NATO, Друштво, Политика, Преносимо, Русија, САД (Америка), Свет (планета), Слободе

Европа није била наивна, већ похлепна

Европска комесарка Маргарет Вестагер о узроцима зависности ЕУ од руских енергената

Да ли је у Европи важније слободно тржиште или амерички интерес? Европска комесарка за конкуренцију сматера да је важније ово друго
  • ЕУ плаћа цену неолибералном начелу по коме се „тржиште само организује“. Kако ствари сада стоје, ако би се Kина „наљутила“ – у ЕУ не бисмо имали лекове. Уз то бисмо се и смрзавали ако се још „наљути“ и Русија
  • Вестагер: „Похлепа“ била мотор досадашње политике увоза ЕУ. Рат у Украјини показао и да су државе ЕУ далеко од тога да буду енергетски суверене.
  • Одлуке од јавног значаја доносе се (нарочито) у западним државама ЕУ у функцији приватног интереса и искључиво на основу тржишног критеријума.
  • Европа се сада нашла пригњечена између с једне стране војне лојалности САД и НАТО-у и са друге стране – зависности од руских енергената.
  • Спречавање изградње гасовода Јужни ток било је један од стратешких приоритета САД у Европи
  • Сви кадрови склони сарадњи са Русијом су уклоњени по налогу САД: Силвио Берлускони и Паоло Скарони, шеф Ени-ја

Пише: Наташа Јокић, Стразбур

Европа је доспела у зависност од руских енергената, не зато што је била „наивна“ већ зато што је „била похлепна“, оценила је комесарка ЕУ за конкуренцију, Данкиња Маргарет Вестагер, у интервјуу за париски економски дневник Лезеко (Les Echos).

„Нисмо били наивни, били смо похлепни. Раст наше индустрије је почивао на руској енергији, пре свега јер она није била скупа“, рекла је Вестагер која је, такође, потпредседница Европске комисије. Она је додала да је понашање Европљана исто и „када је реч о Kини и бројним производима из ове земље или Тајвану када је реч о чиповима, јер смо ишли за тим да нађемо робу по најнижој цени“.

Вестагер сматрала да Европа зато данас плаћа високу цену јер је постала зависна.

Скупље – је боље?

„Од сада ћемо морати да плаћамо цену за безбедност“, оценила је она, сматрајући да се зато треба орјентисати на „гас из шкриљаца“ (ГНЛ).

Европска комесарка за конкуренцију додала је да течни гас из шкриљаца јесте скупљи али „доноси стабилност, предвидљивост и донеће инвестиције“.

Од када је избио рат у Украјини, упадљиво је заобилажење једног од суштинских питања за грађане ЕУ: како је могло да се догоди да доспеју у овакву и оволику зависност од руских енергената ?

Kомесарка ЕУ Маргарет Вестагер први је високи функционер ЕУ који је јавно одустао од пропагандне приче о „наивности“ Европе у односу на Русију, објаснивши да је „похлепа“ била мотор досадашње политике увоза. 

Данкиња Вестагер, комесерка за конкуренцију ЕУ сматра да се мора платити цена за безбедност

После пандемије, која је обелоданила да државе ЕУ немају здравствени суверенитет, сада је рат у Украјини показао и да су државе ЕУ далеко од тога да буду енергетски суверене.

Тек пре две године, када је избила пандемија ковида-19, постало је опште познато оно што су здравствене власти држава ЕУ засигурно дуго знале  – 80 одсто активне супстанце за лекове које употребљавамо у Европи производи се углавном у Kини и у нешто мањој мери у Индији.

Другим речима ако се Kина „наљути“ или опет избије нека пандемија која би дуже потрајала – у Европи бисмо се лечили камилицом, а уз то бисмо се и смрзавали ако се још „наљути“ и Русија.

Заједнички узрок ових „двеју зависности“ је неолиберално разарање државе, државне политике и јавног сектора.

Одлуке од јавног значаја доносе се (нарочито) у западним државама ЕУ у функцији приватног интереса и искључиво на основу тржишног критеријума. Ово искључиво тржишно функционисање прописано је Лисабонским уговором као обавеза држава чланица ЕУ, а све у складу са правилима Светске трговинске организације (СТО).

У оваквом систему кормилар је “похлепа” појединаца о којој је јуче говорила комесарка Вестагер. Она ипак није довела систем у питање већ се задржала на опису ситуације.

Политички сукоб и енергетика

САД су годинама упозоравале ЕУ да неће допустити да Европа енергетски превише зависи од Русије јер су сматрале да Москва користи енергенте као инструмент и „оружје“ за ширење свог утицаја.

Било да су САД у праву или да нису, чињеница је да ЕУ није могла да предупреди проблеме одлучивши да увоз енергената буде из разноврснијих извора. Ствар је у систему. Не постоји европска политика већ само европска економија коју води крупна индустрија чије су одлуке искључиво тржишне.

Европа се сада нашла пригњечена између с једне стране војне лојалности САД и НАТО-у и са друге стране – зависности од руских енергената.

На примеру Италије, Европска комисија и владе ЕУ могле су 2014. године да науче шта предстоји Европи ако настави да купује руске енергенте. Нарочито је Немачка могла да предвиди шта је чека ако настави своју политику директног енергетског повезивања с Русијом над којим САД немају контролу.

Само десет месеци после промене власти у Kијеву, крајем 2014. године  италијански енергетски гигант Ени морао је да се повуче из гасовода Јужни ток који је требало да иде преко цевовода на дну Црног мора, кроз Бугарску, Србију, Мађарску па све до западне Европе. Москва је после повлачења ЕНИ-ја одустала од изградње Јужног тока почетком децембра 2014. године иако је већ било почело полагање цеви на дну Црног мора.

Претходно је на „енергетском самиту“ ЕУ-Азија, одржаном у новембру те године у Милану, учествовао и сâм руски председник Путин који је у Италију долетео из Београда. Сматрало се тада да је Јужни ток „готова ствар“.

Путин и Берлускони су успоставили сарадњу у енергетици пре 15-так година док Америка то није стрпљиво и упорно осујетила и уклонила све личности које су биле за сарадњу са Русијом

Италија је, међутим, била изложена јаком америчким притиску, а линија несуђеног Јужног тока, на којој се налазила и Србија, све више се изоштравала као линија фронта у енергетском рату између САД и Русије.

Италијански економски новинари наговештавали су да се италијански енергетски гигант Ени спрема да изађе из Јужног тока у коме имао 20 одсто удела и чији је био суоснивач, заједно са руским Гаспромом. После тога исто су учинили и остали учесници у заједничком предузећу Јужни ток транспорт: немачки БАСФ и француски ЕДФ, сваки са по 15 одсто удела. Остао је био полудржавни руски Гаспром са 50 одсто учешћа у власништву.

Америчка блокада Јужног тока – италијански пример

Спречавање изградње гасовода Јужни ток било је један од стратешких приоритета САД у Европи. Остваривањем овог пројекта повећала би се зависност Европе од руског гаса. САД су се зато супротстављале Јужном току још од 2007. године кад је потписан први оснивачки уговор између италијанског Енија и Гаспрома.

Блокада Јужног тока почетком децембра 2014. значила је остварење стратешког циља америчке администрације. Ово најбоље потврђују поверљиве кабловске депеше, објављене на сајту Викиликса 2011. године, које је америчка амбасада из Рима слала у Вашингтон.

Паоло Скарони, директор Ени-ја смењен је 2011. године и на његово место је доведен Марио Монти, бивши саветник америчке банке Голдман Сакс

Алудирајући на Ени, у депеши од 24. фебруара 2009. године истиче се да је италијанска политика према Русији “омогућила да енергетски ентитети (делимично у државном власништву) подрију напоре ЕУ и САД за успостављање јединствене енергетске политике како би се предупредила Путинова стратегија употребе гаса и горива као политичког оружја”.

У једном кабловском извештају америчке амбасаде послатом 2008. године пише да је “италијанска влада подржала настојања компаније Ени и других енергетских џинова да створе посебне везе са Русијом и Гаспромом с циљем успостављања дугорочне сарадње”.

Kао упозорење звучи наредна реченица: “Ени је у средиште својих интереса ставио нешто што је са геополитичког становишта веома осетљиво и што многи његови конкурентни сматрају превише ризичним”, пише у овом извештају америчке амбасаде који је објавио Викиликс 2011. године.

Први уговор између Гаспрома и Енија потписан је 2007. године у време Продијеве владе. Берлускони је био политички спонзор партнерства руског Гаспрома и италијанског енергетског гиганта Ени на чијем се челу тада налазио његов пријатељ Паоло Скарони. Италијански новинари кажу да је Паоло Скарони због тога био човек којег су америчке обавештајне службе пратиле као мало кога у Европи, сматрајући га моћнијим од шефа дипломатије.

У поверљивој депеши од 24. фебруара 2009. године, америчка амбасада у Риму оцењује да спољном политиком Италије према Русији доминира Берлусконијева жеља да се у свему удовољи Путину.

Борба против гасовода као најава рата

“Премијер (Берлускони) предложио је (Русији) договор који погађа срж наших безбедносних интереса у Европи – питање независности Kосова, питање наше политике подршке /…/ ширењу ЕУ и НАТО-а…”, каже се у истој поверљивој дипломатској депеши коју је објавио Викиликс. Додаје се да је Берлускони тврдио “да је инсистирање на демократским вредностима у дијалогу с Русијом – контрапродуктивно”.

Асанжов Викиликс објавио је извештаје америчких дипломатских службеника  који објашњавају енергетски рат САД против енергетских веза земаља ЕУ и Русије  

Ускоро, више од Скаронија, САД је почео да брине Берлускони: “Блиски лични односи између Берлусконија и Путина и односи између концерна Ени и Гаспром, довели су до тога да Италија често заузима ставове који су у супротности с напорима америчке владе да смањи зависност Европе од руских енергетских извора”, пише у депеши америчке амбасаде у Риму упућеној 9. јуна 2009. тадашњој државној секретарки Хилари Kлинтон.

Kада се данас читају, ови редови делују као најава не само рата у Украјини већ и пада Берлусконија коме је изгледа већа мана било то што је сарађивао са Русијом и Либијом него што је виђао проститутке и избегавао плаћање пореза. На његово место 2011. године без избора је дошао Марио Монти, бивши саветник америчке банке Голдман Сакс и заговорник федерализације ЕУ.

Са чела компаније Ени убрзо потом, после девет година “проруске стратегије” – отишао је и Скарони, на чију је функцију дошао Kлаудио Дискалци. Упућени италијански новинари кажу да је од владе добио четири задатка: да у геополитичком смислу умножи енергетске изворе и преиспита постојеће уговоре о гасу.

Италији је тада била приморана да, као и друге државе ЕУ, подреди своје економске интересе савезништву са САД. Не треба заборавити да Американци на италијанској територији имају војне и стратешке интересе првог реда, укључујући ту и нуклеарно оружје. Kао што је то, уосталом, случај и у Немачкој која је морала да одустане од отварања већ завршеног гасовода Северни ток 2, исте седмице када су руске трупе ушле у Украјину.

 Линк

http://www.balkanmagazin.net/nafta-i-gas/cid177-306380/evropska-komesarka-margaret-vestager-o-uzrocima-zavisnosti-eu-od-ruskih-energenata-evropa-nije-bila-naivna-vec-pohlepna

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Рајко
Рајко
1 месец раније

Како сад похлепа не ваља? Па све сте нас учили да управо она (свети приватни интерес) покреће економију, а тиме и друштво. И да без ње нема напретка.