Закон о убијању истине

Закон за заштиту „хрватскога језика“ — од српског

  • У Еуропској Унији налазе се, углавном, злочиначке државе и нације и тек покоја друга за коју би се могло рећи да је тамо залутала
  • Енглеска је величином својих злочина надмашила све остале европске државе заједно

Пише: Драгољуб Петровић

Хрватско Министарство знаности и образовања приредило је Приједлог Закона о хрватском језику. И вели да то чини с циљем да тај језик заштити

  • од истине да су Хрвати за њега први пут чули при крају XIX века — кад су им „хрватски вуковци“ подметнули српски језик;
  • од И. Броза и његовог признања да је Правопис тога језика „превео“ са Вуковог правописа српског језика;
  • од Т. Маретића и његовог навода да је своју Граматику приредио на грађи сабраној једино из дела Вука и Даничића и да „другијех извора“ није „хтио употребити“;
  • од Ф. Ивековића и његовог признања да је преписао Вуков Српски рјечник (1852) и назвао га „хрватским“ само зато што су га „[пре]списали и на свијет издали Хрвати“;
  • од подршке свих старих „хрватских вуковаца“ схватању Виганда и Лескина да је тај заштићени језик — „српски исписан латиничким словима“;
  • од чињенице да су Хрвати за Дубровник први пут чули 1896. године, да су босански фрањевци дотад, вековима, „србовали и писали ћирилицом“ и тек их Штросмајер и Штадлер поучили да ће се за њих гласније чути ако се престроје у ватикански кољачки ешалон (па се њих 1371 — од око 2000, колико их је укупно било — после уписали у Степинчеву кољачку гарду);
  • од чињенице да је Католички конгрес 1900 (на коме су „доминирали“ Посиловић, Штросмајер и Штадлер) наредио да се Срби католици морају одрећи и свога имена и свог историјског памћења и уписати се у хрватску духовну (и сваку другу) сиротињу — за коју се дотле чуло једино по кољачким подвизима у Тридесетогодишњем рату и по немачком запису „Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата“ на катедрали у Магдебургу;
  • од чињенице да „Хрвати“ никако не успевају да пронађу своју „националну кожу“: њих је Ватикан једино поучавао да им је довољна привилегија већ и то што су католици па се под другим именима не морају баш посебно срамотити: забрањено им је да буду Срби(-католици), а овлашћени да краду све оно чега су се одрекли кад су се уписали у речену „националну сиротињу“.

И тако даље — до апсурда.

Хрвати ће озаконити памет по којој је „хрватски језик у својој укупности и цјеловитости темељна саставница хрватскога идентитета и хрватске културе, који су дијелови еуропскога идентитета и еуропске културе“, али ће заборавити да додају макар две појединости које би тај „идентитет“ потпуније представиле.

Прва. У Еуропској Унији налазе се, углавном, злочиначке државе и нације и тек покоја друга за коју би се могло рећи да је тамо залутала; међу онима првим недомашена је остала Енглеска, која је величином својих злочина надмашила све остале европске државе заједно (и — да би сачувала репутацију — недавно иступила из ЕУ, тј. искључила се из друштва оних који јој ни по чему нису били дорасли).

Друга. Хрвати су „еуропском идентитету и еуропској култури“ приложили оно од чега су на оном Католичком конгресу били одучени, а после га се покрађом ипак дохватили. И успели да ту покрађу касније сасвим успешно осрамоте својим „новим именом“ — за које се по ранијим српским просторима први пут чуло после аустријске окупације Босне (1878). И нека за то као једина права хрватска тековина којом су обогаћени „еуропски идентитет и еуропска култура“ буду означени Јасеновац и хиљаде других, малих и великих, стратишта по Павелићевој и Брозовој НДХ. Не раздвајамо их  јер то ни они нису чинили и најбољу потврду за то налазимо у чињеници да је Броз почетком јула 1943. под своју заставу позвао усташе гарантујући им и све чинове и признање за све злочине које су дотле над Србима починили. И њему их се до 6. априла 1944. прикључило 80.000, али је он био незадовољан „одзивом“ и убрзо је после тога упутио позив и онима који први позив нису чули. Тражећи савезнике за сатирање источних Срба, Броз је од Стаљина „испословао“ да руске трупе прегазе Србију, али да за њима дођу и остаци оне пуковније Марка Месића коју је Павелић послао да под Стаљинградом подупре немачку офанзиву. И после се показало да су остаци те пуковније, као посебна „Ослободилачка бригада“, успели да од Ваљева и Младеновца до Београда оките сваку бандеру српским телесима; за то време Броз успоставио „Сремски фронт“, руске трупе послао преко Бачке да на Батини пређу Дунав и да им тамо изгине 15.000 војника, он дотле уређивао Бели двор и у Срему, узгред, пострељао 180.000 српских дечака чекајући пола године да се немачке трупе с Блиског истока и Грчке извуку до Аустрије и тамо положе оружје пред својим западним савезницима.

Тако се Хрватска, као најоданија чланица хитлеровске коалиције, нашла на страни земаља-победница, а Србија била бачена у комунистичко ропство. И тај јој статус данас оверавају и поп-падобранац пакрачко-славонски Ћулибрк и његов сабрат Ристић као стручњак у области интегралне заштите Брозових и Павелићевих јасеновачких (и иних) еуропских тековина доказујући оно што и Стјепан Лозо: да је српска нејач сатирала усташе и да јој је, само око Јасеновца, требало 210 квадратних километара да посахрањује све оно што је тамо успела да покоље.

И сад Хрвати хоће да притврде да је „њихов језик“ мање српски него што је био кад су га, пре стотинак година, почели пре[с]писивати од „српског Цицерона“. А стари „пре[с]писивачи“, у међувремену, унапређени у свиње јер су новим фалсификаторима отежали живот и оставили их и без језика и без историјског памћења.

Па се сад у „еуропској култури“ могу распозна[ва]ти једино по Магдебургу и Јасеновцу.

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Писмо о пропадању српске државе и Срба

Prenosimo

Радикална промене руске спољне политике

Prenosimo

И да министар одузме визу  – Ђоковић може да игра

Јово
Subscribe
Notify of
guest
4 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Д. Збиљић
Д. Збиљић
8 месеца раније

Све је истина у овом одличном тексту “старог” (без старца у овом случају, изгледа, нема…), уз овај наш мали додатак из “Ћирилице” у вези са српском ћирилицом. Али се, на велику српску жалост, ни ми (Срби) у вези са законима о употреби српског језика и ћириличког писма у Србији немамо ичим вредним у вези са својим језиком и писмом похвалити. О свом језику и (ћириличком) писму имамо чак три закона: један из 1991. године (несагласан с кључном и исправном уставном обавезом из Члана 10, става првог), други Закон о родној равноправности (у вези с језиком) од 15. маја 2021. (тај… Учитај још »

Д. З.
Д. З.
8 месеца раније

Исправка.
Куцачком омашком стоји у овом коментару за трећи закон да је донет/усвојен 21. септембра 2021. Треба, наравно, да пише 15. септембра — на Дан општесрпског јединства и српске заставе.

trackback

[…] Извор: Између сна и јаве […]

Бижидар
Бижидар
8 месеца раније

Одличан текст…..

4
0
Would love your thoughts, please comment.x