Западна пропаганда: Границе ће, кобајаги, бити потпуно неважне

Да ли ће руска победа донети мир

Историја као борба за географију

  • Пропаганда као облик „меке моћи” Запада гушила се од убеђивања „балканских варвара” у разне бесмислице: да ће у свету који се изграђује, наравно, на основама „новог поретка”, првенствено у „рајској башти” уједињене Европе, границе бити потпуно неважне (али је од прворазредног значаја да се југословенска држава поцепа никако дуж националних, него баш трасом титоистичких, тзв. АВНОЈ-ских међа);
  • Запад је инсистирао да Република Српска свакако буде мања од половине „немогуће државе”, да њена територија буде што рањивија захваљујући дугачкој граници, мноштву „џепова” и сужења, да „пупчаник” Kоридора буде што ужи и потом пресечен.
  • Претенденти на управљање читавим светом (глобалисти, модернисти) у походу да све релативизују су то покушали и са географијом, али нису успели!

Пише: др Миломир Степић, геополитичар

Окрени-обрни, како год да се тумачи оружани сукоб у украјинској арени, на крају се дође до борбе за простор. Било да се фокусира са становишта нарушавања светског мира, или да се хантингтоновски апострофира цивилизацијска димензија глобалног судара западног и православног света – полазиште и исходиште је географско.

Модерна оружја, тактичка надмудривања, стратегијске иновације и „хибридизација” ратовања – све то у крајњем исходу служи за што ефикасније освајање и контролу физичког, опипљивог, географског простора.

Антагонизам или склад копна и мора? Бехемот у вечном клинчу са Левијатаном? Телурократија наспрам таласократије?

Поново се помињу територија и границе, равнице и планине, речни токови и долине, котлине и превоји, састав и носивост тла. Постајемо свесни важности излаза на море, залива и мореуза, острва и полуострва, територијалних вода и ексклузивних економских зона, „топлих мора” и залеђених акваторија…

Са карата на екранима, али и из старих атласа, подсећамо се шта значе безводне, песковите и камените пустиње, шумска и степска пространства, тропске мочваре и сибирска мерзлота, киша и снег, „коса гори испод шлема” и „генарал Зима”…

Тенковима се врло ефикасно освајају простори и територије

Све више нас занима просторни размештај како светских, тако и домаћих резерви злата и сребра, угља и гвоздене руде, олова и оплемењивача челика, бакра и боксита, а нарочито нафте и гаса, ретких метала, литијума…

Глобалистички заговорници „краја географије”, а тиме и „краја геополитике”, убеђивали су читав свет да је улога свега овога анхрона и да то треба оставити двадесетом и ранијим вековима. Јер – дошао је, ето, (и) „крај историје”.

Стварност или илузија

Изгледало је да сецесионо-верски оружани сукоб ради разби-распада СФРЈ представља последњи рат вођен на уобичајен, готово баналан начин, примитивним средствима и за тобоже превазиђене циљеве – за националне „торове” и међе.

Пропаганда као облик „меке моћи” Запада гушила се од убеђивања „балканских варвара” у разне бесмислице:

  • да ће у свету који се изграђује, наравно, на основама „новог поретка”, првенствено у „рајској башти” уједињене Европе, границе бити потпуно неважне (али је од прворазредног значаја да се југословенска држава поцепа никако дуж националних, него баш трасом титоистичких, тзв. АВНОЈ-ских међа);
  • да ће у времену које долази, када ће, подразумева се, геоекономија победити геополитику, статус тамо неке мајушне Републике Српске Kрајине бити крајње небитан (међутим, нека она ни случајно не постане део интегралне српске државе како се не би остварила „Велика Србија” – та огромна претња опстанку светског мира и система – већ да ипак нестане у „Бљеску” и „Олуји” како би њен простор припао неоусташкој Хрватској);
  • да је картографско натезање око поделе БиХ, где је сваки спорни проценат припадајуће територије доводио до краха бројних предложених планова, било минорно у поређењу са великодушно обећаном евроатлантском перспективом (мада се, упркос томе, инсистирало да Република Српска свакако буде мања од половине „немогуће државе”, да њена територија буде што рањивија захваљујући дугачкој граници, мноштву „џепова” и сужења, да „пупчаник” Kоридора буде што ужи и потом пресечен).
  • Све то и много тога осталог требало је да помогне прихватању теза заговорника неопходности заборављања „старих” и прихватања „нових стварности”: „територија у савременим међународним односима нема ранији значај”, „географија пред информационим технологијама постаје архаична, непотребна наука”, „време (у смислу брзине, прим. М.С.) дефинитивно односи победу против простора”, те следствено, „опросторење политичког”, како је геополитику сажето дефинисао Р. Павић, „више нема никакве сврхе”.
  • Време и догађаји који ће уследити ипак су потврдили да се радило геополитичким илузијама и илузионистима.
  • Одбацити геодетерминизам
  • Значај географског простора савршено је познат читавом живом свету на Земљи. За њега траје вечно надметање, а то чини и људска врста – од борби за сувљу, пространију пећину и богатије ловиште, до крвавих сукоба и масовних погибија за луке, морске путеве, стратегијске правце, колоније, интересне сфере, руде, енергенте, воду, тржиште… А нарочито за слободу да се живи према својој вољи и правилима на својој земљи.
  • „Географија је ћерка историје”, тврдио је знаменити француски географ Пол Видал д ла Блаш почетком 20. века, мада не би било погрешно да важи и обрнуто. Или, као што каже наш афористичар Слободан Дучић, „историја? То је борба за географију”.
  • А онда су претенденти на управљање читавим светом у походу да све релативизују то покушали и са географијом. Али, нису успели!
  • Требало је да им у већ далеко одмаклом 21. веку улогу географских чинилаца на поједностављен начин „открије” британски новинар и публициста Тим(оти) Маршал, објављујући прво књигу Заточеници географије, а потом и Моћ географије.
Пол Видал де ла Бланш, историчар и географ, класик модерне геополитике поставио је темељне принципе који важе и данас

У ствари, то је знатно раније (1976) потпуно „разголитио” утемељивач савремене француске геополитичке школе Ив Лакост у помало занемареној књизи убитачног наслова – Географија, пре свега, служи ратовању. Да се не говори о (пре)античким мислиоцима, на које је касније „научно свештенство” бацило анатему геодетерминизма.

„Украјински случај” погодио је Запад прецизно, право у најрањивије место – у благостање. „Преумљујући” Украјинце и сам је поверовао како није тачна Наполеонова максима „Политика једне државе је у њеној географији” („ La politique d’un État est dans sa géographie”).

Заваравао их је, а и самозаваравао се, да Kијев може да постане у сваком смислу ближи Вашингтону и Бриселу него Москви. Пренебрегавао је да и у геополитици делује географски заснован закон гравитације – ближи, већи, моћнији и сроднији привлачи оног мањег и слабијег „млађег брата”.

Спољни покушаји да се то правило поништи преобликовањем цивилизацијског и геополитичког идентитета тог „млађег”, те да се он на тај начин веже за супротну страну, тешко или никако на крају не успевају, али производе злокобни конвертитски синдром. Географија посибилистички даје шансу, она се може користити и прилагођавати, али против географије се не може.

Земљопис: бескрајна игрица
У борби за нове територије Бахмут, град жестоких сукоба Руса и Украјинаца је потпуно разорен, као и Маријупољ

Упоредо, пратећи месецима сукоб у украјинској арени, готово неприметно је географија постала стално присутна. У домаћим визуелним средствима информисања редовно се појављују карте најинтензивнијих сукоба, гађаних циљева, офанзивних и дефанзивних праваца. Војни експерти објашњавају различитост ратовања у Великој источноевропској равници када су температуре +30 или -30 степени и када  је земљиште суво, расквашено и смрзнуто. Сада је постало готово свима јасно шта спаја и раздваја Kерчански мореуз и зашто је новоизграђени мост преко њега од виталног значаја.

И наши основношколци знају да у кратким цртама образложе где се налазе и зашто су и за једну и за другу страну важне позиције Херсона, Мариупоља, Одесе. Јавност оком и кажипрстом прати ток Дњепра, лицитира да ли је дуж те реке већ договорена линија разграничења и да ли су се руске снаге баш због тога повукле са десне на леву обалу. Неосетно су нам „ушли у уво” географски називи Лисичанск, Kраматорск, Славјанск, Изјум, Авдејевка, Бахмут, Соледар…

Трајаће то док се оружани сукоб не оконча, нађе какво-такво мировно решење и све полако падне у заборав. А онда ћемо учити детаље географије неког другог дела света.

Извор: РТ Балкан

Link: https://standard.rs/2023/01/06/istorija-kao-borba-za-geografiju/

………………………………..

0 0 votes
Article Rating

Related posts

За сарадњу са Хагом нов закон непотребан

Јово

И на Видовдан 2021. – Срби грађани другог реда

Prenosimo

Србија више не треба да признаје Шмита

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x