало што га нису и убили. Лежао је у затворској болници четири месеца, а потом је било све у реду. Завршио је петогодишњи рок као библиотекар. Вратио се у Москву 1963. године али без права да игра фудбал, што је огорчило спортске посленике. Одслужио је и нека се врати тренинзима, сматрали су готово сви фудбалери.

Успешан повратак великог аса после робије

Али Никита је био непоколебљив. На условној слободи радио је у заводу “ЗИЛ” и истовремено учио школу до 1965. године. Притисак да се врати на терен био је огроман, чак су и навијачи организовали протесте. Како је Брежњев дошао на власт, одмах је после разговора са фудбалским руководиоцима дао налог да се даље репресије не врше према Стрељцову. “После затвора и водинсталери остају водоинсталери, па зашто и фудбалери не могу да раде свој посао.” Вратио се свом “Торпеду” и одмах напунио стадион. Клицали су му са свих страна, које због фудбалског умећа, које због неправде која му је учињена. Јавност је била убеђена да се у његовом случају одиграла нека велика игра, не искључујући  и политичку.

Фудбалска каријера која је имала седмогодишњу паузу је настављена успешно. “Торпедо” је по други пут у историји постао првак СССР, а Стрељцов је два пута за редом проглашаван за играча године – 1967. и 1968. године. Поново је 1965. године дебитовао за репрезентацију, али више није играо класичног нападача, већ је био ослонац у  везном реду. Говоре да је пропустио да буде “бели Пеле”, али и да је Пушкаш личио на њега.

Играо је слично, са изразито бољом техником, брзином и осећајем за гол. Стручњаци ће га запамтити по чувеном “пасу ала Стрељцов” који је он изводио петом. Враћена му је и титула “Заслужног мајстора спорта”, али никада званично није рехабилитован иако је много година касније Марија Лебедева (1938-2005) јавно изјавила да је била притиснута да на суду потпише лажну изјаву.

Једном приликом Стрељцов је изјавио: “Лежао сам у затвору за другога”. Није никада хтео да каже уместо кога. Формиран је 2001. године Комитет Стрељцова, чији је председник био Анатолиј Карпов, светски шаховски шампион, са циљем да се рехабилитује славни фудбалер. Карпов је још тада сматрао да је пресуда разрушила велику каријеру Стрељцова. И поред таквих иницијатива са свих страна да се обнови процес из нејасних разлога то ни до дана данашњег није учињено.

Топли осмех који је освајао – Стрељцов у свлачионици

Едуард Анатољевич Стрељцов умро је од рака плућа и грла 1990. године. На сахрану је дошла и његова прва жена Ала која је том приликом изјавила да је он ту бољку навукао још у затвору, због веома лоших услова и малтретирања које је доживео.

Врхунац свог живота доживео би свакако онога часа када је овековечен најубиларним сребрњацима које је издала Централна банка Русије у његову част и част његовог величанственог умећа.

Два уметничка дугометражна филма су већ снимљена о њему. Први под насловом “Фурцова”[1] (серијал о познатој Екатерини Фурцовој, која му је сместила велику игру) а други “У сазвежђу Стрелца”[2] . Трећи уметнички филм под називом “Стрељцов” започет је са снимањем 2018. године у режији Иље Учитеља, у којем главну улогу игра Александар Петров. Стадион фудбалског клуба “Торпедо” данас носи његово име. Али, контроверзе у вези његовог случаја и даље остају, јер ником није пошло за руком да покрене поновни судски поступак и оправда Стрељцова. Овако и даље остаје горчина у устима.

Паралела са Кокорином и Мамајевим била је нужна, јер је Едуард Анатољевич Стрељцов прошао “злочин и казну”, покајање и искупљење.

Етичке поуке за младе генерације

Његови данашњи “фудбалски саборци” Александар Кокорин и Павел Мамаев свакако кроз то неће проћи, с обзиром да су њихове грехе забележиле видео камере, што ће остати као трајни, вечити доказ лажног херојства лажних идола младих.

У том ланцу једино недостаје њихово искрено покајање и искупљење. Као људски морални чин пред својом, руском јавношћу, целим светом, посебно пред свим љубитељима спорта.

Поново у “Зборној команди” СССР 1965. године против Турске (други с лева)

Зато остаје за сва нас наук ово што су радили млади и обесни фудбалери – пример како се не сме понашати популарна или славна спортска личност.

Она мора бити узор другима у витешком и фер понашању, симбол поштења, одмерености и да предњачи у борби притив насиља, алкохолозма, борбе против дрога, да зрачи доброчинством и племенитошћу и да код младих развија борбу за такмичењем, здравим ривалством и надметањем.

…………………..

*Проф менаџмента и маркетинга

………………….

[1]Филм – серијал „Фурцова“ о Екатирини Фурцовој снимљен је 2011. године у режији знаменитог Сергеја Попова. Улогу Едуарда Стрељцова игра Тимофеј Каратајев.

[2]Филм – ТВ серијал (8 наставака) „У сазвежђу Стрелца“ снимљен 2015.године у режији Романа Гапањука. У главној улози Стрељцова игра Дмитриј Власкин, дублира га белоруски фудбалер Владимир Маковски а поставку фудбалских сцена на фудбалском терену аранжирао је познати тренер Владимир Курњев.

……………………..

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of