Дугин: Из одбране суверенитета рат је прерастао у сукоб цивилизација

Годишњица специјалне војне операције Русије у Украјини

 

  • Русија је променила своју парадигму са реализма на Теорију мултиполарног света, директно је одбацила либерализам у свим његовим облицима и директно оспорила модерну западну цивилизацију – отворено јој ускраћујући  право на универзалностПутин више не верује Западу. И назива модерну западну цивилизацију „сатанском“. 

Пише: Александар Дугин, филозоф и писац

Прошло је годину дана од почетка СВО. Ако је све почело као Специјална војна  операција, данас је очигледно да се Русија нашла у стању пуног и тешког  рата. Не само са Украјином – као режимом, а не као народом (отуда првобитно постављен захтев за  политичком  денацификацијом), већ и са „колективним Западом“, односно, у ствари, са НАТО блоком (са изузетком посебан положај Турске и Мађарске, тежећи очувању неутралности у сукобу – остале земље НАТО-а на овај или онај начин учествују у рату на страни Украјине).

Ова година рата уништила је многе илузије које су имале све стране у сукобу.

Где је Запад погрешио?

Запад, надајући се ефикасности лавине санкција Русији и њеном скоро потпуном одсецању од оног дела светске економије, политике, дипломатије, који контролишу САД и њихови савезници, није постигао свој  циљ. Руска економија  је опстала, није било унутрашњих протеста, Путинова позиција не само да се није пољуљала, већ је само  ојачала.  Присилити Русију да заустави вођење непријатељстава, нападе на војно-техничку инфраструктуру Украјине или да повуче одлуке о приступању нових ентитета није било ни приближно успешно. Никаква побуна олигарха, чија је имовина ухапшена на Западу, такође се није догодила. Русија је истрајала,  иако је Запад озбиљно веровао да  ће пасти.

Од самог почетка сукоба, Русија је, схватајући да се односи са Западом урушавају, јасно и контрастно направила нагли заокрет ка незападним земљама – пре свега Кини, Ирану, исламским земљама, као и Индији, Латинској Америци и Африци. изјављујући своју одлучност да изгради мултиполарни  свет. Делимично, Русија је, јачајући свој суверенитет, то чинила и раније, али са оклевањем, недоследно, непрестано се враћајући покушајима интеграције у глобални Запад. Сада се ова илузија потпуно распршила, и Москва једноставно нема другог избора него да се стрмоглаво баци  у изградњу мултиполарног светског поретка. Ово је већ дало неке резултате, али ево нас на самом почетку пута.

Планови Русије су се значајно променили

Међутим, за саму Русију ствари нису ишле како је планирано. Очигледно, план је био да се зада брз и смртоносан ударац Украјини, да се опсади Кијев и присили режим Зеленског на капитулацију, не чекајући украјински напад на Донбас, а затим и на Крим, који је Запад припремао под кринком формалног споразума са споразумима из Минска и уз активну подршку глобалистичких елита – Сороша, Нуландове, самог Бајдена и његовог кабинета. Тада је требало да се на власт доведе умерени политичар (попут Медведчука) и почне обнављање односа са Западом (као после поновног уједињења са Кримом). Истовремено,  нису планиране значајније економске, политичке и друштвене реформе. Све је требало да остане  по старом.

Међутим, све је кренуло наопако. После првих правих успеха дале су се на знање извесне погрешне процене у стратешком планирању целе операције. Потпуно невојничко расположење војске, елите и друштва, који нису били спремни на озбиљну конфронтацију – ни са украјинским режимом, па чак ни са колективним Западом, није утицало. Офанзива је застала, наилазећи на очајнички и бесни отпор непријатеља, који је добио невиђену подршку војне машинерије НАТО-а. Вероватно Кремљ није узео у обзир ни психолошку спремност украјинских нациста да се боре до последњег Украјинца, ни размере западне војне помоћи.

Осим тога, нисмо узели у обзир ефекте интензивне 8-годишње пропаганде, која је из дана у дан насилно усађивала русофобију и крајњи хистерични национализам у целокупно украјинско друштво. Ако су 2014. године огромна већина источне Украјине (Новоросије) и половина становништва Централне Украјине били позитивно наклоњени Русији, иако не тако радикално „за“ као становници Крима и Донбаса, онда се 2022. овај баланс променио – ниво мржње према Русима је значајно повећан, а проруске симпатије су брутално потиснуте – често директном репресијом, насиљем, мучењем и премлаћивањем. У сваком случају, активни присталице Москве у Украјини постали су пасивни и застрашени, док су они који су оклевали прешли на страну украјинског неонацизма, на све могуће начине подстицан од Запада (из чисто прагматичних и геополитичких разлога).

Само годину дана касније, Москва је коначно схватила да  ово није нови светски свет, већ пуноправни рат.

Украјина је била спремна

Украјина је више од других била спремна на руске акције, о чему је почела да говори од 2014. године, када Москва није имала ни далеке намере да шири сукоб, а поновно уједињење са Кримом изгледало је сасвим довољно. Ако је кијевски режим било чему изненађен, то су управо војни неуспеси Русије уследили након првих успеха. Ово је значајно подигло морал украјинског друштва, ионако прожетог помамном русофобијом и узвишеним национализмом. Украјина је у неком тренутку одлучила да се озбиљно бори против Русије до самог краја. Кијев је, узимајући у обзир грандиозну војну помоћ Запада, веровао у могућност победе, а за украјинску психологију то је постало веома значајан фактор.

Једина ствар која је изненадила кијевски режим био је превентивни удар Москве, спремност за који су многи сматрали блефом. Кијев је планирао да почне непријатељства у Донбасу чим буде спреман, будући да је сигуран да Москва неће прва напасти. Али и да одбије вероватни ударац који би уследио у сваком случају (овде нико није гајио илузије), кијевски режим се темељно припремио. Свих 8 година се непрекидно ради на јачању неколико линија одбране у Донбасу, где су се очекивали главни сукоби. Инструктори НАТО-а су припремили добро уигране и борбено спремне јединице, засићујући их најновијим техничким достигнућима. Запад је без стида поздравио формирање казнених неонацистичких формација које су се бавиле директним масовним терором против цивилног становништва у Донбасу. Украјина је била спремна за рат управо зато што је и сама хтела да га започне сваког дана.

Москва је, пак, све држала у тајности до последњег, што је друштво учинило неспремним за оно што је уследило 24. фебруара 2022. године.

Испоставило се да је либерална елита Русије талац Новог светског поретка

Али највеће изненађење почетка СВО било је за руску  либералну прозападну елиту. Ова елита је била на индивидуалном нивоу и скоро институционално дубоко интегрисана у западни свет. Већина је своју уштеђевину (понекад гигантску) чувала на Западу и активно учествовала у трансакцијама са хартијама од вредности и у игри на берзама. СВО је заправо ставио ову елиту у опасност од  потпуне пропасти. И у самој Русији таква пракса позната многима почела је да се доживљава као  издаја националних интереса. Стога руски либерали до последњег тренутка нису веровали да ће НВО почети, а када се то догодило, почели су да броје дане када ће се завршити.

Претварајући се у дуготрајан рат са неизвесним исходом, СВО је постао катастрофа за цео овај либерални сегмент владајуће класе.

До сада део елите очајнички покушава да заустави рат (и под било којим условима), али ни Путин, ни маса, ни Кијев, па чак ни Запад, који је приметио слабост Русије која је помало заглибљена у сукобу, пристаће на ово да иде до краја у својој наводној дестабилизацији.

Поколебљиви савезници и руска усамљеност

Мислим да су пријатељи Русије били делимично разочарани првом годином НВО. Вероватно су многи сматрали њен војни потенцијал толико значајним и отклоњеним да је сукоб са Украјином требало релативно лако да се реши. Прелазак на мултиполарни свет за многе је већ изгледао неповратан и природан, а проблеми са којима се Русија суочавала на том путу вратили су све на проблематичнији  и крвавији сценарио.

Испоставило се да су либералне елите Запада спремне да се озбиљно и очајнички боре за очување своје  једнополарне хегемоније – све до могућности рата пуног размера уз директно учешће НАТО-а, па чак и пуноправног нуклеарног сукоба. Кина, Индија, Турска, друге исламске земље, као и државе Африке и Латинске Америке једва су биле спремне на такав заокрет. Једно је приближити се мирној Русији, имплицитно јачајући њен суверенитет и изграђујући незападне (али не и антизападне!) регионалне и међурегионалне структуре. Друга је ствар ући у  фронтални сукоб са Западом. Дакле, уз прећутну подршку присталица мултиполарности (и пре свега пријатељске политике Кине, солидарности Ирана и неутралности Индије и Турске), Русија је остала у овом рату са Западом, заправо, једна.

Све је то постало очигледно годину дана након почетка Новог светског поретка.

Прва фаза: Брзи почетак победе

Прва година овог рата имала је неколико фаза. У сваком од њих се много тога променило у Русији, у Украјини, у светској заједници.

Прва изненадна фаза руског успеха, током које су руске трупе са севера прошле Суми, Чернигов и стигле до Кијева, дочекана је са налетом беса на Западу. Русија је доказала озбиљност својих намера у ослобађању Донбаса и брзим бацањем са Крима успоставила контролу над још две области – Херсоном и Запорожјем, као и над делом Харковске области. Тешком муком је заузет стратешки важан град ДНР Мариупољ. Уопште, Русија је, када је деловала муњевито и неочекивано, постигла озбиљне успехе на самом почетку операције. Међутим, не знамо у потпуности које су грешке направљене у овој фази, што је довело до каснијих неуспеха. Ово питање тек треба проучити. Али сигурно су направљени.

Генерално, ова фаза је трајала прва два месеца Новог светског поретка. Русија је проширила своје присуство, изборила се са санкцијама и притисцима без преседана, учврстила своју позицију у регионима, успоставила ЦАА.

У присуству видљивих и значајних успеха, Москва је била спремна за преговоре који би учврстили војна достигнућа са политичким. Кијев такође није био вољан да преговара.

Друга фаза: природни неуспех преговора

Али онда је почела друга фаза. Овде су се догодиле војно-стратешке погрешне процене у планирању операције, нетачност прогноза и неиспуњеност очекивања како од реакције локалног становништва, тако и у погледу спремности једног броја украјинских олигарха да подрже Русију под одређеним условима потпуно осетио.

Офанзива је запела, а у неким областима Русија је била принуђена да се повуче са својих положаја. Војни врх је покушао да постигне неке резултате преговорима у Истанбулу, али то није донело никакве резултате.

Преговори су изгубили смисао, пошто је Кијев сматрао да може  војним путем да реши сукоб у своју корист.

Од тог тренутка, Запад је, припремивши јавно мњење са бесном русофобијом прве фазе, почео да снабдева Украјину свим облицима убојитих оружја у невиђеним размерама. Ситуација је почела мало по мало да се погоршава.

Трећа фаза: застој

У лето 2022. ситуација је почела да прелази у ћорсокак, иако је Русија у неким областима имала успеха. До краја маја заузели су Мариупољ.

Трећа фаза је трајала до августа. Током овог периода, контрадикторност између схватања НМД-а као брзе и брзе операције која је требало да пређе у политичку фазу, и потребе за извођењем војних операција против добро наоружаног непријатеља, који је добио логистичке, обавештајне, технолошке, комуникација и политичка подршка, у потпуности се осетила на целом Западу. И то на предњој страни велике дужине. Москва је и даље покушавала да настави са првобитним сценаријем ЦВО, не желећи да узнемирава друштво у целини и не обраћајући се директно народу. То је изазвало противречност у расположењима фронта и позадине, довело до неслагања у војној команди. Руско руководство није хтело да пусти рат у Русију, на сваки могући начин одлажући до тада сазрели императив делимичне мобилизације.

Током овог периода, Кијев и Запад у целини прешли су на терористичку тактику – убијање цивила у самој Русији, дизање у ваздух Кримског моста, а затим и гасовода Северни ток.

Четврта фаза: Противнапади режима у Кијеву

Тако смо ушли у 4. фазу, коју је обележила контраофанзива Оружаних снага Украјине у области Харкова, која је већ на самом почетку Новог светског рата делимично дошла под контролу Русије. Украјински напади су се појачали и на другим секторима фронта, а масовно снабдевање ХИМЕРС инсталацијама и снабдевање украјинских трупа затвореним сателитским комуникационим системом Старлинк, у комбинацији са низом других војно-техничких средстава, стварало је озбиљне проблеме руској војсци, за коју у првој фази није била спремна. Повлачење у Харковску област, губитак Купјанска, па чак и Красног Лимана, града на територији ДНР, био је резултат „полурата“ (према тачној дефиницији Владлена Татарског). Учестали су и напади на „старе“ територије – гранатирање Белгорода и Курске области постало је редовно. Непријатељ је такође гађао појединачне циљеве дроновима у дубинама руске територије.

Није више било могуће истовремено се борити и не борити, односно држати друштво на дистанци од онога што се дешавало на новим територијама.

У овом тренутку, НВО се претворио у пуноправни рат. Тачније, ова остварена трансформација коначно је озбиљно реализована у руској елити.

Пета фаза: одлучујући преокрет

Након ових неуспеха уследила је пета фаза, која је, иако са великим закашњењем,  променила ток ствари. Путин предузима следеће кораке: објаву делимичне мобилизације, реконструкцију војног врха, стварање Координационог савета за специјалну операцију, прелазак војне индустрије на појачани режим, пооштравање мера за ремећење државног одбрамбеног поретка, итд.

Врхунац ове фазе било је одржавање референдума о приступању Русији четири субјекта – ДНР, ЛНР, Херсонска и Запорошка област, Путинова одлука да их прими у Русију и његов уводни говор 30. септембра овим поводом, где је за први пут са свом искреношћу најавио конфронтацију Русије са западном  либералном хегемоном, о потпуној и неповратној  решености да се изгради мултиполарни свет  и о почетку акутне фазе  рата цивилизација, где је проглашена модерна цивилизација Запада „сатански“. У свом каснијем говору на Валдају, председник је још једном потврдио и развио главне тезе.

И иако је након тога Русија била принуђена да преда Херсон, повлачећи се, напади Оружаних снага Украјине су заустављени, одбрана контролисаних линија је ојачана и рат је ушао у нову фазу.

Као следећи корак у ескалацији, почело је редовно рушење војно-техничке, а понекад и енергетске инфраструктуре Украјине од стране Русије ракетним и бомбама.

Почело је чишћење друштва изнутра: издајице и саучесници непријатеља су напустили Русију, патриоте су престале да буду маргинална група, њихове позиције несебичне оданости отаџбини постале су – барем споља – етички мејнстрим. Ако су раније либерали системски прозивали свакога ко је на неки начин показао своје левичарске или конзервативне ставове, критичан према либералима, Западу итд., сада је, напротив, сваки носилац либералних осећања аутоматски био осумњичен да је макар страни агент, а чак и издајник, саботер и саучесник терориста. Забрањени су јавни концерти и наступи отворених противника НВО-а. Русија је започела пут ка свом идеолошком преображају.

Шеста фаза: поново равнотежа

Постепено се фронт стабилизовао и поново је настао нови застој. Сада нико од противника не може да промени ток ствари. Русија је ојачана мобилисаном резервом. Москва је подржала добровољце, а посебно Вагнеров ПМЦ, који је успео да постигне значајан успех у преокрету ратних дејстава на локалним поприштима рата. Предузете су многе неопходне мере за снабдевање војске и снабдевање потребном опремом. Добровољачки покрет је у пуном јеку.

Рат је ушао у руско друштво.

Ова 6. фаза је настављена до данас. Карактерише га релативна равнотежа снага. Обе стране у таквој држави не могу постићи одлучујуће и преломне успехе. Али Москва, Кијев и Вашингтон су спремни да наставе конфронтацију колико год буде потребно.

Другим речима, питање колико брзо ће се окончати сукоб у Украјини изгубило је смисао и актуелност. Тек сада смо истински ушли у рат, схватили смо ту чињеницу. То је нека врста бити у рату. Тежак, трагичан и болан живот, од којег се руско друштво одавно одвикавало, а већи део рата није знало.

Употреба нуклеарног оружја: последњи аргумент

Озбиљност конфронтације Русије са Западом поново је покренула питање вероватноће да овај сукоб ескалира  у нуклеарни. О употреби тактичког нуклеарног оружја (ТНВ) и стратешког нуклеарног оружја (СНФ) почело се разговарати на свим нивоима – од влада до медија. Пошто се већ радило о пуноправном рату између Русије и Запада, таква перспектива је престала да буде чисто теоријска и постала је аргумент који све чешће помињу различите стране у сукобу.

У вези с тим треба дати неколико напомена.

Упркос чињеници да је питање стварног стања у нуклеарној технологији дубоко поверљиво, и нико не може бити потпуно сигуран како ствари заиста стоје у овој области, верује се (а свакако не без разлога) да руски нуклеарни потенцијал, као и средства његове примене уз помоћ пројектила, подморница и других метода,  довољна је за уништење Сједињених Држава и земаља НАТО-а. У овом тренутку, НАТО нема довољно средстава да се обезбеди од потенцијалног руског нуклеарног удара. Стога, у случају нужде, Русија има могућност у критичној ситуацији да прибегне овом – последњем – аргументу.

Путин је сасвим јасно ставио до знања шта под овим мисли: у ствари,  ако Русији прети директан војни пораз од НАТО земаља и њихових савезника, окупација и губитак суверенитета, Русија може да употреби нуклеарно оружје. 

Нуклеарни суверенитет

Истовремено, Русија нема системе ПВО који би је поуздано заштитили од америчког нуклеарног удара. Сходно томе, почетак нуклеарног сукоба пуних размера,  ко год први удари, готово сигурно ће постати нуклеарна апокалипса и уништење човечанства, а можда и целе планете у целини. Нуклеарно оружје – посебно узимајући у обзир стратешко нуклеарно оружје – не може ефикасно користити  само једна од страна. Други ће одговорити, и ово ће бити довољно да човечанство изгори у нуклеарном пожару. Очигледно, сама чињеница поседовања нуклеарног оружја значи да га у критичној ситуацији могу употребити  суверени  владари – односно највише силе у САД и Русији. Тешко да је неко други способан за такву  глобалну одлуку о самоубиству. Ово је смисао  нуклеарног суверенитета. Путин је сасвим искрено говорио о условима за употребу нуклеарног оружја. Наравно, Вашингтон има своје ставове о овом проблему, али је очигледно да ће на хипотетички удар Русије и он бити принуђен да одговори симетрично.

Може ли доћи до овога? Мислим да.

Нуклеарне црвене линије

Ако употреба НВ-а готово сигурно значи крај човечанства, онда ће се користити само ако  се пређу црвене линије. Овог пута веома озбиљно. Прве црвене линије које је Русија идентификовала пре почетка Новог светског поретка Запад је игнорисао, јер је био сигуран да Путин блефира. Запад је у ово убеђивала руска либерална елита, која је одбијала да верује да Путин мисли озбиљно. Али са овим намерама треба поступати веома пажљиво.

Дакле, за Москву су црвене линије, чије би прелажење било бременито избијањем нуклеарног рата, сасвим јасне. И звуче овако:  критичан пораз у рату у Украјини са директним и интензивним укључивањем Сједињених Држава и земаља НАТО-а у сукоб. Стајали смо на прагу тога у четвртој фази НМД-а, када су, заправо, сви почели да причају о тактичком нуклеарном оружју и стратешком нуклеарном оружју. Само су неки  успеси  руске војске, ослањајући се на конвенционална средства наоружања и ратовања, донекле смирили ситуацију. Али, наравно, нуклеарна претња није у потпуности укинута. За Русију ће питање нуклеарне конфронтације бити скинуто са дневног реда  тек након што оствари победу. У чему се састоји „Победа“, причаћемо мало касније.

САД и Запад немају разлога да користе нуклеарно оружје

За САД и НАТО, у ситуацији у којој се налазе, уопште нема мотивације да користе нуклеарно оружје, чак ни у догледно време. Она би била коришћена само као одговор на нуклеарни напад Русије, који се, без фундаменталних разлога (односно, без озбиљне – чак и фаталне – претње војним поразом) неће догодити. Чак и ако замислите да ће Русија успоставити контролу над целом Украјином, а то никако неће приближити Сједињене Државе  њиховим  црвеним линијама.

У извесном смислу, САД су већ постигле велике резултате у конфронтацији са Русијом – пореметиле су миран и несметан прелазак на мултиполарност, одсекле Русију од западног света, осудиле је на делимичну изолацију, показале извесну слабост Русије у војно-техничкој сфери, увела озбиљне санкције, допринела погоршању имиџа Русије међу онима који су били њен стварни или потенцијални савезник, ажурирала свој војно-технички арсенал, тестирала нове технологије у реалним условима. Ако се Русија може докрајчити другим средствима, колективни Запад ће то учинити са великим задовољством. На било који други начин  осим нуклеарног. Другим речима, позиција Запада је таква да нема мотива да први употреби нуклеарно оружје против Русије, чак ни на дужи рок. Али Русија јесте. Али све зависи од Запада. Ако Русија не буде заведена у ћорсокак, то се лако може избећи. Русија ће ићи на уништење човечанства само ако сама Русија буде доведена на ивицу уништења. 

Кијев осуђен на пропаст

И коначно, Кијев. Кијев је у веома тешкој ситуацији. Зеленски се већ једном, након пада украјинске ракете на пољску територију, обратио својим западним партнерима и покровитељима са захтевом да изврши нуклеарни удар на Русију. Која је била његова идеја?

Чињеница је да  је Украјина у овом рату осуђена на пропаст  са свих тачака гледишта. Русија не може да изгуби, јер је њена црвена линија њен пораз. Тада ће сви изгубити.

Колективни Запад, чак и ако нешто изгуби, већ је много добио, а Русија не представља критичну претњу европским земљама НАТО-а, а да не говоримо о самим Сједињеним Државама. Све што се о овоме прича је чиста пропаганда.

Али Украјина, у таквој ситуацији, у којој се нашла неколико пута у својој историји, између камена и наковња, између Империје (беле или црвене) и Запада, осуђена је на  пропаст. Руси неће чинити никакве уступке после свега што се десило, и остаће до Победе. Победа Москве значиће потпуни пораз прозападног нацистичког режима у Кијеву. А као национална суверена држава, Украјина неће постојати ни у најопштијој апроксимацији.

Управо у овој ситуацији Зеленски, делимично имитирајући Путина, изјављује да је спреман да притисне нуклеарно дугме. Пошто Украјине неће бити, онда се човечанство мора уништити. У принципу, то се може разумети, сасвим је у логици терористичког размишљања. Једино што  Зеленски нема нуклеарно дугме. Јер он нема суверенитет. А тражити од САД и НАТО-а да изврше глобално самоубиство у име одржања независности (што није ништа друго до фикција) је у најмању руку наивно. Оружје – да, новац – да, медијска подршка – да, наравно, политичка подршка – да, колико хоћете. Шта је са нуклеарним?

Одговор је превише очигледан да би се могао дати. Колико озбиљно се може веровати да ће Вашингтон, ма колико фанатични били присталице глобализма, униполарности и очувања хегемоније по сваку цену, који данас владају, ићи на уништење човечанства зарад „Слава херојима“! Чак и изгубивши целу Украјину, Запад не губи много. А нацистички режим у Кијеву и његови снови о светској величини ће се, наравно, срушити.

Другим речима, црвене линије Кијева не треба схватати озбиљно. Иако се Зеленски понаша као прави терориста. Узео је целу земљу за таоце и прети да уништи читаво човечанство.

Крај рата: циљеви Русије

После годину дана рата у Украјини, сасвим је очигледно да Русија у томе не може да изгуби.  То је  егзистенцијални  изазов:  бити или не бити  земља, држава, народ? Овде се не ради о стицању спорних територија или балансирању безбедности. Тако је било пре годину дана. Сада је све много оштрије. Русија не може да изгуби, а прелазак ове црвене линије враћа нас на тему нуклеарне апокалипсе. И свима би требало да буде јасно по овом питању: ово није  само Путинова одлука, већ логика читавог историјског пута Русије, која се у свим фазама борила против падања у зависност од Запада  – било да се ради о Тевтонском реду, католичкој Пољској, буржоаском Наполеону, расистичком Хитлеру или модерним глобалистима. Русија ће бити слободна или је неће бити.

Мала победа: ослобођење нових територија

Сада остаје да размотримо шта је Победа? Овде постоје три опције.

Минимална скала Победе за Русију би, под одређеним околностима, могла да буде  стављање под контролу свих територија 4 нова субјекта Руске Федерације – ДНР, ЛНР, Херсонске и Запорошке области. Паралелно са тим, разоружање Украјине и пуне гаранције њеног неутралног статуса у догледној будућности. Истовремено, Кијев мора да призна стварно стање ствари и да се са њим сагласи. Ту може да почне мировни процес.

Међутим, такав сценарио је мало вероватан. Релативни успеси кијевског режима у области Харкова дали су украјинским националистима наду у могућност победе над Русијом. Жестоки отпор у Донбасу показује њихову намеру да стоје до краја, преокрену ток компаније и поново крену у контраофанзиву – на све нове субјекте, укључујући и Крим. И апсолутно је невероватно да би садашње власти у Кијеву пристале на такво фиксирање статуса кво.

За Запад би то, међутим, било најбоље решење, јер би прекид у вођењу непријатељстава могао да се искористи као споразуми из Минска за даљу милитаризацију Украјине. Сама Украјина – чак и без ових области – остаје огромна територија, а питање неутралног статуса би се могло побркати двосмисленим језиком.

Москва све ово разуме, Вашингтон је нешто гори. И не жели да разуме садашње руководство Кијева.

Средња победа: ослобођење Новоросије

Просечна верзија Победе за Русију би се састојала у ослобађању  целе територије историјске Новоросије, који обухвата Крим, 4 нова поданика Русије и још три региона – Харковску, Одеску и Николајевску (са деловима Кривог Рога, Дњепра и Полтаве). Тиме би била завршена логична подела Украјине на Исток и Запад, који имају другачију историју, другачији идентитет и другачију геополитичку оријентацију. Таква одлука би била прихватљива за Русију и, наравно, доживљавала би се као права победа, довршавањем започетог, а потом прекинутог 2014. године. Генерално, то би одговарало Западу, за чије би стратешке планове губитак луке Одеса био најосетљивији. Али то није толико важно, због присуства других црноморских лука – Румуније, Бугарске и Турске, три земље НАТО-а (не потенцијалне, већ стварне чланице Алијансе).

Јасно је да је такав сценарио категорички неприхватљив за Кијев, иако овде треба направити резерву. То је категорички неприхватљиво за  садашњи  режим и под  садашњим војно-стратешки распоред. Уколико дође до потпуног успешног ослобађања 4 нова субјекта Федерације и накнадног повлачења руских трупа на границе три нова региона, и украјинске војске, и психичког стања становништва, и економског потенцијала, и сам политички режим Зеленског биће у потпуно другачијем – потпуно пораженом – стању. Инфраструктура привреде ће се и даље уништавати руским ударима, а порази на фронтовима довешће друштво, већ исцрпљено и од крви исушено ратом, у потпуно малодушје. Могуће је да ће у Кијеву бити другачија влада, а не може се искључити ни да ће се власт променити и у Вашингтону, где ће сваки реалан владар свакако смањити скалу подршке Украјини, једноставно трезвеним прорачунавањем националних интереса САД без фанатичне вере у глобализацију. Трамп је живи пример.

У ситуацији просечне Победе, односно потпуног ослобођења Новоросије, било би изузетно корисно да Кијев и Запад пређу на мировне споразуме како би сачували барем остатак Украјине. Било би могуће успоставити нову државу, која не би имала садашња ограничења и обавезе, а могла би постати – постепено – упориште за опкољавање Русије. Да би Запад спасио барем остатак Украјине, пројекат Новоросије би био сасвим прихватљив и дугорочно би за њу био кориснији, укључујући и конфронтацију са сувереном Русијом.

Велика победа: ослобођење Украјине

И коначно, потпуна Победа Русије била би  ослобађање целе територије Украјине од контроле прозападног нацистичког режима и обнављање историјског јединства како државе источних Словена тако и велике евроазијске силе. Мултиполарност би била неповратно одобрена, а ми бисмо преокренули историју човечанства. Осим тога, само таква Победа би омогућила да се у потпуности реализују на самом почетку постављени циљеви – денацификација и демилитаризација, јер се то не може постићи без потпуне контроле над милитаризованом и нацификованом територијом.

Атлантиста геополитичар Збигњев Бжежински је сасвим исправно написао: „Без Украјине Русија не може постати Империја. Он је у праву. Али ову формулу можемо прочитати и на евроазијском: „А са Украјином, Русија ће постати Империја, односно суверени пол мултиполарног света, само ће постати“.

Али и са овом опцијом Запад не би претрпео критичну штету у војно-стратешком и, још више, у економском смислу. Русија би остала одсечена од Запада, демонизована у очима многих земаља. Њен утицај на Европу свео се на нулу или чак на минус. Атлантска заједница би била консолидованија него икада пред тако опасним непријатељем. А Русија, искључена из колективног Запада, отуђена од технологија и нових мрежа, добила би значајно, не сасвим лојално, ако не и непријатељско становништво, чија би интеграција у јединствени простор захтевала невероватне изузетне напоре од земље већ исцрпљене ратом.

Да, и сама Украјина није била под окупацијом, већ као део јединственог народа без икаквих задирања на националној основи и са отвореном перспективом за заузимање положаја и слободно кретање широм Русије. По жељи, ово би се могло сматрати припајањем Русије Украјини, а древна престоница руске државе Кијев би опет била у центру руског света, а не на његовој  периферији.

Наравно, у овом случају, мир би дошао сам од себе и не би имало смисла са било ким преговарати о његовим условима.

Промена руске формуле

Последња ствар коју треба узети у обзир приликом анализе прве године СБО. Овог пута говоримо о теоријској процени трансформација које је изазвао рат у Украјини у простору међународних односа.

Овде имамо следећу слику. Администрација Клинтона, неоконзерватиста Буша млађег и Обаме, као и Бајденова администрација, чврсто је на позицијама  либерализма у спољним односима. Они виде свет као глобалан и којим влада светска влада над главама свих националних држава. Чак и саме САД у њиховим очима нису ништа друго до привремено оруђе  у рукама космополитске светске елите. Отуда несклоност, па чак и мржња демократа и глобалиста према било ком облику америчког патриотизма и према најтрадиционалнијем америчком идентитету.

За либералисте у МО, свака национална држава је  препрека  светској влади, а јака суверена национална држава која отворено изазива либералну елиту је  прави непријатељ који мора бити уништен.

Након пада СССР-а, свет је престао да буде биполаран и постао униполаран, а глобалистичка елита, присталице либерализма у Подмосковљу, преузела је полуге људске контроле.

Поражена раскомадана Русија 90-их, као остатак другог пола, под Јељцином је прихватила правила игре и сагласила се са логиком либерала у Подмосковљу. Москви је преостало само да се интегрише у западни свет, одвоји се од суверенитета и почне да игра по његовим правилима. Циљ је био да се добије бар неки статус у будућој Светској влади, а нова олигархијска елита је чинила све да се по сваку цену – па и на индивидуалној основи – уклопи у западни свет.

Све високошколске установе и универзитети Русије од тог времена по питању међународних односа стали су на страну  либерализма. Заборавили су на реализам (чак и да су га знали), поистовећујући га са „национализмом“, а реч „суверенитет“ се уопште није изговарала.

Све се променило у реалној политици (али не и у образовању) доласком Путина. Путин је од почетка био упорни  реалиста  у међународним односима и непоколебљив присталица  суверенитета. Истовремено, у потпуности је делио универзалност западних вредности, недостатак алтернативе тржишту и демократији, а друштвени и научно-технолошки напредак Запада сматрао је јединим путем за развој  цивилизације. Једино на чему је инсистирао био је  суверенитет. Отуда и мит о његовом утицају на Трампа. Оно што је Путина и Трампа зближило је реализам. У свим осталим аспектима они су прилично различити. Путинов реализам није против Запада, он је  против либерализма у међународним односима, против Светске владе. Такав је и амерички реализам, и кинески, и европски, и сваки други.

Али униполарност која се развила од раних 1990-их окренула је главе либералима у међународним односима. Сматрали су да је дошао историјски тренутак, завршила се историја као конфронтација идеолошких парадигми (Фукујамина теза) и дошло је време да се са новом снагом започне процес уједињења човечанства под вођством Светске владе. Али за то је било неопходно  укинути преостали суверенитет.

Таква линија била је у оштрој супротности са Путиновим реализмом. Ипак, Путин је покушао да балансира на ивици и по сваку цену одржи односе са Западом. То је било довољно лако урадити са реалистом Трампом, који је разумео Путинову вољу за суверенитетом, али је постало потпуно немогуће доласком Бајдена у Белу кућу. Дакле,  Путин је, као реалиста, дошао до границе могућег компромиса. Колективни Запад, под вођством либерала у Подмосковљу, вршио је све оштрији притисак на Русију тако да је она коначно почела да разбија свој суверенитет, а не да га јача.

Кулминација овог сукоба био је почетак Новог светског рата. Глобалисти су активно подржавали милитаризацију и нацификацију Украјине. Путин се побунио против тога, јер је схватио да се колективни Запад спрема за симетричну кампању – да „демилитаризује” и „денацификује” саму Русију. Либерали су затварали очи пред брзим процватом русофобичног неонацизма у самој Украјини, и штавише, активно су допринели томе, доприносећи колико је то могуће њеној милитаризацији, док је сама Русија оптужена за потпуно исто – за „милитаризам “ и „нацизам”, покушавајући на све могуће начине да изједначе Путина са Хитлером.

Путин је започео НВО као  реалиста. Не више. Али годину дана касније ситуација се променила. Постало је јасно да је Русија у рату са модерном западном либералном цивилизацијом  у целини, са глобализмом и вредностима које Запад намеће свима осталима. Овај заокрет у руском схватању светске ситуације је можда  најважнији резултат читавог НВО-а.

Из одбране суверенитета рат је прерастао у сукоб цивилизација.  И од сада Русија не само да инсистира на независном управљању, делећи западне ставове, критеријуме, норме, правила и вредности, већ делује као независна  цивилизација   – са својим ставовима, критеријумима, нормама, правилима и вредностима. Русија више уопште није Запад. Не европска држава, већ евроазијска православна цивилизација. То је Путин прогласио у свом говору 30. септембра поводом пријема 4 нова субјекта у састав Руске Федерације, затим у говору на Валдају и много пута поновио у својим другим говорима. И коначно, Путин је Указом 809 одобрио основе државне политике заштите руских традиционалних вредности, чији се скуп не само значајно разликује од либерализма, већ му је у неким тачкама и директно супротан.

Русија је променила своју парадигму са реализма на Теорију мултиполарног света, директно је одбацила либерализам у свим његовим облицима и директно оспорила модерну западну цивилизацију – отворено јој ускраћујући  право на универзалностПутин више не верује Западу.  И назива модерну западну цивилизацију „сатанском“. Ово се лако може препознати као директно позивање на православну есхатологију и теологију, као и као наговештај конфронтације између капиталистичког и социјалистичког система Стаљинове ере. Данас, међутим, Русија није социјалистичка држава. Али то је резултат пораза који је СССР доживео почетком 1990-их, док су се Русија и друге постсовјетске земље нашле у позицији идеолошких и економских колонија глобалног Запада.

Целокупна Путинова владавина до 24. фебруара 2022. била је припрема за овај одлучујући тренутак. Али раније је то остало у границама реализма. Односно,  западни пут развоја + суверенитет. Сада, после годину дана најтежих искушења и страшних жртава које је Русија поднела, формула се променила:  суверенитет + цивилизацијски идентитет, руски начин.

Извор: КАТЕХОН

Линк: http://srbinaokup.info/?p=131094

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Грубо је нарушена аутономија Универзитета и извргнута руглу у случају избора В. Тодорчевић

Gost autor

Антисрпска политика САНУ траје већ две деценије

Јово

Америка је ушла у ирационалну фазу

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x