Балкан и суседи Србије, Друштво, Свет (планета), Слободе, Србија

Заборављени злочини муслиманске милиције у Плаву

Балисти над српском жртвом у селу Велика

Поводом покушаја фалсификовања историје Бихорског краја

  • Припадници муслиманске милиције, након тринаестојулског устанка, на зверски начин у Плаву и Гусињу убили су најмање 118 православаца, цивила, међу којима је био велики број деце.
  • Средином јула 1941. су поручник Александрини Карло и виши бригадир карабињера Луиђи Гваставини заједно са браћом Феровић стрељали 30 талаца из Плавског логора.
  • Злочини су настављени истим интезитетом и након капитулације фашистичке Италије, а достићи ће врхунац у Величком покољу 28. јула 1944. године. Тим за утврђивање истине о злочину у Велици је на основу доступне архивске грађе недвосмислено утврдио да је тога кобног 28. јула у Горњој Ржаници и Велици убијена 521 особа. Свирепа убиства (клањем и паљењем) су извршена по наређењу немачког генерала Аугуста Шмитхубера, убијени су били цивили, православне вероисповести и различите животне доби и пола, а међу њима велики број деце.

 Пише: проф. др Божидар Оташевић

После априлског слома Краљевине Југославије 1941. године италијански фашисти су територију Плава и Гусиња прогласили „ослобођеном“ и прикључили такозваној „Великој Албанији“ са седиштем у Тирани. Мање јединице италијанске дивизије „Месина“ су у ове крајеве дошле крајем априла 1941. године. Са њима се вратио велики број емиграната из Албаније, који су били организатори муслиманско – албанске побуне у Плаву из 1918. и 1919. године. Од првог дана емиграције они су били повезани са истакнутим члановима Косовског комитета, а преко њих и са италијанском војном обавештајном службом СИМ (Servizio informazioni militari) и тајном политичком полицијом ОВРА (Organo di viliganza die reati antifascisti), чијим ће интересима служити до капитулације Италије септембра 1943. године.

Окупатор је подржавао етничко чишћење

Поручник италијанске војске Александрини Карло, постаће командант места у Плаву, док ће италијанске окупационе власти за првог плавског ненперфекта поставити Прек Цаљу, племенског барјактара из Врмоше и резервног мајора италијанске војске. Он је са 60 присталица дошао из Албаније у Гусиње 25. априла 1941. године, где је поставио албанску заставу на општинску зграду у Гусињу, а затим и на старој црногорско-турској граници у селу Крушеву, 15 километара од Плава према Андријевици. Тиме је означио простирање такозване великоалбанске територије према Васојевићима. Он је на албанском језику одржао говор у Гусињу, казавши да „четири дана свако може да ради шта хоће“, а православнима наредио да напусте имања и иселе се из овог краја“.

Италијани су већ у мају, у маниру колонијалних сила, направили нову реорганизацију у администрацији плавско-гусињске ненперфектуре. Уместо Прек Цаље за ненперфекта је постављен Ризо Феровић, а на друга кључна места постављају су управо повратници из Албаније и сарадници италијанске војне обавештајне службе; Шабо Феровић, Бејто Плава – Медуњанин и Саљо Никочевић, као дотадашњи председник општине Плав, Шемсо Феровић. Формирана је фашистичка војна формација муслиманска милиција у чији састав је у првим данима окупације ушло чак 600 плавских и гусињских Муслимана и Албанаца, подпомогнутих од стране албанаца са Косова и Метохије, посебно Ругове, али и севера Албаније.

Горња Ржаница, село где су почињени масовни злочини муслимана и окупатора над цивилима Србима

У доступној литертури муслиманска милиција се само успут помиње па се стиче утисак да је њена улога била готово безначајна, иако су њени припадници непосредно након тринаестојулског устанка на зверски начин у Плаву и Гусињу убили најмање 118 православаца, цивила, међу којима је био велики број деце.

Само је у плавском логуру од глади умрло 31 дете. Средином јула албанске банде под командом Риза и Шемса Феровића су похапсиле велики број Срба са територије плавске ненперфектуре и смјестили их у злогласни плавски логор. Том приликом су поручник Александрини Карло и виши бригадир карабињера Луиђи Гваставини заједно са браћом Феровић стрељали 30 талаца из Плавског логора.

Тада су опљачкане и запаљене све српске куће, због чега су Срби били принуђени да напусте своја огњишта, и све време рата живе од просјачења на територији суседне Андријевице и Берана. Многи од њих су умрли од глади и хладноће, док су њихова имања користили плавско-гусињски фашисти на челу са браћом Феровић.

Шмидхубер Август, немачки комадант који је сејао смрт на сваком кораку
У злочинима учествују и верске вође

Фашистички режим у Плаву је настојао да етнички „очисти“ простор од православаца, који је желео да припоји „Великој Албанији“. На ово нам јасно указује говор који је јула 1941. године у Плаву одржао тамошњим и косовско-метохијским вулентарима Тахир Хоџа из Тропоје, рекавши поред осталог: „Душа ће ући у Џенет сваком нашем вјернику, ако буде немилосрдан у освети према Васојевићима. Гријех нећете направити ако им домове, колибе и плотове око кућа попалите, ако им мал (стоку) плијените и усјеве погазите. Ђевојке и невјесте им поробите и водите са собом да вам жене буду, а мушкарце, па макар то била и дјеца у колијевкама убијајте, само да од наших старих крвника-Васојевића не остане ни трага”.

Село Велика где је почињен масовни злочим муслиманских и балистичких хорди над невиним српским становништвом

Какву је драму преживљавао православни живаљ у Плаву говори и догађај од 17. јула 1941. године, када је муслиманска милиција, под командом Риза Феровића, ухватила у селу Велици, Драга Поповића и Мирка Прашчевића, земљораднике из села Брзојевице, који су се у Велици склонили од муслиманског терора и исте спровела у логор у Плаву. У логору су их муслимански фашисти тукли и малтретирали, а онда су их предали злочинцима Авку Луковићу и Саит Хоџи Шахмановићу, који су их на насвирепији начин убили. Ови злочинци су жртвама секли један по један део тела, а онда су их убили и оставили непокопане, да им пси разносе делове тела.

Убиства су била свакодневна

Злочини су били свакодевни и трајали су различитим интезитетом сво време рата, до коначног ослобођења. Тако су 24. јула 1941. године Бучевић Имер, Мекуловић Браим и Мекуловић Ука, сви из села Новшића, дошли су у село Велику код куће Станице Вучетић, старе 36 година и исту убили, истог дана Бајрам Крцић са групом неидентификованих припадника муслиманске милиције у селу Велици убија Мијајла Живаљевића, старог 34 године, а Мазо Јададић, Вукадина Јокића старог 50 година, и тако редом…Свима њима су запаљене куће, и опљачкана комплетна покретна имовина. Припадници ове војне формацији су запалили и Манастир Свете Тројице у Брезојевицама који потиче из 13. века, што сведочи о доминантној верској компоненти рата на овим просторима.

Италијанска окупациона власт је распиривала верску мржњу и помагала муслиманско-албанским фашистичким војним формацијама да омеђе територију коју су желели да припоје „Великој Албанији“ и по могућности да је очисте од Срба. Код Италијана је постојао страх да Немци на Балкану неће водити рачуна о њиховим интересима. Због чега су они директно учествовали у убијању и протеривању Срба, у складу са тежњама да у будућој расподели карата на овим просторима, демографски разлози постану кључни аргумент за формирање граница и коначно припајање Плава и Гусиња, Албанији.

Храм Св.Мученика Кирика и Јулите  изграђен на крви невиних српских жртава у селу Велици

Злочини су настављени истим интезитетом и након капитулације фашистичке Италије, а достићи ће врхунац у Величком покољу 28. јула 1944. године. Тим за утврђивање истине о злочину у Велици је на основу доступне архивске грађе недвосмислено утврдио да је тога кобног 28. јула у Горњој Ржаници и Велици убијена 521 особа. Свирепа убиства (клањем и паљењем) су извршена по наређењу немачког генерала Аугуста Шмитхубера, убијени су били цивили, православне вероисповести и различите животне доби и пола, а међу њима велики број деце.

Злочини се скривају да се забораве

Такође, недвосмислено је утврђено да је тај злочин са свим елементима геноцида извршила борбена група „Е“, која је била у саставу Ес-Ес дивизије Скендербег. Ова војна формација је била састављена од немачког официрског кадра, регуларне војске регрутоване са Косова и Метохије, као и припадника муслимана и Албанаца из Плава и Гусиња, који су у ову борбену групу ушли као припадници Милиције.

И док се у данашњој Црној Гори од „ заборава ослобађају“ ратни злочинци, у лику Османа Растодера који почетком Другог светског рата попалио српска села у рашко-полимској области, баш као и његова браћа по нечовештву у плавско-гусињској области, за величке жртве у црногорској историји нема места ни у фуснотама.

Осман Растодер је запалио српска православна села Горажде, Заграђе, Тмушиће и Љешнике и побио стотине невиних Срба 1941. године

Данас се у грађанској, европској, мултиконфесионалној Црној Гори на најбруталнији начин врши ревизија прошлости у коју су укључене политичке партије, научне и стручне институције, невладине организације, стране службе и тако даље. „Црногорске комите“ лако могу да забораве жртве и опросте џелатима, зарад обећане боље будућности. Долазак тог „бољег живота“ наводно успорава једино „шачица“ Срба у Црној Гори, који неће да украинизују и преименују свој језик и цркву, и забораве своју историју.

Али, то монтенегрини, дукљани и комите никада неће дочекати!

 ……………………………..

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments